Queen
U VAZDUHU · kolumna

Ako bih morao da definišem čoveka, na sve one poznate definicije bih dodao i ovu – čovek je biće kome su neophodne bajke iako, suštinski, u njih ne veruje.

Ipak, malo šta je toliko nasušno neophodno čoveku kao potreba za uživanjem u bajkama. Snežana, Biberče i Baš-Čelik, istina, uglavnom ostaju za nama u detinjstvu, ali nas ne napušta želja da uživamo u pričama u kojima neverovatni junaci (i dosta ređe, nažalost, neverovatne junakinje) prevazilaze podjednako neverovatne neprilike na svom putu ka nekoj vrsti srećnog kraja.

Piše: Bojan Marjanović

Relativno je jasno šta je to bajkovito u svim tim žanrovskim uživanjima u kojima nam srce staje zbog Tonija i Arje Stark – pa čak i onda kada ta žanrovska uživanja svoj oslonac imaju u izneveravanju žanrovskih pravila – ali bajke se kriju i u nekim prividno realističnijim pričama. Jer šta je bezrezervna ljubav između polusiromašnog vlasnika knjižare na Noting Hilu i najveće holivudske dive ako ne bajka? A i romansa između introvertnog biznismena i šarmantne prostitutke je, budimo pošteni, bajka taman koliko je to i klasična Cinder-fucking-rella. Takođe, simpatični pandur koji za doručak sažvaće kutiju Marlbora i aspirina, pa potom ceo dan juri loše momke vičući yippee-ki-yay-motherfucker nije niko drugi do najmlađeg carevog sina koji preko sedam brda i gora tamani aždaje, ale i ostale nemani. Pandurova supruga koja se nalazi zatočena na nekom spratu zgrade koju su zauzeli teroristi, razume se, princeza je u zamku koji te aždaje, ale i ostale nemani čuvaju.

U stvarnosti, naravno, stvari stoje sasvim drugačije. Male knjižare gotovo da više i ne postoje jer nestaju pod monopolističkim nasrtajima velikih lanaca, filmske zvezde i biznismeni retko zalaze u krajeve u kojima žive obični smrtnici, seksualni rad je nimalo šarmantno polje brutalne patrijarhalne eksploatacije i nasilja, panduri su uglavnom tek gola pesnica sile koja služi da održava dominantni poredak, a njihove supruge su zatočene u ludačkoj sprezi slabo plaćenih poslova i nimalo plaćenog kućnog rada. Uprkos svemu tome, čovek je biće koje je i dalje spremno da se zavuče u bioskopski mrak ili pod ćebe, pa da na velikom platnu po prvi ili na TV 1000 po hiljaditi put gleda neku bajkovitu priču.

Međutim, šta raditi sa bajkama koje su zasnovane na istinitim događajima i istorijskim ličnostima kao što je Boemska rapsodija, film o Frediju Merkjuriju koji trenutno magnetski u bioskope privlači ljude širom sveta? Na prvi pogled, priču o Frediju – bar u njenim grubim crtama o rokenrol vrhuncima sa Kvinom i preranoj smrti od AIDS-a – svi znamo i u bioskop odlazimo tek da proslavimo jedan život i jedan raskošni dar koji nam je iz niza različitih razloga važan. Međutim, stvar je komplikovanija od toga. Iako bi ovakvi filmovi trebalo da budu istorijski verodostojni prikazi nečijih života, oni su najčešće – a ni Boemska rapsodija tu nije izuzetak – ipak bajke. Na osnovu pažljivo iščupanih, sažvakanih i pažljivo ispljuntih parčića Fredijevog života, autori su ispričali još jednu priču o neverovatnom junaku koji prevazilazi podjednako neverovatne neprilike na svom putu ka nekoj vrsti srećnog kraja.

