kud idijoti
U VAZDUHU · kolumna

Zašto volim KUD Idijote?
Zato što ceo život čekam da mi neko postavi pitanje koji je najbolji jugoslovenski bend, a ja da se tobože iznenadim i isfoliram kako, eto, nisam puno razmišljao na tu temu, pa da onda, ipak, duboko udahnem i započnem svoj usmeni referat “Pazi, to je vrlo zajebano pitanje. Mogu ti odgovoriti na makar pet različitih načina. Recimo, ako gledamo po političkom i društvenom značaju, kao i po količinama kolektivnih emocija koje njihove pesme nose sa sobom – emocijama koje su nas definisale, svejedno da li zahvaljujući ili uprkos njima – Bijelo dugme je neosporno najveće.

Ako, sa druge strane, ovo neformalno takmičenje gledamo lirički i ako nam je važno kako su jugoslovenski rokeri pred nama igrali ulogu pjesnika, onda su za mene, bez sumnje, najveći Džoni Štulić i većina verzija Azre koje je vodio. Opet, najdirljiviji, politički najbolje artikulisani i de fakto umjetnici – shvaćaš? – bili bi, naravno, Zabranjeno pušenje. Ako bismo gledali celokupnu estetsku sliku i ocenjivali čitav spoj teksta, muzike i interpretacije, mislim da bi najzaokruženija grupa bila Haustor. Međutim, postoji i peti odgovor na ovo pitanje. Naime, postoji i taj najveći mali bend čije su drske, kratke i ubitačno precizne pesme toliko postale deo naših odrastanja i života da se čini kao da taj bend možemo najviše od svih da pojmimo kao naš sopstveni. Bend koji je, sasvim u skladu sa vlastitim pogledom na svet, postao neka vrsta društvene svojine. Taj bend se zove KUD Idijoti.”

Zašto volim KUD Idijote?

Zato što se sećam koliko su moje uši bile zbunjene kada sam jednog lenjog, letnjeg dana prvi put čuo pesmu Benzin, bejzbol i rokenrol. Predpubertetske uši, naviknute na pompezne i dugačke heavy metal pesme – na sve te uvode, rifove, gitarske solaže, dugačke deonice na bubnjevima, izvrištavanja i arlaukanja – sasvim su se zbunile furioznom i lascivnom ljubavnom pesmom od dva minuta o tipu koji mrda guzom i koji može „brzo plesat celi dan i noć“. Stani, već gotovo? Već?! A solo od minut i po? Ništa?! Ma jebeš solo, bolje je bez njega! Pusti ponovo!! I ponovo i ponovo i ponovo!!!

Zašto volim KUD Idijote?

Zato što sam osećao sasvim neartikulisan bes i nepolitizovanu tugu dok sam slušao koncertni album grupe Goblini iz devedeset i neke godine. Na tom albumu pevač Golub, prilikom najavljivanja obrade pesme Minijatura, kaže i ove reči: „E, nadam se da još dugo nećemo morati da vam izvodimo ove pesme, pošto je ovo jedan od naših omiljenih bendova, već znate o kome se radi. Nadamo se da ovaj bend, ako bog da, ponovo dođe u naše krajeve, da ovo čujete u originalu, jebote, verujte mi, mnogo lepše zvuči”. Potom se zakotrljao taj A-dur, bend u birtiji je već svirao ljubavnu stvar – nešto kao baby, baby, we will got you now – a meni nije bilo jasno zašto te neke zle sile sprečavaju ljude koji su napisali tako fantastičnu pesmu da dođu u naše krajeve. Doduše, taj album sam čuo možda godinu ili dve pošto su KUD Idijoti već imali koncerte u Srbiji – naime, oni su bili prvi bend iz Hrvatske koji su posle 5. oktobra svirali u Beogradu i Novom Sadu – ali sam, na nekom sasvim intuitivnom nivou, osetio da su naši krajevi svuda gde se može skakati uz refrene u kojim niko ne vidi šta u mom džepu ima. I da su naši krajevi svi oni u kojima se borimo protiv sila koje bi htele da ih isparcelišu vlastitim materijalnim interesima i šovinističkim paranojama.

