Helena-Waldmann_cover
U VAZDUHU · intervju

Međunarodna premijera predstave jedne od najintrigantnijih berlinskih pozorišnih autora, rediteljke i koreografkinje Helene Valdman i njene trupe, dogodiće se na 14. Beogradskom festivalu igre, i to 31. marta, u Pozorištu Atelje 212.

Inspirisan vezom između nacionalnih granica i žudnje za zatvorenim zajednicama, komad Dobri pasoši, loši pasoši postavljen je za trupu savremene igre i trupu novog cirkusa. Odvojene živim zidom, dve grupe žive sa dve strane linije. U suprotnosti s protokom informacija, robe i novca, ljudima bez dobrog pasoša nije dozvoljen prelazak na drugu stranu, dok postoje pasoši koji uživaju dobru reputaciju i nosiocima garantuju slobodu kretanja. Na raskrsnici između pozorišta, igre i socioloških istraživanja, Valdmanova se bavi pojmom graničnog iskustva, koje nikad nije pozitivno.

Gotovo sve vaše predstave okrenute su aktuelnim društvenim fenomenima i političkim temama. Koliko je teško preneti svoja politička i društvena uverenja kroz pokret, odnosno kroz plesni teatar?

Nije mnogo teže nego za sve ljude koji se pitaju šta zaista želimo u životu ili, u mom slučaju, šta da uradite ako ste umetnik na sceni. Ja nemam politička i društvena ubeđenja koja želim da predstavim na sceni. Ne podučavam ni igrače, a ni publiku. Samo želim da moj rad bude ono što bih želela da vidim kad uđem u pozorište. Kad kupimo ulaznicu, iskreno se nadamo da naše vreme neće biti protraćeno, i da će se nešto važno dogoditi te večeri pred našim očima. Nisam ljubitelj dekorativne igre koja se pijucka kao šećerna vodica. Moj cilj je da publika zaboravi na svoju listu obaveza za sutra dok gleda predstavu. Potrebno je da zajedno otvorimo neke važne teme, a poželjno – da suprotstavimo stavove.  

Predstava koju ćemo videti na 14. Beogradskom festivalu igre jedna je od gorućih tema u celom svetu. Koja je vaša poruka?

Da li je goruća? To je granična igra našeg vremena. I iskreno, ja bih bila srećna ako bih mogla da vidim granice kao ograde vrtova, i čin prelaženja granica kao neku vrstu letenja preko praznog prostora. Ali je obrnuto istina. Poput životinja, mi volimo da se oseć́amo bezbedno, umesto da budemo slobodni. To je goruća tema za diskusiju, ali se mnogo više čuje i čita o „identitetu“ i „domu“ u našim društvima, nego o diskursu o „slobodi‟. Većina ljudi oseća da je sloboda nešto što se odnosi samo na informacije, na novac, na trgovinu, ali ne i na ljude. Radije bih da pričam o tome umesto da ukazujem na „neintegrisane“ izbeglice ili politička ubeđenja.

Ovaj komad u Beograd stiže nekoliko dana nakon premijere u Nemačkoj. Nemačka je zemlja čiji pasoš otvara sva vrata, što nije slučaj sa Srbijom. Da li je izbor zemalja za prikazivanje predstave planiran?

Istina je, dolazim iz zemlje s najboljim pasošem u svetu. Ukupno 177 zemalja dozvoljava mi ulazak bez posebne vize ili plaćanja za „vizu po dolasku“. Radila sam u zemljama kao što su Avganistan, Bangladeš, Etiopija, Iran i Palestina. Te zemlje nisu u stanju da učine da njihovi stanovnici normalno putuju. Zašto ja imam „dobar pasoš“, ili zašto oni imaju „loše pasoše“? To je moje pitanje, možda malo naivno, jer svako bi mogao odgovoriti: Gospođo, naravno da imaju loše pasoše, zbog njihove loše ekonomije. Što je bolja ekonomija, ili tačnije, što je veća kreditna sposobnost zemlje – znate da je AAA najbolja ocena, Srbija je rangirana kao B + -, to vredniji je i vaš pasoš. Posetiti Srbiju odmah nakon nemačke premijere ima smisla, jer ne morate Nemcima objašnjavati kredibilitet Nemačke, ali svi možemo diskutovati o neverovatnoj razlici slobode s kojom se ljudi u svetu suočavaju.

Na sceni imate živi zid, kao granicu. Objasnite nam šta taj živi zid za vas znači?

Živi zid je zid koji čine ljudi. Oni su ljudi iz vašeg grada. Ljudi se bore za sve za šta moraju da se bore, to su ljudi koje ste videli tokom „Arapskog proleća“, na Gezi ustanku u Turskoj, u toku pokreta Occupy Wallstreet u Njujorku, ili protest PEGIDA u Nemačkoj. Ljudi štite ograde po Evropi i oko Evrope. Ljudi kontrolišu ljude, na aerodromu, na ulazu u muzej ili ispred noćnog kluba, i naravno, oni uživaju u tome što to rade. Takođe, oni misle da rade u skladu sa zakonom, koji je često sasvim neodređen i prepušten interpretaciji pojedinca, kao i zakon o podizanju ogromnih ograda širom Evrope.

Publika Beogradskog festivala igre prvi put će imati priliku da vidi vaš rad. Kažite nam nešto više o vašoj trupi.

