bob-dylan-2549292_960_720
U VAZDUHU · kolumna

Na jučerašnji dan pre tačno pedeset i tri godine, Bob Dilan se sa svojim bendom popeo na binu Newport festivala i odatle su, po publici, ispalili kišu metaka iz automatskih puški.

Okupljeni fanovi akustičarske folk muzike očekivali su nastup svog ultimativnog heroja – onog koji je već u tih prvih par godina karijere stigao da im podari i Blowing In the Wind i The Times They Are a-Changin‘ i Masters of War i mnoge druge klasike protestne akustike – a on se, umesto da udovolji njihovim očekivanjima, latio teškog naoružanja i pobio gomilu ljudi koji su ga obožavali. Doduše, ljudi koji su  ga obožavali samo dok je bio ono što su oni hteli da on bude.

Naravno, budući da je opšte poznato da je Bob Dilan u istoriju upisan kao nobelovski pevajući pesnik, a ne kao psihopatski masovni ubica, već vam je jasno da on tog dana nije zaista opremio svoje muzičare heklerima i naredio im da streljaju devojke i momke koji su došli na glasoviti festival. Ne, u pitanju je, zapravo, metafora kojom je Tod Hejns predstavio ovaj događaj u svom briljantnom i neobičnom filmu o Dilanu I’m not there.

Međutim, šta se zaista desilo tog 25. jula 1965. pa je reditelj posegnuo za tako radikalnom slikom? Naime, Dilan i njegov bend su, umesto akustičnog seta kakav je publika na festivalu očekivala, izašli na binu naoružani električnim gitarama, uštekali ih u pojačala, odvrnuli na najjače i krenuli sa pesmom Maggie’s Farm. Pesmom koja je danas jedan od ultimativnih Dilanovih klasika, ali i pesmom koja je tada bila tek nekoliko meseci staro čedo albuma Bringing It All Back Home – albuma koji ima akustičnu B stranu i električnu A stranu i albuma koji upravo tom električnom stranom utabava put kojim će se Dilan narednih godina kretati.

Međutim, tog julskog dana, publika nije bila spremna da zajedno sa svojim herojem postane kotrljajući kamen na tom putu. Umesto toga, revoltirane dogmate su zviždale i negodovale – ne možemo baš pouzdano tvrditi i citirati pojedinačne izjave i uzvike, ali možemo naslutiti kako su zvučale te njihove tlapnje o prodaji ideala, komercijalizaciji zvuka, podilaženju trendovima i već sličnim budalaštinama. Neki svedoci koncerta kažu da je siroti, stari Pit Siger čak pokušao da nekom sekirom iseče kablove i onemogući dovod struje na binu. Binu na kojoj je Dilan stajao – nasuprot svima koji su ga do pre koji minut obožavali i nasuprot vlastitoj zoni komfora i sigurnosti – i pevao u mikrofon „Well I try my best to be just like I am, but everybody wants you to be just like them, they sing while they slave and just get bored, I ain’t gonna work on Maggie’s farm no more“.

Čudesno je velika i važna ta pesma Maggie’s Farm. Čudesno je to vešto Dilanovo poigravanje sa slikom šljakera koji isporučuje svoj jed i bes zbog koga više neće da radi na Meginoj farmi, ali i čudesna je univerzalnost kojom ta osnovna postavka tako lako uz sebe spaja svaku vrstu nepristajanja na forme koji različiti centri moći nameću. Recimo, sasvim veličanstveno aktuelno zvuči i kada istu ovu pesmu, više od tri decenije kasnije, na svom albumu obradi Rage Against The Machine, bend koji u eri „postistorijskog“ indvidualizma devedesetih tvrdoglavo insistira na tim svojim bučnim pesmama kojima ubojito napadaju kapitalizam i njegovu normalizaciju temeljnih nepravednosti.

Kao što, recimo, nije neobično ni to što se upravo Maggie’s Farm zove i jedna pesma na prvom albumu Elvis J. Kurtovića (uz Buldožer, najduhovitijeg jugoslovenskog benda). I to se tako zove upravo pesma kojom – u eri u kojoj pank i pankolike tvorevine postaju poželjni kulturni obrasci na muzičkoj sceni – prave urnebesnu zajebanciju od opštih mesta tog muzičkog idioma. Pevajući „ja sam realan i nisam tračer, al ne volim gospođu Margaretu Tačer“, zapravo su se isplazili svim onima koji su sebe tako ozbiljno shvatali dok su stvarali svoje sterilno angažovane pesme, te su, na koncu, ispali neuporedivo veći pank od njih. Kao što je i stari Bob Dilan, dvadesetak godina ranije, svojom električnom bukom ispao mnogo angažovaniji od svih onih koji su hteli da ga ukalupe u njihovu vlastitu sliku o angažovanosti.

