Razglednica s letovanja
U VAZDUHU · kolumna

Doživljaj sa letnjeg raspusta. Malo koja fraza tako miriše na drugi ili treći septembar. Kroz prozore učionice probija se i dalje sasvim prijateljski nastrojeno sunce, a tebi je nekako detinje jasno da je kosmička ravnoteža u potpunosti narušena tim nametnutim sedenjem u školi dok učiteljica strpljivo objašnjava da treba da pišemo sastav baš na tu temu – doživljaj sa letnjeg raspusta. Užasno je čudna ta situacija u kojoj ti jedna represivna institucija poput škole nameće očekivanja da bi svako leto trebalo proživeti kao da si Haklberi Fin koji sa družinom iz Prokinog Gaja roni dvadeset hiljada milja pod morem. A, da budem pošten, možda su mi ta lektirska očekivanja bila mrska samo zato jer su bila dvadeset hiljada milja udaljena od stvarnosti.

Grad u kome sam se rodio imao je puku istorijsko/geografsku sreću da su deca mogla koliko-toliko da se sakriju od odraslih pred čijim se očima krvavo raspadao do tada poznati svet. Skriveni u džepu koji se zove detinjstvo, provodili smo obična, lenja i ušukana, leta. Bez gledanja na sat, ali i bez borbe protiv okupatora ili uhođenja Indijanca Džoa. Da, igrali smo se. Da, bili smo po ceo božiji dan napolju. Da, odlazili smo na selo kod deda i baba ili sa roditeljima na more. Ipak, čak bi se i najuzbudljiviji momenti raspusta raspršili u svojoj banalnosti pred pompeznošću naslova Doživljaj sa letnjeg raspusta. Naslova koji te nekako, nekom neizgovorenom logikom, terao da sasvim nevešto pokušavaš od svoje svakodnevice napraviti avanturističku priču. Recimo, ja sam godinama pisao gotovo isti besmisleni sastav o tome kako smo bili na moru, pa smo išli na plažu, pa su bili veliki talasi, pa smo se kupali, pa sam bio neoprezan, pa me jedan veći talas oborio dok sam stajao u plićaku, pa smo se svi tome smejali. Šala i komika dostojna drugorazrednog filma koji kroz dremljive oči gledaš na kablovskoj televiziji u neko tromo nedeljno popodne.

Nije mi nijednog od tih prvih septembarskih dana palo na pamet da, recimo, napišem sastav o tome kako sam bio jedan od glavnih junaka u uzbudljivoj akciji čitanja romana U dolini smrti Karla Maja. Naivno sam verovao da tekstualne avanture moraju imati neki neobičan spoj autentičnosti i neverovatnosti, a u čitanju knjige dok ležim na kauču nisam nalazio baš ništa neverovatno, a, bogami, ni previše autentično. Da sam tad znao kako, recimo, Radjard Kipling, autor Knjige o džungli, na jednom mestu piše da je pripovedanje nastalo kad se pračovek – zvao se Urgk ili Mneegleeg, još uvek se istoričari spore oko toga – vratio iz lova i oko logorske vatre pričao svojim saplemenicima kako se loveći susreo sa nekakvim strašnim stvorenjem – pritom, pomalo dodajući ili preterujući – možda bih shvatio još onda da je upravo u tom dodavanju i preterivanju, zapravo, srž svega. Da sva autentičnost pričanja leži u laganju, a ne u tome šta se zaista Urgku ili Mneegleegu desilo dok su hodali šumom. Možda bih razigranije pristupao domišljanju vlastitih dečijih doživljaja da sam makar znao da je Karl Maj – čovek koji je poslao Vinetua i Old Šeterhenda da jašu prerijama moje mašte – zapravo, bio Nemac koji nikada nije kročio u Ameriku.
Danas, dvadesetak godina kasnije, letnji raspust je ostario, ofucao se i pretvorio u godišnji odmor. Ipak, treba se truditi što lepše lagati o onome što doživiš na njemu. Recimo, ja sam se ovog leta, u zoru 25. jula, na četrdeset i pet minuta pretvorio u Korto Maltezea. Verujte mi, zaista vas najiskrenije lažem kad vam ovo kažem.

U Drvenik smo došli oko pet ujutru. Hodao sam pustom plažom, trudio se da fotografišem buđenje mora, a nisam uspevao da napravim ništa drugo osim mrljavih fotki koje ne bi dobile dvocifren broj lajkova na društvenim mrežama. Utom je stigao trajekt. Gomila turista je pohrlila unutra, gurajući se da dođu do ograde sa koje se pruža zaokružen pogled. Na nekom automobilu se stalno uključivao alarm. Majke su jurile decu da im uvale dukserice, uplašene da će ih „neka sila produvati“ usred leta. Izborio sam se nekako za svoje parče ograde, naslonio se na njega, a kadar koji su mi oči ulovile bio je uokviren hrvatskom zastavom, nekim Torcidinim grafitom i dvema devojkama iz mog autobusa koje su se progurale ispred. Alarm na automobilu je i dalje pištao, a njegovog proćelavog vlasnika je delilo čitavih petnaest minuta od zakasnale spoznaje da njegov jebeni Opel teroriše slušni aparat svih prisutnih. A onda se trajekt otisnuo od obale.

