Havijer Serkas
U VAZDUHU · intervju

Autora romana „Salaminski vojnici“ (na srpski prevela Biljana Isailović, objavio beogradski Arhipelag), španskog prozaistu Havijera Serkasa, šira čitalačka publika u Srbiji tek treba da upozna kroz buduće prevode njegovih poslednjih romana na naš jezik, ali mi smo već spremni da pripomognemo; otud i ovaj razgovor s gospodinom Serkasom, ponajviše o „Salaminskim vojnicima“, ali i o moći pripovedanja, književnosti i još nekoliko srodnih tema.

Za narode (i države) ovog, postjugoslovenskog prostora, često se kaže da pate od viška istorije, a čitajući Salaminske vojnike sličan utisak se stiče i u slučaju Španije. Da li ste saglasni s tom ocenom?

To je jedna od tema romana: činjenica je da, kao što kaže Fokner u Rekvijemu za iskušenicu, prošlost nije mrtva, niti je prošlost; činjenica je da je prošlost – pre svega prošlost za koju još postoje sećanja i svedoci – jedna dimenzija sadašnjosti bez koje je ta sadašnjost osakaćena. Upravo to otkriva Havijer Serkas, pripovedač u romanu, a to sam otkrio i ja pišući ovaj roman, što je u izvesnoj meri odredilo i moje knjige koje su napisane kasnije.

Šta vam je priča poput ove o Rafaelu Sanćesu Masasu značila u trenutku nastanka, a šta sredini kojoj se obraćate ovim romanom?

Priča o maltene zaboravljenom streljanju Rafaela Sanćesa Masasa je, kad sam pisao knjigu, javnosti bila praktično nepoznata, čuo sam je onako kako je ispričana u knjizi, zahvaljujući njegovom sinu Rafaelu Sanćesu Ferlosiju, koji je veliki španski pisac. Upravo ono što se dogodilo me je fasciniralo: nisam razumeo zašto je republikanski vojnik spasao život jednom fašističkom prvaku u trenutku kad se sve urotilo ka tome da treba da ga ubije, čega je bilo u pogledu tog vojnika što spasava neprijatelja, a bio je dužan da ga ubije ili da ga zarobi, zašto je u ključnom trenutku uradio to što je uradio. Za mene su romani pokušaji postavljanja kompleksnih pitanja na najkompleksniji mogući način, to je glavno pitanje koje Salaminski vojnici postavljaju.

U kom trenutku su savremeni ljudi izgubili sposobnost da pojme ambivalentnost ljudske egzistencije, poput one koja bi Masasa mogla da opiše kao dobrog i darovitog pisca, a zagovornika groznih ideja?

Ne mislim da su ljudi ikada posedovali veliku sposobnost da razumeju protivrečnost ili kompleksnost ljudskog postojanja; upravo zato romani i postoje, da to uobliče ili učine vidljivim, da nam pokažu da smo mi ljudi mnogo kompleksnija bića nego što nam se čini, da je jedan te isti čovek u stanju da uradi i ono najbolje, ali i ono najgore, da piše divne pesme i da širi ili zastupa užasne ideje. U dvadesetom veku bilo je mnogo takvih ljudi, a Sanćes Masas bio je jedan od njih.

Da li je i današnji svet kadar da izrodi tako složene junake i „junake“ kao što su Masas i/ili Miraljes?

Sanćes Masas nije heroj (štaviše, on je neotesan), ali Miraljes to jeste. U stvari, on je jedini čisti heroj koga sam stvorio (mislim da će i ostati jedini). Što se ostalog tiče, izvesno je da je rat jedino mesto koje stvara istinske heroje, zato svaka pristojna osoba sanja o svetu kome heroji neće biti potrebni. Bojim se da je takav svet još daleko.

Budući da se značajnim delom Salaminski vojnici bave i autorskom blokadom, šta bi bio pisac koji ne piše?

Čudovište. Čovek koji pati. Hodajuća katastrofa.

Da li ste tokom rada na ovom delu (ali i docnije) uspeli da pronađete odgovor na pitanje koje postavljaju i junaci ovog romana: Šta znači biti heroj, tada i danas?

Većina knjiga koje sam napisao posle Salaminskih vojnika – možda i sve – nastoje da postave to kompleksno pitanje na najkompleksniji mogući način, i sve daju različite odgovore, možda protivrečne, ali koji se u svakom slučaju dopunjuju, tako da ne mogu da odgovorim jednom rečenicom. To Da, rekao bih da je heroj onaj ko je od početka sposoban da kaže Ne onda kad svi od njega očekuju da kaže Da.

Kako u Salaminskim vojnicima „gostuje“ veliki Roberto Bolanjo, koja biste još vrsna pera u tom smislu ugostili u svojoj prozi?

Bolanjo se pojavljuje u Salaminskim vojnicima kao ono što mi je i bio: prijatelj (prijatelj koji je, štaviše, u ono vreme bio maltene nepoznat). Što se omiljenih pisaca tiče, spomenuću trojicu koje čitam još od puberteta (i koji su mi iz dana u dan sve bolji): Servantes, Borhes i Kafka.

Na čemu radite ovih dana i šta je najaktuelnije na planu vašeg književnog rada poslednjih godina?

Pišem roman, ali o tome ne mogu ništa da kažem: Hemingvej je govorio da, ako pričaš o onome što pišeš, nešto važno i bitno pobegne. Mislim da je bio u pravu.

DSC_1017cbwj Una Gašić (Bitipatibi): Volela bih da živim na moru NicolasWagnieres Nikolas Vanjije: Prostor kao lično iskustvo print 1_cover Ajk Zimer: Originalan. Jednostavan. Jedinstven. Naslovna Repetitor Boris Vlastelica: Već godinama je ljubav tolika ·