Milena Dravić
U VAZDUHU · kolumna

„E, je l’ ti stvarno plačeš kad umre neko poznat ko ti je drag?“, bile su reči koje mi je u poruci poslala jedna jako bliska osoba u ponedeljak. Sasvim me dobro poznaje, te joj nisam mogao reći: „ma ne plačem zbog toga, samo sam se nešto setio pokojne babe“ jer, naprosto, zna da su mi obe babe, da čuknem u drvo, žive i zdrave. A, osim toga, već sam toliko puta pred njom isplakao litre i litre suza da je, zapravo, odgovor na pitanje iz poruke verovatno mogla naslutiti pre nego ga je i postavila.

Dosta je to, na prvi pogled, čudna stvar. Plakati zbog smrti nekoga koga nikada nisi upoznao. Zbog nekoga ko nije – u tom nekom najbazičnijem, pukom fizičkom smislu – bio deo tvog života. Nikada niste podelili obrok, otišli na more, popili kafu, prespavali u istoj kući ili makar jedno drugom poželeli dobar dan. Pa, opet, plačemo. I to često žestoko, gotovo neutešno. A onda danima, nedeljama, pa i mesecima posle te smrti povremeno nam ovlaže oči dok nas u krevetu muči nesanica ili diskretno šmrcnemo dok se vozimo trolejbusom broj 21. Kao da su nam otišli bliski prijatelji, pa moramo polako, sasvim sporo pokrpiti te novonastale rupe na duši.

Doduše, makar meni, plakanje ne dolazi u tom prvom trenutku kad se vest pojavi na društvenim mrežama i u medijima. Prva rekacija bude tobože racionalna i zrela. Provrtiš u sebi nekoliko staloženih misli o tome kako je i smrt deo života, kako je niko nikad nije izbegao, te, ako je pokojnik ili pokojnica bila u poznim godinama, dodaš i još koje prigodno unutrašnje zapažanje o tome kako su obišli pun životni krug, kako su verovatno imali lep i ispunjen život ili već nešto slično jednako glupavo. Pred smrću se, uostalom, jedino može biti glupav.


A onda, par sati ili čitav dan kasnije, pustiš jedan koncertni album iz londonske O2 arene, pa kad se stari i dobro poznati glas u šestoj pesmi upusti u pripovest o tajnom životu u kojem, hvala bogu, stvari nisu samo crne ili bele, već si rastopljen, gnjecav i sasvim svestan da si izgubio dragog prijatelja Leonarda. Ili se, igrom slučaja, nađeš na otoku u Splitsko-dalmatinskoj županiji baš onih dana kada iz svakog restorana, kafića, hotela ili automobila možeš čuti pesme samo jednog pevača, pa sedneš u prvo mesto kraj rive, naručiš kafu, izvadiš knjigu iz ranca i, umesto da se bućneš u neki fikcionalni svet, iz tvojih očiju bućne jedno omanje patetično more suze jer si sa zvučnika čuo Oliverov hrapavi, prijateljski glas i ono njegovo lipo li je, lipo li je.

Ili, recimo, u nedelju 14. oktobra – dan pre nego ćeš dobiti onu poruku s početka priče – skroluješ kroz gomilu tužnih tekstova i tužnih komentara, pa u tom sponatno širećem kolektivnom tugovanju pročitaš jednu tri meseca staru rečenicu Rada Šerbedžije. Rečenicu u kojoj je stari sabio sve što se treba reći u samo šest reči – „Oči Milene Dravić su jugoslovenski film“. I onda se, pred božanstvenom crno-belom fotografijom tih očiju, tvoje oči ispune nekim sasvim budalastim i sasvim iskrenim suzama.

Možda su za svu tu moju sentimentalnost spram glumaca i glumica – kao i spram drugih koji su se bavili muzikom, književnošću, novinarstvom, sportom, filmom, pozorištem ili nekim drugim načinima da se, samo ponekad, ljudski duh pobedonosno isplazi ljudskoj gluposti i zlu – delom krive te vražije video kasete sa kojima sam odrastao. Moji roditelji su, u jednom sasvim kratkom periodu mog detinjstva, imali video klub. Ubrzo su ga zatvorili, ali su sve te stotine video kaseta dugo ostale deo inventara našeg stana, a ja sam – odmah pošto sam naučio dovoljno brzo da čitam da mogu pohvatati sve titlove – sasvim nekritički upijao filmove, svejedno da li je reč o klasicima poput Lovca na jelene ili besmislicama poput Kikboksera sa koledža. Često sam se igrao da taj video klub i dalje postoji, te da sada ja iznajmljujem ljudima te neverovatne filmske čudotvorine. Među svim tim kasetama mog detinjstva bili su i, osunčani očima Milene Dravić, jugoslovenski filmovi koje sam nebrojeno puta premotavao u video rikorederu. Ljubavni život Budimira Trajkovića, Moj tata na određeno vreme i, pre i iznad svih, Nije lako sa muškarcima. Da, gledao sam kasnije i razne druge njene uloge – naravno da sam, je li, kao svaki pošten levičarski čovek, zaljubljen u njene citate o seksualnoj revoluciji iz Misterija organizma Dušana Makavejeva – ali Milena Dravić će za mene zauvek ostati najpre Gordana Diklić iz filma Nije lako sa muškarcima.

Svašta bi se moglo reći o ovom filmu. Moglo bi se, recimo, naširoko i nadugačko pisati kako je ova žanrovski perfektno izvedena romantična komedija – baš kao i izdanci njene slavne belosvetske familije, od Eni Hol preko Kad je Hari sreo Sali do Noting Hila – savršen primer dobrog repertoarskog filma. Filma koji sve vreme zabavlja svoju publiku, a da je, pritom, baš nimalo ne potcenjuje i filma koji izvrsno pokazuje da se u isto vreme može odoleti i elitističkom proseravanju i komercijalnoj banalnosti.