Zašto volim KUD Idijote?

Zato što su me naučili da uživam u mrljavoj i sirovoj pankerskoj produkciji, pa, evo, do dana kada sam pisao ovaj tekst nisam znao da Tusta u Minijaturi u prvom stihu kaže: „Bend u birtiji svira neku ljubavnu stvar” već sam mislio da peva: „Bendovi ti sviraju ljubavnu stvar”, iako sam tu pesmu čuo makar nekoliko hiljada puta u životu u najrazličitijim verzijama i iako sam je makar nekoliko desetina puta odsvirao na najrazličitijim svirkama. Sad mi je, da vam pravo kažem, pomalo i žao što sam se odao istraživačkom novinarstvu, pa izguglao tekst. Premda je original i bolji i logičniji od moje dugogodišnje pogrešne verzije.

Zašto volim KUD Idijote? 

Zato što se bolje sećam putovanja jednog mog druga na njihov koncert u Šabac nego većine putovanja u kojima sam istinski učestvovao. Sedeli smo na gradskom trgu, a on je prepričavao putovanje koje je delimično išlo vozom, a delimično stopiranjem. Pričao mi je o upoznavanju nekih ljudi – u mojoj svesti tada preodraslih i prefantastičnih, a, uistinu, klinaca svega par godina starijih od nas – čija imena i nadimke nisam uspevao da pohvatam. Pričao je o prvim spoznajama da vinjak i pivo mogu biti problematična kombinacija, a ja sam se nervirao zato što ne može da se seti da li su svirali Hoćemo cenzuru i We Salute You.

Zašto volim KUD Idijote?

Zato što je prvi Exit na kome sam bio imao vrlo zanimljiv line up – u tih par dana izmenjali su se Wu Tang Clan i Beastie Boys, Robert Plant i Snoop Dogg, Prodigy i Lauryn Hill – a ja sam u Novom Sadu bio samo prvog festivalskog dana i jedino što me je istinski zanimalo je da se u jedan sat iza ponoći stvorim na Fusion Stage-u i čekam da se na bini pojave Stare pizde. Uprkos letu, bilo je stravično hladno – prijatelj i ja smo bili na tvrđavi, a samo se jedan od nas setio da ponese duks, te smo se na svakih pet minuta smenjivali u tome ko će ga nositi, a ko cvokotati u iznenadnoj ledenoj noći – međutim, prošao sam inicijaciju. Video sam ih uživo.

Zašto volim KUD Idijote?

Zato što sam u životu pročitao hiljade stranica kritičke teorije, angažovane književnosti i oštrih novinskih tekstova, a, opet, kada čujem termin eksploatacija radništva, prvo na šta pomislim je kako u pesmi Neću da radim za dolare Tusta urla: „zašto da moje čelo znoji se zato da neko drugi goji se, mangupi da vuku pijune kako im se digne više ne može!”

Zašto volim KUD Idijote?

Zato što, da nije bilo njih, nisam siguran da li bih danas toliko voleo pesmu Piva klapa ispod volta Olivera Dragojevića, valjda jedinu pesmu na svetu koju ni teoretski ne mogu da poslušam suvih očiju. Naime, i dalje sam potpuno uveren da su lancuni koji mirišu u toj pesmi isti oni čisti lancuni iz pesme Zbogom, Marija KUD Idijota. Oni su bili moji prvi Majstori s mora. Prvi su, na svoj sasvim poseban način – sa pesmama o suncu koje ponovo zalazi i pismama o ribaru, Marinu, Mari i moru – u imaginarijum jednog dečaka odraslog ispod Zlatibora instalirali Mediteran. Prvi su iscrtali granice identiteta koji ću zauvek juriti i čije ću deliće stalno pokušavati da dohvatim i sačuvam u vlastitom identitetskom špajzu.

