Halid Bešlić
U VAZDUHU · kolumna

Ni na koji način ne obeležavam baš nijedan verski praznik. Istina, ribu jedem dosta često, ali ne tempiram da se to desi na Veliki petak. Ne slavim slavu. Ne farbam jaja, niti stavljam novčić u božićnu česnicu. Dobro, u Srbiji su neki pravoslavni praznici neradni dani, pa ih često provedem u krugu porodice ili prijatelja, ali se ni po čemu ti ručkovi i večere ne razlikuju od nekih drugih koje podelimo. Ne ostavljam ni fejsbuk statuse tipa „Bajram šerif mubarek olsun – svim prijateljicama i prijateljima muslimanske veroispovesti srećan praznik”.

Sve te stvari se, nekako, dešavaju sasvim mimo mene. Nisam, naravno, zbog toga ni bolji ni gori od ljudi koji praznuju – naprosto, samo me je čitav niz životnih okolnosti i saznanja doveo do ovakve pozicije, a ponajviše to što duboko verujem u onu rečenicu Vudija Alena po kojoj ne samo da bog ne postoji, nego je čak i sasvim nemoguće naći dobrog vodoinstalatera vikendom.

Ipak, to ne znači da ne volim da se ogrebem o svetovne manifestacije verskih praznika. Recimo, ni po kakvu ateističku cenu ne odbijam dobar krkanluk, svejedno da li je reč o gulašu na slavskim trpezama kod tetke i strica ili o bajramskim baklavama koje nalazim po frižiderima svojih sarajevskih prijatelja. Osim toga, veliki sam zaljubljenik u televizijski program između katoličkog i pravoslavnog Božića, pa mi je potpuno nezamislivo da tih četrnaest dana provedem bez Džona Meklejna koji baca Hansa Grubera sa vrha Nakatomi zgrade, malog Kevina koji ostaje sam u kući ili ostvarenja iz dekadentne faze franšize Lude godine.

Bajram je, i da imam milion dukata, kupio bi brdo bureka, i poslo bi onim u Afriku, nek se i oni bajramu raduju, pevalo je Zabranjeno pušenje pre trideset i kusur godina, a ovog 21. avgusta, dana kada je pao Kurban-bajram, ležao sam u krevetu i borio se sa letnjim stomačnim virusom. Moje telo je mahnito teralo sopstvenu temperaturu da bude viša od paklene avgustovske koja nas je sve zdušno napadala. U ruci mi se topio daljinski upravljač. Filmovi, informativne emisije, dokumentarni programi, serije, kvizovi, utakmice. Letele su slike, jedna pa druga, treća pa četvrta. Nervozno sam pritiskao P+ dugme, ni na jednom kanalu se ne zadržavši duže od tri ili četiri sekunde, a onda, najednom, na OBN-u vidim gomilu sveta u nekoj sportsko-koncertnoj hali. Utom se prolomi poznati foršpil na klavijaturama koga, posle jednog odsviranog kruga, poče da miluje i grli zvuk harmonike. I ubrzo zatim se poznati glas razli mojom sobom – baš u vrijeme kad je tuga srce svila, hej, naišla je ljepotica moja mila, hej, ljepotica moja mila, hej.

Već sam odranije znao da na nekim bosanskim kanalima za velike praznike puštaju koncerte. Recimo, prošle godine sam jednom prilikom pogledao čitav nastup Safeta Isovića. Međutim, ovo sad nije bilo obično gledanje koncerta. Da li zbog telesne temperature ili letnje sparine, iznenada probuđenog prazničnog duha ili psihodeličnog tripa koji smo proživljavali stomak i ja, ne znam, ali te se večeri Halid Bešlić naprosto uselio u moju sobu. Iskoračio iz TV-a i došao mi u posetu. Doneo banane, keks i pesme. Pristojni prijatelj koji je tu da ti pomogne da lakše preguraš bolešljivo praznično veče.