U suštini, da bi se razmišljalo o Boemskoj rapsodiji, potrebno je odlučiti kako želimo da se postavimo spram svega što ona nosi. Da li želimo da budemo čovek koji će posle pogledanog filma da izgugla kako je, recimo, u jednom delu vrlo podmuklo i perfidno prećutano to da je Kvin pravio veliku turneju po Južnoj Africi za vreme aparthejda, uprkos brojnim protestima kritički nastrojene javnosti? Ili ipak želite da budete čovek koji će da se – dok u perfektno ekranizovanom Kvinovom Live Aid nastupu desetine hiljada ljudi visoko podignutim rukama tapšu u Radio GaGa ritmu – od lepote rasplače u mraku bioskopa?

Ako imalo ličite na potpisnika ovog teksta, bićete i jedan i drugi čovek iz prethodna dva pitanja. Naime, i jedno i drugo – i pad u realni život i skok u bajku – napravićete upravo zbog onoga što je predstavljao Fredi Merkjuri. A on je, uistinu, bio neverovatan spoj teškog realizma i lepršave bajkovitosti. Autsajder i marginalac koji je postao univerzalno prihvaćen i voljen simbol svog vremena. Biseksualac iz imigrantske porodice čiji će kosmički glas pratiti avanture Fleš Gordona i Konora Meklauda. Onaj koji je, dok je pevao who wants to live forever, na nekom, verovatno i od sebe pomalo skrivenom, nivou znao da je upravo on taj koji želi da živi večno.

I, zaista, mora se priznati da je uspeo u tome. Jer Kvin je stvarno ogroman bend, snimili su pregršt sjajnih pesama i albuma, eksperimentisali su sa različitim stilovima i žanrovima, Brajan Mej, Džok Dikon i Rodžer Tejlor su, van svake sumnje, izvrsni muzičari i nadareni autori, ali onaj tajni sastojak, onaj kind of magic koji je taj bend uzdigao na jedan sasvim poseban pijedestal u istoriji pop muzike zove se Farok Bulsara.
Istina, mnogo je poznatiji pod imenom Fredi Merkjuri. Njegova magija se ne krije u tome što je bio izvanredan pevač, a bio je jedan od najvećih – ako ne i najveći – u čitavoj dugoj istoriji pop muzike. Njegova magija nije ni u njegovom autorskom, inovatorskom geniju, a setimo se, govorimo o čoveku u čijoj se glavi rodilo remek-delo postmoderne klasične muzike zvano Bohemian Rhapsody. Ne, ako zapravo želimo da ulovimo trenutak u kome se najbolje vidi gde se krije njegova magija, najbolje je pogledati spot za pesmu I Want to Break Free i tamo negde, oko trideset druge ili trideset treće sekunde, uloviti kratak Fredijev osmeh koji pošalje kameri. Samo je tren prošao od kako je u sobu ukoračio u drag queen izdanju, kratko se osmehnuo – drsko i detinje u isto vreme – i svojim prepoznatljivim zvonkim glasom otpevao nadaleko čuvene stihove o tome kako želi da se oslobodi. Upravo je u tome bit čitave njegove magije. I danas, kada gledamo nebrojene koncertne nastupe i spotove Kvina, Fredijeva oslobođenost i nesputanost – u pevanju, u stvaranju pesama, u plesanju, u oblačenju, u provociranju stereotipa o tome kako bi jedna rok zvezda trebalo da izgleda, u iskazivanju vlastite seksualnosti koja se ne uklapa u konzervativne matrice, u činjenju nekih prosečnih hard rok i pop pesama zanimljivim, u podizanju koncepta brkova na jedan sasvim novi nivo i u preterivanju svake vrste – ono je što nas opčinjava.

Međutim, svetla su ostala upaljena, dirnute oči su se razbistrile, a svet se opet video u svoj svojoj nebajkovitosti. Ponovo je to bio svet u kome su film o Frediju, između ostalih, producirali Brajan Mej i Rodžer Tejlor te dopustili – da ne kažemo nešto gore – da na glavnog junaka padnu neki možda ne sasvim zasluženi tereti, poput onog da su njegov buran i porocima ispunjen život, kao i tobožnja želja da se zbog sujete i gramzivosti upusti u solo vode, u jednom trenutku ozbiljno ugrozili postojanje benda – recimo i to, upravo je Rodžer Tejlor bio prvi član Kvina koji je izdao solo album, čak četiri godine pre Fredija.