Moglo bi se, takođe, pisati o tome kako je, uz sve probleme koji su postojali, dominantan jugoslovenski društveni diskurs bio takav da je 1985. apsolutni hit bio film o sredovečnoj, razvedenoj i ekonomski samostalnoj majci tri ćerke koja postaje junakinja jednog romantičnog zapleta. U temeljno retradicionalizovanom društvu poput našeg – pa, sledstveno tome, i retradicionalizovnom filmskom mejnstrimu – Gordane Diklić su danas, nažalost, uglavnom tek polunužan pozadinski dekor koji služi da se povremeno ubrza radnja ili da se publici približi neki od glavnih – najčešće, razume se, muških – likova.

Moglo bi se, kažem, o svemu tome pisati. Ali o tim i takvim stvarima se piše, a zbog nekih sasvim drugih stvari se plače.

Plače se zbog toga što su jedna stara video kaseta – i njen ljubičasti omot na kojem žutim slovima piše Nije lako sa muškarcima, u gornjem desnom ćošku je Milena Dravić sa slamnatim šeširom za plažu, u donjem levom zamišljeni Ljubiša Samardžić, a između njih raštrkane Milenine filmske ćerke Ana Simić, Branka Katić i Dubravka Mijatović, kao i bodibilder Stanislav – bili, zapravo, prozor u jedan sasvim drugi svet. Rođeni u osvit krvavog davljenja Jugoslavije, odrastali smo u haotičnim, nedefinisanim i duboko nesrećnim društvima, a sve to vreme, u našim stanovima i kućama, bili smo okruženi već pomalo ofucanom i olinjalom scenografijom nekog jugoslovenskog filma. Mantili i košulje Ljubiše Samardžića venuli su u ormarima naših očeva i deda, a jednodelni kupaći kostimi i kompleti sa naramenicama Milene Dravić odumirali u ormarima naših majki i baba. Trosedi i televizori, telefoni i vitrine, gobleni i pejzaži, sva taj materijalna, opipljiva stvarnost jugoslovenskih filmova bila je i materijalna stvarnost koji smo svakodnevno opipavali i upoznavali.

Pa, opet, svet jugoslovenskih filmova bio je neki sasvim drugi svet, neverovatno dalek upravo zato što je skoro po svemu bio blizak. Kada su se na TV-u odvijali kadrovi letovanja Gordane Diklić i njene tri ćerke, ta čarobna električna kutija se momentalno pretvarala u jedan sasvim čudnovat prozor – prozor kroz koji smo mogli videti neke ljude koji su govorili isto kao mi, oblačili se i izgledali gotovo isto kao mi, imali u potpunosti iste potrebe za odmorom i želje za ljubavlju, a ipak, ti su ljudi živeli svoje filmske živote sa jednom potpuno drugačijom perspektivom od nas. U njihovom svetu gradovi i ljudi nisu nestajali pod granatama i puščanim zrnima. U njihovom svetu gradovi i ljudi nisu nestajali pod naletima nezaposlenosti, siromaštva i gladi. Oni se nisu gušili u paničnim tvrđenjima da granate i puščana zrna nemaju ama baš nikakve veze sa njima. Oni su na more mogli ići bez perverznog saznanja da negde jako blizu gore nečije kuće.

Zbog tog neobičnog prozora u našem dnevnom boravku ne mogu da mislim o Mileni Dravić bez plakanja. Njen raskošni talenat i harizma kojima je sve te likove doslovno preselila u naše domove – pa su tako moji roditelji, kada usred noći krenu do toaleta i vide da još nisam legao jer čitam, gledam film ili već nešto treće, ako su bili dobre volje, kao iz topa ispaljivali citat Gordane Diklić: „Idiote jedan, šta to radiš noću?“ – činili su od nje mnogo više od obične glumice. Kada pogledam bilo koju njenu fotografiju ili snimak bilo koje njene uloge, jasno vidim da ona nije tek osoba koja se bavila javnim poslom. Ne, vidim dragu susetkinju koja se pojavljivala skoro svaki put kada bi se u kući uključio TV ili u video rikorder ubacila kaseta. Svojim osmehom i očima, svojim darom da nasmeje i rasplače, učinila je da sećanja na nju ne budu tek kodifikovane priče o nekim tamo filmovima i nekoj tamo kinomatografiji. Milena Dravić je, zapravo, ime svih onih čarobnih trenutaka u kojima film postane životniji od života, u kojima se gubi svest o umetničkoj iluziji, a glumice i glumci postaju naši istinski prijatelji.

Svejedno u kojoj tački jugoslovenske istorije da smo se rodili, sećajući se nje, sećamo se boljih strana života koje smo odživeli i neodživljenih boljih života koji su ostali po strani. U svakoj toj kolektivnoj suzi za njom – uprkos svoj dubokoj i dirljivoj iskrenosti – odzvanja i onaj stari knjiški citat o tome da ne treba pitati za kim zvona zvone. Znate već dobro, naravno, nastavak te rečenice. Čak i ako se bojite sebi to da priznate.

Zato kad mi je stigla poruka u kojoj me jedna jako bliska osoba pitala: „E, je l’ ti stvarno plačeš kad umre neko poznat ko ti je drag?“, nisam mogao u prvi mah da odgovorim. Nije mi se dalo da uzmem telefon i kucam odgovor.

Nisam mogao jer sam, jebiga, upravo tada plakao.

Ana Vučković Žena na ivici nervnog sloma: Ružičasti poklopac Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Izvučeno iz konteksta Pasulj u grmlju Ivan Tokin: Doručak _17_0091 Prozor u dvorište: Ko živ, ko mrtav · · · · · ·