VH-Igor-Stiks-C-B-02-0214-Sarajevo-11_cover
U VAZDUHU · intervju

Zbog čega je jedna godina u drugoj polovini XX veka odredila mnogo toga u Evropi i tadašnjoj SFRJ? Zbog čega je 1977. godina bila ključna i prelomna? Šta se sve ispomeralo na planu ideologija, politike, kulture… u poslednje četiri decenije? I koje sve nerealizovane potencijale krije naša bliska prošlost? O svemu tome u razgovoru za City magazine govori Igor Štiks, hrvatski pisac i filosof, autor više knjiga i predavač na Univerzitetu u Edinburgu, u Škotskoj. On govori i o svojoj generaciji (Štiks je rođen 1977. u Sarajevu), o tome šta je karakteriše i po čemu se razlikuje od današnjih dvadesetogodišnjaka.

Povod za priču o 1977. bilo je zanimljivo veče nedavno održano u Domu kulture „Studentski grad“. Igor Štiks i Petar Protić iz DKSG govorili su o 1977. godini iz vizure nekoga ko u njoj živi izbliza posmatrajući sva previranja u svetu i tadašnjoj SFRJ.

– Zajedno s Petrom Protićem došao sam na ideju da bi takav povratak u godinu mog rođenja dao svež pogled na potencijale koje je prošlost imala, i pokušao objasniti na koji način je ta prošlost i dalje prisutna u našoj sadašnjosti. Godina 1977, naravno, nije samo godina mog rođenja već i jedna od ključnih godina naše savremene istorije. 

Zbog čega je 1977. bila prelomna godina?

Ona je u političkom smislu označila kraj utopije. To nije samo jedan politički događaj među drugim, kao što je na primer početak mirovnih pregovora između Egipta i Izraela, već se radi o gubitku ideje da je svet moguće promeniti na način da se posledice kapitalizma anuliraju i stvori društvo jednakosti i emancipacije. Ta emancipacija se drugačije shvatala u Istočnom bloku i u Zapadnom bloku, naravno, ali kao odjek 68. i u sedamdesetima su još postojali različiti načini borbe za tu utopiju. Neki su se za nju počeli boriti tako što su ulazili u institucije, a drugi tako što su podmetali bombe. Kraj Bader-Majnhof grupe 1977. godine na neki način je označio i kraj ideje da je revolucija na Zapadu moguća. 

Koje su posledice svega toga?

Mi živimo u svetu bez utopije u kome malo ko veruje da je moguće radikalno promeniti društva i ekonomiju. Imamo proliferaciju različitih vizija boljeg društva (ekološki svesnog društva ili socijalno pravednijeg društva koje se brine za resurse zemlje i njihovu distribuciju), ali smo daleko od toga što je u toj 1977. postojalo i u njoj na neki način i nestalo. U maju 1977. za kraljičin srebrni jubilej Sex Pistols su nam jasno rekli da budućnosti nema. Ta ideja da nema budućnosti pokazala se, nažalost, izrazito tačnom. Gde nema utopije, ne postoji budućnost.

Vrlo brzo nakon 1977. videle su se posledice lomova koje je donela ta godina – pojava Margaret Tačer, Ronalda Regana, ljudi koji su uveli novu paradigmu koju danas nazivamo neoliberalnom, a koja je doista proglasila kraj dotadašnjeg sveta, čak i otvoreno, kao Margaret Tačer u svojoj čuvenoj frazi There is no alternative. Radilo se o alternativnom načinu da nam se kaže ono što su nam Sex Pistolsi već rekli: There is no future. 

Kako je 1977. godina izgledala u SFRJ?