Pa, istina je da ne postoji trupa. Tehnička ekipa, kao i neki saradnici, moji su dugogodišnji prijatelji, ali princip mog rada su inspiracija i reakcija na realan svet. U Iranu s iranskim igračima, ili u mom nedavnom komadu Napravljeno u Bangladešu s katak igračima iz Dake, ja se krećem, odnosno želim da se krećem. Ne doživljavam trupu kao porodicu, niti želim da brinem za njih kao majka. To nije moj izbor. Sve je počelo osamdesetih godina prošlog veka, kad sam proučavala istraživanja o primenjenom teatru u jednom malom gradu u blizini Frankfurta. Počela sam stvarajući radove s kolegama studentima, a kasnije u gradskim pozorištima. Sasvim slučajno, neke od mojih predstava postale su toliko uspešne, da sam počela da putujem s njima po celom svetu. Bila sam svesna da zemaljska kugla koju sam obišla podseća na sajam, ne samo za umetničku razmenu, već i za berzu ideja. Takođe sam shvatila da scena može postati – svet. Znam, to je od Šekspira, ali istina je.  Svet je pravo mesto za vas, a ne pozorište kao institucija. 

Kako uspevate da pokretom istaknete najdublja i najteža osećanja savremenog čoveka? Odbačenost, bol, brigu, tugu, patnju… I da li publika danas želi da se bavi teškim temama u teatru, ili je pozorišni svet lakše uvesti u komedije, spektakle i jednostavne priče koje odišu entuzijazmom?

I ja volim da se smejem. Volim da se povežem s dobro napravljenom predstavom, i ukoliko je to slučaj, onda se nije teško dotaći ni tema kao što su eksploatacija ili nacionalizam. Postoje milioni dobrih filmova koji se bave problemima, a ipak nisu dosadni. Igra može da učini istu stvar. Možete uokviriti prelepu igru prelepom muzikom, i posao je završen, međutim, ne mislim da je to dovoljno odgovorno prema publici. Ljude morate naterati da razmišljaju. To je moguće samo ako svaka scena ima smisla, ako muzika podržava ideju, ako akrobate, s kojima često radim, ili savremeni igrači, razumeju potrebu zbog koje nastupaju, hitnost, neophodnost svakog koraka. Ako je to slučaj, onda neće biti dosadno. Naprotiv, biće fascinantno uroniti u to delo.

Prihvatate li savete igrača, saradnika, umetnika i drugih ljudi?

Da, naravno. Iako, iskreno, nisam veliki ljubitelj principa saradnje. Potrebne su godine da naučite nešto jedni od drugih, i teško da uvek imam priliku za to, s obzirom na to da naše turneje obično traju od jedne do dve godine. Ali svakako učimo jedni od drugih, jer svi oni znaju neke stvari bolje od mene. Bila bih glupa da ne prihvatam lekcije.

Sve vaše predstave bude svest o nekim svetskim temama o kojima se nerado govori, ili koje mnogi pokušavaju da ne vide ispred sebe. Kako se to na vas lično odražava?

Verujem da umetnost, ako je dobra, uvek dodiruje nevoljne aspekte sveta u kome živimo. Isto je s dobrim humorom. Zašto se smejemo? Jer nas je šala dovela do tačke o kojoj još nismo razmišljali. Šala dodirne neizrecivo, a neki kažu i podsvesno. Igra radi istu stvar. Igra je jezik koji vas nosi izvan izrečenog, izvan diskursa, izvan sveta gotove reči koja vam kaže šta da mislite, a o čemu da ne mislite zbog nedostatka reči. Izraz „ženska sloboda“, na primer, nije postojao u 18. veku, ali su žene bile svesne sopstvenih ograničenja živeći u tom društvu. Reč se još nije rodila, ali su se one slatko smejale muškarcima. I posve lično, mislim da me nisu globalno zagrevanje ili rat u Siriji načinili umetnicom, već moja neverovatna radoznalost, koja je od mene pravila devojčicu koja voli da zaviri iza svake zavese. Naročito u pozorištima. 

Jeste ili ikada ranije posetili Beograd? Kakva su vam očekivanja?

Nisam Beograd, ali jesam Novi Sad, putujući s predstavom Vratiti pošiljaocu s iranskim igračima u egzilu, pre desetak godina. Nikad neću zaboraviti kako su nas ljudi na ulici uvažavali, davali su ruže damama, i obraćali se s dozom srdačnosti, koju umetnici danas teško da mogu da očekuju: s poštovanjem i iskrenošću, pozdravljajući ih otvorenog srca i radosno. Sećam se Srbije kao doma velike ljubaznosti. I čula sam da je Beograd jedan od najlepših gradova na svetu. Prijatelji iz Sofije i Budimpešte često tu dolaze, i pričaju mi o Beogradu kao centru noćnog života. Nešto kao Berlin devedesetih. Jedva čekam da vas posetim!

VH-Igor-Stiks-C-B-02-0214-Sarajevo-11_cover Igor Štiks: Priča o 1977, godini u kojoj je ukinuta budućnost Niklas Roy Niklas Roy: Svemirski brod iz moje kuhinje Kino Šiška (foto: Aleš Rosa) Kino Šiška: Alter šminka i sklonište hipstera 15844849_10154225607001659_7156497887270186542_o_cover Jelena Mijić – Jela: Mali prostori slobode · ·