Motori su brundali, a miris mora mi se zalepio za nozdrve. U sekundi, smršao sam deset kilograma i porastao deset centimetara. Koža mi je postala preplanula i hrapava. Brada mi se smanjila i pretvorila u trodnevnu oštrodlaku šmirglu. Minđuša na levoj ušnoj resi je ostala nepromenjena, ponosna i gorda – kao da je već godinama znala da će, kad jednom dođe ovaj trenutak, ona biti jedini deo tela koji neće morati da proživi metamorfozu. U uglovima usana pojavila mi se cigareta. Otpuhnuo sam dim u morsko jutro. Drvenik je bio sve dalje, ostrva sve bliže, a ja sam se, bez trunke oklevanja, svake sekunde sve više pretvarao u Korta Maltezea.

Naravno, nema nikoga ko bi ovu priču mogao potvrditi. Saputnici na trajektu nisu previše obraćali pažnju na mene. Gledali su u more i bili zauzeti svojim preobražajima, svejedno da li su ih bili svesni ili ne. Ako je neko i pogledao u mom pravcu, zasigurno nije video mornara sa Malte koji u svoj dlan očevom britvom urezuje liniju sreće. Ne, videli su onog istog zgužvanog turistu koji se do malopre kočio na autobuskim sedištima. Turistu rovitog od nedavno preležanog stomačnog virusa kako plovi ka svojih sedam dana odmora na Jadranu. Turistu koji vlastitim kažiprstom prelazi preko dlana, ispisujuću liniju Urgkovog dodavanja i Mneegleegovog preterivanja. Liniju nasušno potrebnog palamuđenja. Liniju pričanja priča. Nevidiljivu i neophodnu.

Naravno, kad sam se pre koji dan vratio na posao, kroz prozore je dalje probijalo prijateljsko sunce, a koleginice i kolege su me, takođe prijateljski, pitali kako je bilo na moru. Žestoko sam se borio sa narušenom kosmičkom ravnotežom koju povratak sa odmora u kancelariju stvara, ali sam ipak uspeo svašta da im ispričam. Da sam plivao više nego ikad. Da sam probao gomilu različitih vrsta ribe. Da sam pročitao više knjiga nego što sam dana proveo na ostrvu. Da sam bio jako tužan kada je umro Oliver Dragojević. Da sam se, veče pred njegovu smrt, rasplakao kad sam čuo na terasi hotela nekog tezgaroša da peva Kad mi dođeš ti. Da sam u knjizi Roberta Perišića našao citat „Volim odmah ući u neki kafić: to mi je pravi dolazak u grad. Dok negdje ne popijem piće, ne računam ni da sam stigao.“ Da sam, u skladu sa tim, našao svoj omiljeni kafić kraj rive. Da se, sasvim neinvetivno, zvao Espresso. Da je, sasvim očekivano, u njemu bila odlična kafa. Da je tamo radio neki brkati konobar sa dobrim muzičkim ukusom. Da je, pred moj polazak kući, pustio Tupelo Honey Vana Morrisona, a onda odzviždao čitavu pesmu, bivajući gotovo glasniji od Vana i benda koji su, negde na pola pesme, odlučili da budu prateći orkestar za konobarov zvižduk.
Svašta sam im, stvarno, ispričao. Ipak, nisam im mogao reći kako sam onog jutra, na trajektu, nekih četrdeset i pet minuta bio Korto Malteze. Korto koji, zaglavljen između turista i njihove hiperaktivne dece, nije upao ni u kakvu avanturu. Samo je stajao, sasvim tiho ne mrmljajući stihove „ka i uvik gledam more, ovu tajnu koja diše“.

Stvarno im nisam mogao to ispričati. Takve stvari se, naprosto, ne govore. Za njih ipak moraš sesti za računar i, prvi put posle mnogo godina, napisati sastav na temu Doživljaj sa letnjeg raspusta.

25A_0160 Prozor u dvorište: Ne daj Bože Ćinkve Tere Žena na ivici nervnog sloma: Ništa posebno bob-dylan-2549292_960_720 Ispovesti uživaoca pop kulture: Bob Dilanova električna gitara i ja 13A_0172 Prozor u dvorište: Istina ima teranje · · ·