Na večeri u DKSG mi smo pokušali da objasnimo događaje u 1977. godini u svetu, i nismo, naravno, mogli da izbegnemo suton jedne druge utopije – jugoslovenske, socijalističke utopije. Mi smo se morali osvrnuti na Ustav iz 1974. i na različita stanja u samim republikama. Lik Igora Štiksa koji sam kreirao te večeri jeste neko kome je 40 godina u 1977, bavi se književnošću, ali i istorijskim temama. Lik Petra Protića, koji je vodio taj razgovor, logično me je pitao kako vidim budućnost naše federalne Jugoslavije. Moj lik je optimističan, iako naravno oprezan. On vidi neke negativne pojave, ali definitivno ne misli da bi nekome palo na pamet da uništi jednu takvu zemlju, jer bi to značilo put u lošu prošlost (onu koja je bila četrdesetih) i u međusobno uništenje. 

Kakva je bila kulturna scena u svetu i kod nas 1977. godine?

Možete videti jedan svet koji je imao potencijale da postane mnogo bolji, a otišao je u određenom pravcu – ne voljom sudbine već usled konkretnih odluka koje su konkretni ljudi donosili. Vidimo hladnoratovsku podelu – nije ista 1977. u Pragu gde se na početku godine donosi Povelja 77 koju će promovisati ljudi poput Vaclava Havela, i koja će na neki način najaviti kraj tamošnjeg režima i 1989. godinu, i 1977. u Velikoj Britaniji gde se pojavljuju Sex Pistolsi, ili u Francuskoj gde se na tamošnjoj kulturno-medijskoj sceni ustoličuju tzv. novi filosofi. Vrlo je zanimljivo da se sve te pojave na kraju vraćaju na ovo temeljno pitanje – da li svet prihvatamo takvim kakav jeste ili ga je ipak moguće promeniti?

Zbog toga sam i citirao izjavu Andrea Gluksmana (francuski filosof, pisac i aktivista – prim) da je teoretisati isto što i terorisati. On je time osudio filosofe, pogotovo one leve orijentacije, i njihova teorijska razmišljanja o društvenim promenama i drugačijem svetu. Ta spekulacija, po njemu, nužno dovodi do terora. Zanimljivo je da je on bio nekadašnji maoista koji će do kraja života proći put sve do same desnice. Te 1977. pojava novih filosofa na televiziji upravo se ticala obračuna s idejom utopije i ključne rekonfiguracije političkog polja, pogotovo intelektualnog, u smeru desnice. I to bez obzira što će 1981. Miteran doći na vlast kao poslednji odjek vere da je promena moguća.

S nekoliko elemenata možete videti sliku tog vremena sa svim njegovim potencijalima, manama, znakovima upućenih budućnosti, ka nama. Čini mi se da je ta 1977. godina za nas danas relevantnija nego 1968. 

Šta odlikuje generaciju rođenu 1977. u Jugoslaviji?

Generacija rođena te godine u Jugoslaviji bila je dovoljno stara da vidi ono što se dogodilo. Mi smo generacija svedoka, a ne generacija učesnika. Mi nismo kreirali svet oko nas, on nam je nametnut. Ali smo mogli videti mehanizam kojim nam je ovakav svet nametnut. On je uključivao raspad Jugoslavije, ratove, etnička čišćenja i povratak logora, a s druge strane je, s tim paralelno, išla restauracija kapitalizma i kapitalističkih društveno-ekonomskih odnosa. Dakle, mi smo došli na kraj. I sada nam ostaje nekoliko mogućnosti – da interpretiramo taj svet do beskonačnosti, da opisujemo njegove negativne pojave i svoje stranstvovanje u tom svetu, ili da pokušamo da razumemo šta se dogodilo i tražimo mogućnost za promenu našeg stanja. Ovo ne govorim kao potpuni idealista. Svestan sam situacije, a to je da moja generacija uglavnom nema politički glas (osim onih koji su se ubacili u vladajuće strukture). Oni koji bi uistinu želeli da menjaju stvari nemaju političke strukture, niti političko iskustvo koje bi im omogućilo da uistinu donesu promenu. Pri tom uzmite u obzir da su mnogi ljudi iz moje generacije, a i ja takođe, bili prisiljeni na izbeglištvo i na egzil. I da žive danas negde sasvim drugde. To je generacija koja je, ako je uspela da preživi rat, morala da se nosi s njegovim posledicama – bilo u vidu života u takozvanim tranzicionim društvima, bilo u vidu egzila. To svakako stvara dezorijentaciju i konstantnu nestabilnost naše egzistencije.

