Sonic Youth
U VAZDUHU · kolumna

Dok čitate ove redove, oko vas se dešava još jedan 28. jun, poznatiji pod kodnim imenom Vidovdan. Mnogo je, unutar naše javnosti, različitih značenja instalirano u taj dan. Tada se, recimo, desio onaj istorijski događaj koji će inspirisati Zdravka Šotru da snimi film koji je, samo zbog nesrećne nedavne pojave RTS-ovih „Nemanjića“, postao za mrvicu gledljiviji, uprkos svom patetičnom i opasnom nacionalističkom mudrovanju, kao i uprkos traktoru koji se u jednom kadru pojavljuje iza Žarka Lauševića.

Danas je, naravno, ne smemo to zaboraviti, i dan kada je Gavrilo Princip – kako je to lepo primetila ekipa sa Nadrealističkog integracionizma – s namerom došao u veliki grad. Na današnji dan je i Milošević simbolički započeo jugoslovenske ratove poručujući na Gazimestanu kako i „oružane borbe još nisu isključene”, kao i dan kada je Milošević faktički uhapšen zbog ratnih zločina.

Ipak, mene 28. jun uvek podseti samo na jednu stvar – to je dan kada su nam u školi delili knjižice sa ocenama i dan kada je, zapravo, počinjao raspust. Uvek sam zavideo onima kojima je rođendan bio blizu tog datuma te su mogli da prave duple žurke na kojima se veseliš i zato što tako nalaže žanr slavljeničke fešte, ali i zato što će represivni školski aparat makar na koji mesec da izleti iz tvog mlađanog života.

Recimo, negde u trećoj godini srednje škole upoznao sam jednu drugaricu kojoj rođendan pada baš ovih dana. Doselila se iz Amerike i došla u naše odeljenje. I dalje se sećam svega – na sred časa neko kuca na vrata i, pre nego je bilo ko mogao nešto da izusti, ona ulazi u kabinet, potpuno se ne obazirući na profesorku istorije koja joj govori da skine svoje crne naočari za sunce. Prošetala je preko ofucanog parketa, videla da kraj mene ima slobodno mesto i samo je, bez reči, sela. Saznao sam ubrzo, rođena je nekoliko meseci pre mene, 26.6.1990. Ime joj je Goo, a prezime Sonic Youth. E, da, zaboravih reći – ta moja drugarica nije ljudsko biće, već ploča.

Dakle, pre dva dana je bio dvadeset i osmi rođendan ploči Goo grupe Sonic Youth. Šesti album ove njujorške bande bio je i prvi njihov sa kojim sa se susreo. Ali, kao što već rekoh, od kada su nam se životi isprepletali, ta ploča nije tek bilo ko u mom životu – toliko me je duboko protresla da je ubrzo postala moja bliska drugarica, a ne tek neki album koji možeš pustiti dok ležiš u krevetu, čitaš knjigu ili čistiš prašinu. Ubrzo potom, upoznao sam i njenu mlađu sestru, ploču Dirty rođenu 1992. godine, sa kojom sam takođe postao jako blizak. Naravno, potom sam uživao i u vremenu provedenom sa čitavom Sonic Youth familijom – od najstarije Confusion is the Sex do najmlađe The Eternal sestre – ali Goo i Dirty su ostale moje istinski bliske prijateljice sa kojima se i dan-danas družim. Istina, ne toliko često kao u srednjoj školi, ali to je valjda neizbežni gorki ukus odrastanja i upoznavanja drugih ljudi i drugih ploča.

Ipak, pre neki dan smo Goo i ja sedeli na kafi – ona pije produženi espreso sa mlekom, ako nekoga zanima – te sam je, sasvim iznebuha, pitao: „Šta želiš da ti poklonim za rođendan?”. Vrtela je glavom levo-desno, snebivajući se, a onda, ipak, prešla preko konvencija i rekla: „Pa kada već imaš taj prostor u City Magazinu, napiši mi jedno ljubavno pismo. Evo, već mi je 28 godina, kao i tebi, volela bih da znam zašto sam ti i dalje važna i zašto me i dalje tako često slušaš! Dobro, ne tako često kao što si nekada, ali, hajde, neću te i danas podbadati zbog toga.”

