Foto: Boston Herald
U VAZDUHU · kolumna

Silno je, barem tako kažu, Nila Janga pogodilo to što je Kurt Kobejn u svom oproštajnom pismu citirao baš stih iz jedne njegove pesme. Znate već tragični epilog jedne od najvećih rokenrol priča – petog aprila 1994. Kobejn je pucao sebi u glavu, a u pismu koje je ostavio, između ostalog, stajao je i Jangov stih u kome se veli da je „bolje izgoreti nego izbledeti“. Nil Jang je kasnije čak objavio album „Sleep with Angels“ posvećen stradalom distorziranom pesniku, ali to je neka sasvim druga priča. Ovde ćemo se zadržati na citiranom stihu koji precizno sažima jedan od ključnih arhetipa rokenrola – arhetip o prerano otišlom, „izgorelom“ geniju.

Naravno, kada se govori o rokenrol smrtima, medijski je najviše eksploatisana priča o famoznom Klubu 27. Nije teško shvatiti što je to tako. Džimi Hendriks, Dženis Džoplin, Kurt Kobejn, Džim Morison, Ejmi Vajnhaus i Brajan Džons imena su iz muzičkog pantenona, a svi su, zlokobne li slučajnosti, skončali u dvadeset i sedmoj godini. Međutim, ne treba zaboraviti ni Klub 26 u kome svoje sasvim različite energije ukrštaju Nik Drejk i Otis Reding. Ili, recimo, Klub 28 u koji je otišao Tim Bakli da bi, godinama kasnije, njegov sin Džef stigao u Klub 31. A ako se pitate kakvo to gromoglasno bubnjanje ne dozvoljava muzičkim pokojnicima da mrtvom dušom predahnu na onom rokenrol svetu, znajte da se to iz pijanog Kluba 32 čuju moćni udarci u timpane i doboše Džona Bonama i Kita Muna. Svi ovi divni gubitnici postali su lica sa ofucanih, crnih majica koje smo kupovali na lokalnim buvljacima. Postali su simboličke slike mladosti koja – rečima i gitarama, glasom i bubnjevima – grmi protiv smrti dok jednom nogom zakoračuje u nju. Oni su proživeli sve ono o čemu smo mi maštali. Oni su izgovorili sve ono što smo se mi jedva usudili da pomislimo. I, kao takvi, je li, bilo je sasvim i logično da izgore umesto da izblede.

Da se ne zajebavamo, sve je to samo običan mit. Mit malo iskonstruisan iz ljubavi publike prema palim herojima i herojkama, a malo više jer su ovi ili oni centri moći videli priliku da na njemu zarade. Ipak, nije to nužno samo loša stvar. Možda nam mitovi i jesu neophodni da bismo se kretali kroz pustinju života i prašumu smrti.

Mark Sendmen – u periodu kad je mogao da se kandiduje za članstvo u Klubu 26, Klubu 27 ili Klubu 28 – naprosto, nije živeo muzičarskim životom. Svoje najuspešnije trenutke doživeo je tek u godinama kada se većina rokenrol zvezda bori sa bezuspešnim rehabilitacijama i objavljivanjima besmislenih kompilacija. U mladosti nije bio subkulturna brzogoreća buktinja – ne, bio je tek anonimni momak koji studira, potom putuje po Južnoj Americi, pa vozi taksi, radi na građevini, bavi se profesionalno ribarstvom i tek se, posle svega toga, polako sprema da zagazi u muzičke vode sa svojim prvim bendom Treat Her Right. Da je tada umro, njegova smrt ne bi bila inspiracija za novinske tekstove i dokumentarne filmove. Ne bi se paramedijski strvinari bavili sadržajem njegovog krvotoka ili lešinarskim saletanjem članova porodice i benda. Bila bi tek to još jedna nemitologizovana smrt kakve svet svakog dana prećutkuje, a koje zauvek zamrače neke dnevne i spavaće sobe. Kao što su, recimo, životi porodice Sendmen tih godina bili zamračeni bolom zbog smrti Markove mlađe braće. Naime, sticajem tragičnih okolnosti je u samo osamnaest meseci, krajem sedamdesetih, izgubio oba mlađa brata. I, ako oslušnemo njegovu muziku koja će nastajati u narednim godinama, ona zvuči kao da se kroz nju prepustio sanjanju da bi se jednom, zaista, mogao naći lek protiv bola. Istina, stvorio je gomilu sasvim različitih pesama koje govore o sasvim različitim stvarima – o kao zavesa mekim nežnostima i o sasvim opscenoj telesnosti, o ranom odlasku na spavanje i o pomfritu, o iskrivljenim pogledima na svakodnevicu i o smirenim meditacijama o neshvatljivom. Međutim, u svima njima staze Sendmenovog sanjanja i potrage duge su i široke. I, nekako, sasvim je znakovito da su se te staze razmilele kroz čudesne ploče koje je, u poslednjoj deceniji XX veka, snimio njegov bend koji se zvao Morphine.