Ali, pustimo sad i sam film. Kad su posetioci bioskopa već uveliko prestali da budu posetioci bioskopa, te su se gužvali u vozilima gradskog prevoza ili gluvim zidovima svojih stanova, oko njih je ponovo bio svet u kome čak i Fredi Merkjuri, recimo, nije uvideo da su neki ljudi u Južnoj Africi takođe želeli da se oslobode od zločinačke rasističke politike. Oko njih je ponovo bio svet u kome transseksualne osobe često ne mogu ni da na ulicu zakorače, a da ne strahuju da će, umesto njihovog oslobođenja, neko pokušati da slomi njihovu slobodu. Oko njih je ponovo bio svet u kome mnogi ljudi o svojoj seksualnosti ne mogu o tome da pričaju ni sa svojim najbližim. Oko njih je ponovo bio svet u kome su oboleli od AIDS-a bačeni na najdalju marginu. Oko njih je ponovo bio svet u kome se neka – muzički talentovana ili ne, potpuno svejedno – imigrantska deca dave u morima ili ih panduri tuku po granicama. Oko njih je ponovo bio svet zbog koga i inače povremeno beže u bajke. Iako te bajke često pišu upravo oni koji taj i takav svet stvaraju.

Ipak, u tom ne baš naročito dopadljivom svetu, dešavaju se i neke sasvim sitne lepe stvari, bitne tek jednoj, dve ili nekoliko osoba. Recimo, jednog letnjeg dana 1997. godine jedan dečak je sa roditeljima došao u posetu svojoj tetki u Beograd. Šetali su gradom, te zastali kod tezgi koje su se tada nalazile ispred SKC-a. Iza jedne od njih bio je dugokosi tip u crvenoj majici koji je ocu prodao jedan vrlo važan poklon za dečaka – prvi disk koji će klinac dobiti u životu, a koga čitaoci ovih redova mogu videti na fotografiji koja prati tekst. Koji dan kasnije, vratili su se kući, a dečak je pustio CD i prvi put čuo Bohemian Rhapsody, pesmu koja otvara album. Bio je zagledan u tu četvoricu ljudi na omotu – otac mu je, naravno, već objasnio da je brko upravo onaj najvažniji u bendu – i verovatno ni sam nije bio svestan koliko mu se jedna važna stvar upravo desila. Ne, Kvin mu nikada nije postao omiljeni bend. Već u nekoliko narednih diskova koje će dobiti nalazili su se Led Cepelin i Džimi Hendriks čiju muziku i nekada i sada više voli, a u godinama koje dolaze otrkiće još desetine drugih koji su mu, umetnički, bliži od Kvina. Ipak, ulaskom Fredija Merkjurija u njegov svet otvorio se jedan sasvim novi kanal kojim se dešava jedna, ispostaviće se, za njega nestvarno važna razmena. Fredi je – bombastično i teatralno kako je to i inače radio – utrčao u njegov život i zauvek ga inficirao pop muzikom kao prostorom u kojem stvarnost uvek oplemeni komad čarolije, a bajku uvek prizemlji delić stvarnosti.

Toliko ga je, zapravo, taj Fredi duboko uvukao u raskošni i komplikovani svet pop kulture da dečaku danas, dvadeset i kusur godina kasnije, nije ostalo ništa drugo nego da, u isto vreme i voli i ne voli njegov filmski spomenik, te da o svemu tome piše u rubrici koja se zove Ispovesti uživaoca pop kulture. I da na taj način barem pokuša da podigne jedan sasvim mali i sasvim ličan spomenik beskrajno smešnom i beskrajno darovitom čarobnjaku iz jedne dosta nebajkovite bajke.

Prozor u dvorište Prozor u dvorište: Slađe od snova Ana Vučković Penzos Žena na ivici nervnog sloma: Starci Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Zavidim, dakle postojim Televizor Lara Marinković: Šta je bilo posle… · ·