Kada bi, recimo, postojala neka komisija za određivanje praznika unutar nevidljive države blentavih zaljubljenika i zaljubljenica u pop kulturu, već odavno bih im napisao pismo u kome bih im predložio da 25. jul bude slavljen kao Dan nepristajanja. Ovaj praznik bi, zapravo, trebalo da bude najvažniji praznik te imaginirane države, ali, možemo se s pravom upitati, zašto bi nam uopšte i ta smešna država – pa, posledično, i taj praznik – bili imalo važni? Da se ne zavaravamo, pop muzika ne menja svet. U to veruju deca i blesavi. Čak naprotiv, ona je često tako korumpirana i tako uronjena u dominantne matrice da, zapravo, ne samo da ne menja svet nego služi kao vrlo koristan alat u učvršćavanju njegovih okvira. Menjanje sveta je zajeban posao – nije uspela, makar još uvek, da ga promeni ni monumentalna zaostavština Karla Marksa, a kamoli pop pesme čijim svakim slušanjem okrutne koroporacije postaju još više okrutno bogate.

Pa, onda, čemu sve te pesme i čemu izmišljanje tog Dana nepristajanja? Ima li sve to skupa ikakvog smisla? Ima, itekako, ima. Jer kad u pop muzičare i njihove pesme u jednom trenutku – često jednom jedinom u čitavim njihovim karijerama, a tek retki i hrabriji skupe njih više – uđe duh Dana nepristajanja, oni daju svoj doprinos u rasplamsavanju jednog važnog plamena. Plamena koji je, između ostalih, i Dilan rasplamsao svojom električnom gitarom 1965. godine. Plamena koji je rasplamsala i ona pesma u kojoj je mladi Nil Jang imenom i prezimenom optužio Ričarda Niksona za ubistvo četvoro studenata na antiratnim protestima u Ohaju. Plamena koji je rasplamsavala i pank pesnikinja Peti Smit kada je egzaltirano vrištala „I have not sold myself to God“. Plamena koji je rasplamsavalo ono bezobrazno irsko radničko dete Džoni Roten, dripac koji iskrivljuje englesku himnu i ismeva kraljicu. Plamena koji je rasplamsavao i neformalni, spontani reunion grupe The Clash – svega par meseci pred smrt Džoa Stramera, Mik Džons i on su odsvirali par stvari na koncertu podrške štrajku londonskih vatrogasaca.

Plamena koji je rasplamsavao i besni tinejdžer Ajs Kjub kada je u legendarnoj pesmi Fuck the Police njegove grupe NWA poručivao kako policija „have authority to kill minority“. Plamena kog su, uostalom, rasplamsavali KUD Idijoti koji su, usred rata i desničarskog ludila, govorili za sebe da su partizani i pevali „jebem ti rat ti jebem“. Plamena kog je rasplamsavalo i Zabranjeno pušenje kada je pevalo o stradalom rudaru čiji besni duh „obilazi zamkove revolucionara iz pedeset i neke“. Plamena koga je rasplamsavao i Rambo Amadeus kada je prekinuo onu besmislenu muzičku manifestaciju da bi u živom RTS televizijskom prenosu poručio kako „neće da zabavlja biračko telo dok se bombarduju Dubrovnik i Tuzla“. I uz tu poruku dodao jedno „mater vam jebem“. Isto ono „mater vam jebem“ koje, takođe rasplamsavajući taj važan plamen, urliče i Edo Maajka na kraju svoje istoimene pesme.

Naravno, jednostavnom upotrebom Gugla možemo za većinu pomenutih – počev od samog glavnog junaka ove priče, Boba Dilana – saznati buljuk informacija koje dikretno upadaju u stomak tom trenutku kada ih je obuzeo duh Dana nepristajanja. Ne treba se tome čuditi. I oni su samo ljudi, je li, a i rekosmo već, samo deca i blesavi veruju da pop pesme mogu menjati svet. Ali, takođe, samo glupi mogu verovati da svi ovi i mnogi drugi trenuci kada su nas naši nedosledni heroji kroz pop muziku učili suprotstavljanju dominantnim okvirima nisu važni.

Samo glupi, naime, mogu verovati da taj tinjajući plamen koji pop muzika – istina, na jedvite jade – održava ne greje na svoj način. U tom plamenu, svakako, neće izgoreti ovaj i nastati neki bolji svet, ali oko tog plamena možemo trljati dlanove i međusobno se hrabriti. Oko tog plamena možemo pevati neke pesme čisto da nam, eto, jedno veče bude malo lakše nego što će to biti naredni dan. Oko tog plamena, uostalom, možemo sedeti i zamišljati bolji svet.

Pa, ko zna, možda onda jednog dana otkrijemo i šta je to što je stvarno potrebno za njegovo pravljenje.

13A_0172 Prozor u dvorište: Istina ima teranje 100024520034 Prozor u dvorište: Konji koji jure Ana Vučković Žena na ivici nervnog sloma: Pritisak Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: No filter · ·