I evo me, tu sam da ispunim tvoju rođendansku želju, draga Goo.
Volim te jer si me naučila da mislim izvan fioka. Pre tebe, imao sam poprilično čvrstu sliku o tome kako bi trebalo da izgleda pesma. O tome šta je to pank. O tome kako se svira gitara. O tome kako se može sve koristiti glas. O tome šta su to, uostalom, svi ti naši nesretni kruti identiteti kojih se grčevito pridržavamo, kako u rokenrolu, tako i u životu. Ti si me naučila kako je muzika jedno nepregledno prostranstvo slobode, mnogo više od dosadne intro-strofa-refren strukture. U njoj se mogu mešati zvukovi, glasovi, ideje, osećanja i impulsi na najnepredvidljivije moguće načine. Pesma uvek nastaje i nestaje. Fraze se mogu odsvirati samo jednom ili se mogu ponavljati u beskonačnost. Reči su tu i da znače i da zvuče. U isto se vreme može biti i svakodnevno duhovit – pa se sa pesmom Kool Thing prozivati mačizam repera LL Cool J-a – ali i kosmički širok, sa pesmama koje su koloplet zvukova koji dolazi ravno iz neke nepoznate, a opet, sasvim bliske dimenzije.

Volim te i dalje, draga moja Goo, jer sam zbog tebe počeo da svoju gitaru posmatram kao puno kompleksniju stvar od parčeta drveta sa žicama koje kad pritisneš na ovaj ili onaj način dobiješ ovaj ili onaj akord. Iako sam je, silom prilika, zauvek ostavio da bude dekoracija u ćošku stana – dekoracija koju tek povremeno dohvatim, kad pravim pauzu u napornom prekarnom radu u proizvodnji teksta.

Volim te, Goo, jer si me naterala da o toj strašnoj dihotomiji između toga šta bi trebalo da bude žena i šta bi trebalo da bude muškarac razmišljam slobodnije nego ikada ranije. Sećam se, jednom sam – inspirisan, između ostalog, i tobom – na probu našeg srednjoškolskog benda doneo pesmu u kojoj je, preko repetativna i hipnotička četiri tona, trebalo pevati stihove iz ženske perspektive. Ne sećam se tačno o čemu je bila pesma, ali se sećam da je moj drug, pevač u bendu, odbio da on – kao dvometraški, plećati dečak – počne pesmu stihom „ja sam mala devojčica”. Šteta, možda bi nas ta pesma lansirala u vrh rokenrol avangarde zapadne Srbije. Ili bismo možda izgledali kao potpuni kreteni dok je izvodimo. Svejedno, draga Goo, ti si nas naučila da su obe te varijante sasvim okej ako se osećamo slobodno dok ih upražnjavamo.

Volim te i zbog toga što si me upoznala sa svojom mlađom sestrom Dirty. Moja omiljena pesma sa nje je i dan-danas Drunken Butterfly. Inače, moja keva je uvek bila vrlo prijateljski raspoložena prema muzici koja je dolazila iz moje sobe, ali mislim da je Drunken Butterfly jedina pesma za koju me je molila da je ne puštam više. Činila ju je ta muzika nervoznom i uznemirenom, govorila je. I, uistinu, muzika iz vaše familije zaista ume da čini ljude takvim, ali u tome je i njene lepota – moraš da joj se posvetiš, moraš da je otkrivaš sloj po sloj, da kopaš dublje i dublje, da se hrabro otisneš kroz tu šumu zvukova i reči. Ti i tvoja mnogobrojna porodica kao retko ko umete da u istom trenutku stimulišete čitav niz različitih stanja – tugaljivost i seksualno uzbeđenje, bes i lepršavost, čistu sreću i čistu tugu. Dobro, osim vas, tu je i familija Južni Vetar koja, takođe, udara u sve ove tačke odjednom. Ma kako to nekima bilo teško da prihvate.