Međutim, Mark Sendmen je žustro negirao da je bend dobio ime po morfijumu, bez obzira govorili o njegovom doslovnom ili simboličkom značenju. Umesto toga, zagonetni frontmen je tvrdio da je grupa, zapravo, imenovana po grčkom bogu sna Morfeju. U čisto etimološkom smislu, takav Sendmenov otklon je besmislen jer je i sama supstanca morfijum dobila ime po Morfeju. Međutim, ovde bi se trebalo držati stare analitičke krilatice po kojoj nomen est omen, te stoga možemo reći i da je emotivno-estetski prostor benda Morphine, zapravo, duboko određen sa oba značenja svog nomena – i sa onim koje je sam Sendmen ponudio i sa onim koje doslovno svima padne na pamet kada čuju ime benda. Zvučna i poetska slika grupe – od 1989. do 1999. gradili su je Mark Sendmen koji je, koristeći slajd, svirao bas gitaru sa dve žice (!!) i pevao, Dejna Koli na bariton saksofonu i Džerom Dupri i Bili Konvej koji su se smenjivali na bubnjevima – zapravo je duboko povezana i sa sanjanjem i sa ublažavanjem bola.

A ta njihova zvučna i poetska slika bila je neobična čak i za početak devedesetih. U toj kratkoj eri u kojoj je alternativni rok nenadano sasvim izašao u mejnstrim – pa su top listama harali R.E.M. i Nirvana, Faith No More i Red Hot Chili Peppers, Rage Against the Machine i Pearl Jam – Morphine je snimao ploče koje su doživljavale tek vrlo umeren komercijalan uspeh. Nisu imali basnoslovno velike tiraže. Na svetskom nivou, u proseku su prodavali tek par stotina hiljada primeraka po albumu. Nisu imali ni hitove u klasičnom smislu te reči. Morphine, naprosto, nema svoj Smells Like Teen Spirit ili Losing My Religion koji će se slučajno zavrteti na radio stanici koju možeš čuti u taksiju ili supermarketu. Ljudi koji slušaju ovaj bend obožavaju većinu njihovih pesama, ali ljudi koji ih ne slušaju jedva i da znaju za njih. Mnogo je razloga zašto je tako, ali, pre svega, suštinski se radi o njihovoj neuklopljivosti u baš nijedan ponuđeni kalup. Oni svakako jesu bili alternativni rok, ali nisu u sebi sadržali distorzirani krik kojim bi artikulisali generacijsku buku i bes. Sa druge strane, neosporno bili i džez-rok, ali su, svojom ogoljenošču i postpankerskom sirovošću, sasvim odudarali od pomalo štreberskih matrica ovog podžanra. Mark Sendmen je, takođe, umeo da napiše vrlo promoćurne stihove – recimo, kao onda kada u jednoj sasvim erotskoj pesmi, umesto uletanja u klišeizirane opise kolena i bedara, voljenoj kaže kako „your intelligence is sexy, I want to know what you got to say“ – ali ipak se nikad nije ufurao u ulogu pevajućeg poete koji nastoji da se njegovi stihovi čitaju van muzike koja ih prati.