A dugo se nas dvojica poznajemo. Još kao detetu bile su mi smešne priče o dva Halida koji se probijaju na jugoslovenskoj sceni osamdesetih – poznati harmonikaš Ibro Dirka se, ako se sećate, sa oba slikao – te kako jednog zovu Halid Lepši, a drugog Halid Bolji. I možeš misliti kakvi su to pevači kad se, recimo, veliki hit tog Boljeg zove “Jabuke su bile slatke”. Kakve jabuke, čoveče, da li su ti ljudi normalni, mislio je detinji Bojan, nesvestan koliko u životu mogu biti važne te jabuke slatke i noći kratke, a i koliko je ta pesma bolja od bedema njegovog tadašnjeg ukusa. Međutim, prišunjao se Halid nekako tom tek formiranom ukusu i, nenametljiv kakav jeste, čekao svoj red. A nije morao čekati dugo da se opet sretnemo.

Sećam se, recimo, pesme Sjećam se. Eksurzija u šestom razredu, četvorokrevetna soba u Novom Sadu, a moj drug Đorđe nama trojici preostalih privremenih cimera na malom zvučniku sto puta pušta pesmu koja zvuči sasvim drugačije od tada popularnih (post)turbo-folk hitova, pesmu koja je organski moćan narodnjak u kojem se Halid sjeća prve noći i sastanka, poljubaca i rastanka. Bilo je to vreme kada sam za doručak jeo AC/DC, ručak Metallicu, a za večeru Motorhead, pa ipak, svim svojim bučnim prehrambenim navikama uprkos, mesecima posle ekskurzije sam krišom – ponajviše od sebe, a tek onda od drugih – pevušio sje-ćam-se. Ipak, trebalo je da prođe još puno godina da sebi dozvolim da zavolim to svoje pevušenje.

Halid Bešlić je, zapravo, prvi narodnjak koga sam javno priznao da volim. Ne računam tu, naravno, dečija imitiranja lica sa televizije – govorim o priznanju u godinama kada je ta rana nevinost gotovo zauvek uništena fakultetskom literaturom, pažljivo građenim ukusom i ispunjavanjem očekivanja koje ove ili one društvene norme pred nas stavljaju. Smešno je i bojažljivo bilo to moje priznanje. Već sam počeo da pišem i objavljujem, te sam naškrabao par pasusa u kojima sam šaljivo poredio Bitlse i njihovu Can’t Buy Me Love sa Halidovom Neću neću dijamante. Koliko god takve teze bile zavodljive, one su u potpunosti besmislene i pogrešne. Nije Halid veliki zato što ga uz pomoć mentalne akrobatike možeš porediti sa Bitlsima (ili sa, šta znam, Žak Brelom, Džojsom ili Rembrantom, zavisi koliko si spreman da odvrneš potenciometre za postmodernističko palamuđenje). Nije Halid veliki ni zato što je narodnjak koji je, makar na neki način, prihvaćen od nečega što u nedostatku boljeg termina možemo nazvati alternativnom zajednicom. Pa tako, recimo, Edo Maajka životnu zrelost opisuje stihom: „slušam Halida na stereu, care, razbijam svoje čaše”, Zabranjeno pušenje ga zove da im bude specijalni gost na slavljeničkom koncertu u Skenderiji, a splitski reperi Kiša metaka sempluju njegove manje poznate pesme. Sve su to zgodni podaci kojima mogu žonglirati novinari koji poput mene treba da popune neki broj tekstualnih karaktera, ali sve to nema puno veze sa Halidom.

Halid je pokretni, pevajući praznik od čoveka koji je veliki samo zbog jedne stvari – veliki je zbog tih veličanstvenih pesama koje veličanstveno peva. One nemaju veze ni sa rokenrolom, ni sa Umetnošću, ni sa postmodernom pop kulturom ili ma čim četvrtim. One imaju veze samo sa samima sobom i bujicom nestvarno običnih emocija koje nose. Malih običnih emocija malih običnih ljudi. A o suštini, ionako, ni Aristotel nije rekao bog zna šta, pa smo živi.