Draga Goo, volim te jer volim i tvoje roditelje – Kim Gordon, Li Renalda, Terstona (ili Turstona, nikad nisam bio sasvim siguran kako se njegovo ime izgovara) Mura i Stiva Šelija. Kada sam krenuo na fakultet, na mom zidu je stajala i njihova fotografija sa jednog koncerta. Posle se negde, u menjanjima životnog prostora i životnih okolnosti, ta fotografija izgubila, ali sve češće razmišljam o tome da je iskopam u ladicama u kojim se skriva i vratim natrag. Jedan od razloga je što sam i dalje – kao što ti dobro znaš i nimalo se ne ljutiš zbog toga, naravno – pomalo platonski zaljubljen u tvoju mamu Kim. I u onu njenu zelenu majicu na kojoj piše da pank nije izmislila Engleska nego žene.

Volim te, moja prijateljice Goo, zato što su svi tvoji rođendani, uključujući i ovaj dvadeset i osmi, duple žurke. Žurke na kojima te veseli što pomeraš dupe i treseš glavu uz pesme koje tako dobro znaš, ali i žurke na kojima te veseli što ćeš, ma kako dobro da znaš sve te pesme, uvek otkriti još neki novi detalj. Neki novi iskorak u slobodu.

I na kraju, Goo, kao što i sama znaš, već par godina unazad pravim svoju kolekciju omiljenih albuma na vinilu. Bez ikakve velike ambicije, naravno, samo želim da imam u fizičkom obliku sve ključne ploče svog života. I, da, pre nekoliko meseci, bilo je jutro i padao je sneg, ustao sam rano i otišao u grad da pozavršavam neke obaveze. Neočekivano, završio sam ih pre nego sam planirao, seo da popijem kafu pre posla, a onda mi je zazvonio telefon. Zvala me je jedna osoba koju volim čak više i od tebe, draga Goo. Pitala me je šta radim i pre nego zaustih da joj kažem da pijem kafu, samo je rekla da će sad sići do grada da zajedno doručkujemo i da konačno odemo da mi kupi poklon za rođendan. Koji je, usput budi rečeno, bio tri ili četiri meseca pre tog jutra. Nedugo potom, bili smo zbijeni ispod jednog kišobrana, sneg je i dalje padao, a poslovično sivi i musavi Beograd je, nakratko, postao grad sa razglednice u kojem želiš da živiš. Hodali smo ka prodavnici ploča i, pre nego smo uopšte stigli u nju, draga moja Goo, znao sam da ću baš tebe izabrati da mi budeš rođendanski poklon. Kasnije, ja sam jeo prženice, a ona neki sendvič. Kasnije, stiskao sam te pod miškom dok smo izlazili iz kafića. Kasnije, sneg se i dalje trudio da bude scenografija vredna nominacije za Oskara. Kasnije, draga moja Goo, poželeo da nikad više nigde ne odem i da više nikad nigde ne stignem, da se nas dvoje zauvek skrivamo ispod tog kišobrana, sa tobom u kesi i sveže pojedenim testom u stomacima, da zauvek hodamo tim neuhvatljivim i samo za to jutro izmišljenim Beogradom.

Ali, kao što to već biva, morao sam otići u redakciju, preleteti preko mailova, pročitati vesti, iznervirati se nekoliko puta i uključiti se u još jedan dan radnika u proizvodnji teksta. Draga moja Goo, zbog svih ovih stvari, volim te i dalje nakon svih godina. Hvala ti što si tu za mene, skrivena u najrazličitijim ćoškovima mog života. Srećan ti rođendan, draga Goo!

Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Ništa do daske Munje Nikad domaćica: Ludilo Burna tišina - Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Burna tišina Travnjak Ispovesti uživaoca pop kulture: Svetsko prvenstvo i ja · · ·