Dakle, Morphine i Sendmen ne samo da su stvarali izvan svog vremena – oni su, zapravo, stvarali izvan bilo kog vremena. Njihova muzika je, naprosto, sve vreme vibrirala unutar nekih vrlo teško utvrdivih okvira. Nikada tendenciozno komična, ali uvek iščašena i nakežena. Nikada smrtno ozbiljna, ali uvek uhvaćena u koštac sa teškim i kompleksnim teretom života i smrti. Nikada prosta, ali uvek sirova. Nikada naporna, ali uvek avangardna. Nikada banalno seksualna, ali uvek poprilično napaljena. Nikada patetična, ali uvek nežna. Logika muzike grupe Morphine je, zapravo, najbliža logici sna. U njemu je sve sasvim moguće i ništa, zapravo, nije stvarno. U njemu važne stvari o sebi saznajemo kroz neshvatljive fantazmagorije i banalne svakodnevne slike. U njemu sve nastaje i nestaje i to u milion beskrajnih krugova, od jedne granice ka drugoj i sa treće ravni na četvrtu. Dupri i Konvej su u udarali u bubanj maštovito i precizno, Dejna Koli je ispuštao opijajuće, duboke zvuke iz svog bariton saksofona koji se ne koristi tako često u popularnoj muzici, Sendmen je trčao slajdom po svom basu – toj čudnoj gitari koja je imala samo dve žice jer je tako, kako je rekao u jednom intervjuu, manja šansa da promaši ton koji treba da ubode – a iz svega toga je izlazila muzika boga Morfeja. Muzika dostojna tako veličanstvene stvari kao što je san. A san nam je, znamo to dobro, neophodan za život. Neophodan za zdravlje. Neophodan da u njemu promislimo sve ono što, iz niza različitih razloga, ne možemo na javi. Neophodan nam je san kao i lek protiv bola, ove ili one vrste.

Trećeg jula 1999. godine naglo je prekinut jedan san. Smrt je donela neočekivano buđenje. Mark Sendmen je krenuo ka vratima Kluba 47. Nije se utopio u bazenu svoje kuće. Nije se ugušio povraćkom u snu. Nisu ga pronašli kako leži u kadi u Parizu, niti je ostavio oproštajno pismo u kojem citira Nila Janga. Mark Sendmen je, u junu te godine, sedeći u stanu sa svojom devojkom, osetio oštre rezove u grudima. Ipak, bolovi su utihnuli, a on je, kao što su ljudi tome inače skloni, ubedio sebe da to nije ništa strašno i da će otići kod lekara kad se vrati sa evropske turneje. Pa je potom, trećeg jula, Morphine stigao u Palestrinu, malo mesto u brdima oko Rima. Proveli su dan družeći se sa organizatorima festivala na kojem je trebalo da nastupe. Na tonskoj probi je, kažu, Sendmen zabavljao ljude tako što je u isto vreme svirao i bas i bubnjeve. A onda, uveče, krenuo je koncert. Prva pesma je bila Have a Lucky Day. Zatim druga, pa treća. Četvrta i peta, šesta i sedma. Pa su stigli do osme pesme – erotski napete i silovite Super Sex – a onda su mu, nekad tokom nje, samo klecnula kolena. Srušio se na pod, doživeo težak srčani udar i umro na bini. Nije ni sagoreo, ni izbledeo. Samo je ležao, sa sve svojim čudnim dvožičanim basom u rukama. Moglo bi se reći da je to najbolja moguća rokenrol smrt – umreti držeći voljeni instrument dok sa svojim bendom izvodiš pesme u koje veruješ. Dok zajedno sa publikom živite kao da ste u snu.

Moglo bi se tako nešto reći, ali, da se ne zajebavamo, i to bi bio tek običan mit. Mark Sendmen je pušio previše, bio je izložen stresu i, eto, doživeo je srčani udar. Iza te smrti su ostali posthumno izdati albumi, jedan odličan dokumentarni film, novinski tekstovi i, pre svega, ostale su neke dnevne i spavaće sobe u kojima nedostaje nekim vrlo stvarnim ljudima. Ali, ostala je iza njega i njegova muzika. Ostalo je to čudesno svedočanstvo o sanjanju da se nađe lek protiv bola. A kad smo već kod tog leka, recimo i ovo – neposredni povod za pisanje ovog teksta je činjenica da je na današnji dan pre tačno dvadeset i pet godina izašao drugi album grupe Morphine koji se zove baš Cure for Pain. Album na kome se nalazi i istoimena pesma u kojoj Mark zvonkim glasom peva: „someday, there’ll be a cure for pain“.

Još uvek nema leka protiv bola, ali bog Morfej je ipak milostiv – dozvoljava nam da i dalje makar sanjamo o njemu. Ma šta i taj lek i taj bol predstavljali za svakoga od nas dok hodamo svojim gradovima i vozimo se javnim prevozom, dok kupujemo voće na pijaci i plaćamo račune u banci, dok sedimo u svojim sobama i kancelarijama, dok pišemo i čitamo tekstove, dok slušamo Morphine ili već neku drugu muziku koja nas tera da odlučno sanjamo.

Panetone Žena na ivici nervnog sloma: Pan(e)tone Srce moje malo Prozor u dvorište: Srce moje malo Halid Bešlić Ispovesti uživaoca pop kulture: Halid Bešlić i ja Foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Stara priča · · ·