Činjenica je da mi uglavnom nemamo stalne poslove, da je pitanje da li ćemo imati penziju, da postoje problemi koji se tiču zasnivanja porodice, vaspitanja dece… Dakle, da se suočavamo s mnogim problemima koje moji roditelji te 1977. nisu imali. 

Vi ste predavač na Univerzitetu u Edinburgu, u Velikoj Britaniji. Kakva su vaša tamošnja iskustva i kako vidite današnju generaciju studenata?

To su ljudi koji su sada 20 godina mlađi od mene i koje susrećem kao svoje studente, što je jedan specifičan tip komunikacije koji samo donekle otkriva, a uglavnom skriva svet u kome oni žive i u kome ja ne participiram – niti u referencama, niti u njihovom odnosu spram društvenih mreža, niti u tome kako zamišljaju i prakticiraju seks. Postoji takođe specifično iskustvo koje nosim s predavanja na Edinburškom univerzitetu – predajem ljudima koji sebi mogu da priušte da studiraju na jednom takvom univerzitetu, često su to ljudi iz privilegovanih slojeva iz Engleske koji tradicionalno studiraju u Škotskoj, u jednoj takvoj kulturnoj metropoli kao što je Edinburg, i koji naravno imaju drugačiji odnos prema znanju, prema vama kao prenosiocu tog znanja, i prema instituciji čiju diplomu skupo plaćaju.

Dok sam ja teško, bez ozbiljne pripreme, mogao da dođem do reči u razgovoru sa svojim profesorima, mojim studentima je reč stalno data. Taj se pristup zasniva na poštovanju njihove autentičnosti, ma kako neobrazovani bili, pa čak i na njihovom pravu da ne znaju, i da ne moraju znati sve ono što mi kao profesori mislimo da bi morali znati.

Tu već sada govorimo o dubokom generacijskom jazu – spram generacije mojih roditelja koja je živela beneficije jednog socijalističkog sistema koji se kasnije urušio i poklopio tu istu generaciju onda kad su bili na vrhuncu života, nas koji smo sve to gledali i onih koji danas stasaju i ovaj svet im je jedini mogući. A onda imate i generaciju mog sina koja je tek na početku života i čiji će svet biti, za mene sada tako izgleda, zastrašujuće drugačiji.

O Velikoj Britaniji danas

„Bregzit je samo potvrdio ogromne promene kroz koje Britanija prolazi već dugo, a koje su bile gurane pod tepih relativno stabilne vlasti, pomanjkanja nemira i finansijskog bogatstva koje je isključivo koncentrisano u Londonu. Ono je prikrivalo deindustrijalizovanu Britaniju, ogroman broj ljudi bez posla u provinciji, u gradovima koji se raspadaju, bez adekvatno rešenog stambenog pitanja (da ne govorimo o pristupu obrazovanju ili nekim drugim beneficijama koje su nekada postojale u Velikoj Britaniji). Ono je takođe guralo pod tepih snažne regionalne tendencije, pogotovo u Škotskoj, ali je maknulo u stranu i situaciju u Severnoj Irskoj gde se živi neka verzija Dejtona, odnosno jednog fragilnog mira, gde neretko eksplodiraju bombe o kojima se uglavnom malo zna i malo čita.