Zašto volim KUD Idijote?

Zato što njihov gitarista Sale Veruda nikada nije krio da mu je Bijelo dugme jedan od omiljenih bendova. Malo šta je toliko pank kao imati dovoljno samopouzdanja da se ne stidiš vlastitog ukusa. I malo šta je toliko pank kao izvrdavanje elitističkih obrazaca, svejedno da li ih nameću univerzitetski profesori ili logoreični rok kritičari.

Zašto volim KUD Idijote?

Zato što je forma ljubavne pesme uz njih dobijala nove i drugačije okvire. Pula je bez Maje bila danju pospana i noću dosadna, kao što su i neki gradovi u kojima sam ja živeo bez nekih devojaka bili isti takvi.

Zašto volim KUD Idijote?

Zato što sam rođen u gradu u kom je osnovana Užička republika. U istom tom gradu sam pre desetak godina poslednji put gledao Idijote na koncertu na kom su, zajedno sa Petrom Janjatovićem, pevali Bandiera rossa la trionferà, evviva comunismo e la libertà!. Nadam se da su neka devojka ili momak koji su te večeri bili na užičkoj Hidrocentrali – između ostalog, i zbog Tustinog glasa koji ispevava te stihove – danas jako ljuti što se u njihovom gradu podiže spomenik koji će se zvati Velika Srbija.

Zašto volim KUD Idijote?

Zato što, u vreme u kojem su mnogi zaboravljali i izmišljali, oni su se sjećali. Ma šta da su ti drugi radili ili govorili.

Zašto volim KUD Idijote?

Zato što se nisu sunovratili u provaliju nacionalističkog i kapitalističkog ludila, već su pevali jebem ti rat ti jebem i drugovi, opet smo prevareni, sirotinja uvijek najebe! Usred rata, između Vukovara i Oluje, usred prvobitne akumulacije kapitala kroz, ratnom ekonomijom zamućeno, razvaljivanje društvene imovine, Idijoti su dali intervju za jedan beogradski medij u kome su poručili da na svim koncertima i dalje kače iza sebe zastavu sa petokrakom jer: „nismo četnici, ustaše, fašisti, kurci palci – mi smo partizani”. U svetu u kome se horizont mogućeg ograničio na to da su nam „te demokratske državice tako uredili da se sve svodi na malo veći logor” – kako u istom intervjuu kaže Sale Veruda – oni su svojim primerom pokazivali da se može misliti i graditi i neka drugačija stvarnost. Viktor Ivančič na jednom mestu piše da su partizani bili odlučujuća strana u ratovima devedesetih – odlučujuća po tome što je nedostajala. Ipak, KUD Idijoti su bili među retkim partizanima koji su, uprkos svemu, bili tu.

Zašto volim KUD Idijote?

Zato što bi sutra bio šezdeset i treći rođendan Branku Črncu Tusti. Frontmenu KUD Idijota. Radniku u brodogradilištu koji je učestvovao u valjda svim štrajkovima i radničkim aktivnostima tokom čitavog svog veka. Glasu koji se jednako moćno probijao kroz neodoljivo musavo producirane rane i one nešto upeglanije kasnije radove benda. Pojavi koja se širila preko postera, majica i isečenih članaka iz novina. Heroju.

Zašto volim KUD Idijote?

Zato što kad srce radi bim bam bam bam, sve drugo je manje važno.

Prozor u dvorište Prozor u dvorište: Smrt nema druga posla Gistro priče: Kauboj u saobraćajnom špicu Gistro priče: Kauboj u saobraćajnom špicu Ana Vučković Žena na ivici nervnog sloma: Peščani sat Testenina sa morskim plodovima Ivan Tokin: Dva puta međutim · · ·