Ljudi kad padnu u sevdah lome čaše, recituju neku patetičnu ljubavnu poeziju, plaču ili šalju kasnonoćne nerazumljive SMS poruke svojim nesretnim ljubavima. Sve to, naravno, radim i ja, osim što kad upadnem u halidovski sevdah, nastran kakav jesam, ponekad krenem da mrmljam rečenice iz jednog davnog novinskog teksta Borisa Dežulovića. „Halid Bešlić, međutim, neće – kako ono – ’dijamante, suho zlato i briljante’. On nema ni nadimak, ni jahtu, ni skandal s ljubavnicom, ni aferu s kokainom, a na plastičnu operaciju ide samo kad, umoran od sinoćnjeg humanitarnog koncerta, zaspe za volanom i ostane bez oka. Halid Bešlić, naime, samo pjeva, pjeva on po cijelom ovom nesretnom poluotoku svoje pjesme koje svi znaju – ništa kultura, ništa umjetnost, ništa biznis, ništa nogomet – pjesme bez zastava, kapa i majica, tek obične ljubavne pjesme, da svima bar jednu večer bude malo ljepše nego sutradan ujutro.“

Svaki put kada me obuzmu te obične ljubavne pesme koji svi znaju – bilo da hodam ulicom ili se dimim u kafani, vozim se u autobusu ili ležim u krevetu i za bajram preživljavam stomačni virus – setim se ovih Dežulovićevih reči i istine koje one nose. Halid Bešlić – i kad peva pesme u kojima je srećan i zanesen njenom ljeptom i kad tužan poručuje kako u ovom gradu nema nikoga te će, Halidova dušo, umreti ako si njegova – naprosto, podseća na neku bolju stranu naših života. Na neku skrajnutu i prezrenu pristojnost. I, da se razumemo, ne govorimo ovde o nekoj blaziranoj, elistističko-građanskoj ideji o „pristojnosti“ kojom se razmahuju liberali u predizbornim kampanjama. Ne, Halidove pesme su soundtrack pristojnosti običnih života. U tim pesmama žive ljudi koje srećemo na svakom koraku, a izmiču većini naših intelektualnih radara. Komšinica koja zaliva cveće na terasi do tvoje i pevuši Ne klepeći nanulama. Vozač autobusa koji nam ponese paket za neki udaljeni grad i odbije da uzme tih smešnih dvesta dinara koje smo mu ponudili. Prodavačica u supermarketu koja ti savetuje koja šunka je najbolja, a najjeftinija. Tvoja rođena baba koja ti, iako si ozbiljno dvocifreno mator konj, za rođendan da hiljadu ili dve od svoje ionako premale penzije. U njima živimo i mi sami kad se ponekad prepustimo toj nenapadnoj pristojnosti običnog, malenog života koji se dešava i u nejneobičnija, velika vremena. Halid Bešlić je drago i nasmejano lice koje možete videti u svakom od ovih pobrojanih izmišljenih stvarnih ljudi. Lice koje onda samo najednom zapeva i pusti taj ogromni glas da nam kaže kako bi naše srce poludjelo, znaj, a naše oči doživjele sjaj, eh kad bi nam tamo neki ili neka „ti“ rekli volim te. Jedno malo i izlizano volim te i sve onda, makar na jedan kratki trenutak, bude kako treba. I opevana sreća i opevana tuga legnu baš na svoje mesto. Mesto koje se skriva u boljem delu naših života. U boljem delu nas samih.

Kao što rekoh na početku teksta, ne verujem u boga. Ali verujem u te bolje strane ljudi i bolje strane naših života. Verujem da se one mogu negovati i uvezivati. Da im se može pomagati da se oslone jedna na drugu, te da preguraju i izguraju svašta. Od stomačnog virusa koji te zadesi jedne vrele letnje noći pa do, šta znam, osmišljavanja nekog uzbudljivog i pravednog novog sveta u kome ćemo svi živeti srećno i spokojno. Ne gradi se taj svet samo kroz politički aktivizam, marksističke analize ili zauzimanje parlamenta. Halid Bešlić je, eto, čovek koji već decenijama peva te pesme zbog kojih plačemo iz niza komplikovanih razloga, peva on te pesme koje nam dolaze u posetu kad smo bolesni, pesme koje sa nama slave rođendane i nove godine, pesme koje nam dobacuju pojas za spasavanje kad se davimo u ljubavnim brodolomima, peva Halid Bešlić te svoje velike pesme svojim velikim glasom i, iz dana u dan, dodaje po koju ciglu u izgradnji onog boljeg sveta o kom maštamo.

Peva Halid, čak i kad oko nas zavijaju vukovi koji bi nam taj svet oduvali. Čini se da tada možda peva još i glasnije.

Foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Stara priča Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Sve je u tonu Razglednica s letovanja Ispovesti uživaoca pop kulture: Letnji raspust i ja 25A_0160 Prozor u dvorište: Ne daj Bože · · ·