Dakle, vi imate zemlju koja je s Margaret Tačer, a i svim drugim vladama, uključujući i one laburističke, prigrlila neoliberalizam i koja je taj neoliberalizam pokušala kompenzovati pozicioniranjem na finansijskom tržištu, konzumerizmom, kao i nekom vrstom socijalno-liberalnih tendencija (kao što je davanje većih prava emigrantima, gej populaciji…). Iz ovoga što govorim jasno je da je samo manji deo populacije od toga zaista izvukao korist – bilo kao finansijski spekulanti, ili investitori u samom Londonu, bilo prodajući usluge na globalnom tržištu, bilo kao akademski građani, ili kao oni koji su mogli da uživaju u beneficijama evropskog državljanstva. Opet, napominjem, to je bio relativno mali broj ljudi, dok su se oni nezadovoljni gurali u senku. Sada je sve to eksplodiralo i uvelo Britaniju u jednu ustavnu krizu čije će rešavanje trajati vrlo dugo. Ta situacija već ima direktan uticaj na regiju u kojoj ja živim, Škotsku. Ona traži svoj put i u otvorenom je sukobu s onim što zastupa službeni London. Eto vam mogućnosti za raznovrsne konflikte – pravne, ustavne, političke, ekonomske i, ako hoćete – identitetske. Nešto što smo na neki način živeli i u Jugoslaviji u njenoj poslednjoj deceniji. I nama, naravno, ostaje samo nada da, šta god učinili, ne slede naš primer.“

O pojmu državljanstva

Igor Štiks je nedavno imao i beogradsku promociju svoje političke i sociološke studije Državljanin, građanin, stranac, neprijatelj: jedna povijest Jugoslavije i postjugoslavenskih država (Fraktura, 2016).

„Knjiga tretira pojam državljanstva i građanstva, jedan od ključnih pojmova svake političke zajednice – ko pripada, ko ima politička i sva druga prava, a ko ne, ko je državljanin, a ko nije, šta vam to omogućava, i koje obaveze kao državljanin imate u svojoj političkoj zajednici. Knjiga nas vraća sto godina unazad da vidimo razvoj državljanskih politika u Jugoslaviji i posle nje, i otkriva konstantne pokušaje definisanja i redefinisanja, sastavljanja i razbijanja političkih zajednica koji su se događali neverovatnim intenzitetom na ovom području. I mi smo produkti te istorije, političke nestabilnosti i eksperimenata – nekad uspešnih nekada manje – u stvaranju naših političkih zajednica. Knjiga postavlja pitanja – ko su njihovi nosioci, kako se one prepliću, kako funkcionišu u međusobnom odnosu, i na koji način su uticale (a jesu, i to direktno) na ljudske sudbine?

Smatralo se u jednom trenutku, u devedesetim godinama na Zapadu pogotovo, da će ljudska prava biti zamenjena državljanskim pravima i da će svaki pojedinac biti pod međunarodnom zaštitom ljudskih prava, te da će prema tome biti svejedno odakle ste. Pogledajte koliko izbeglica upravo danas prolazi i kroz Srbiju i na ulazu ih pitaju odakle su, pa ih prema državljanstvu svrstavaju u izbeglice ili ekonomske migrante. Koliko su samo građani proveli vremena pred ambasadama samo zato što su državljani ove zemlje? Pogledajte prava koja ste imali pre trideset godina i prava koja imate danas, a pri čemu bi bilo poželjno da se niste našli na ratom zahvaćenom području, da niste bili manjina, ili da vas nisu naprosto, kao što je to bio slučaj u Sloveniji, izbrisali iz knjiga. Državljanstvo danas, kad se ljudi utapaju u Mediteranu i imamo izbegličke tokove u kojima države poput Austrije ili Nemačke odlučuju kome će dozvoliti da uđe i tako dati šansu za bar neki dostojan život, a kome ne, pitanje je koje se ponovo vraća. U Britaniji je pitanje statusa i prava evropskih državljana sada i te kako aktuelno. Sve to vam samo pokazuje koliko je ova tema, neistražena kod nas, od ključnog, vitalnog značaja za živote ljudi.“

Niklas Roy Niklas Roy: Svemirski brod iz moje kuhinje Kino Šiška (foto: Aleš Rosa) Kino Šiška: Alter šminka i sklonište hipstera 15844849_10154225607001659_7156497887270186542_o_cover Jelena Mijić – Jela: Mali prostori slobode Bojan Vuletic_cover Bojan Vuletić: Ozbiljno uvek bolje ide sa smešnim ·