Travnjak
U VAZDUHU · kolumna

Sinoć, negde između osam i devet, zazvonio mi je telefon. Nepoznat broj. Pošteni ljudi se, naravno, posle 17h na telefon javljaju samo bliskim prijateljima i porodici, a kad vide da ih zove neko nepoznat samo se namršte, promrmljaju reč-dve o nevaspitanju ili teranju u tri lepe pizde materine, te spokojno nastave da se bave svojim hobijima, porodičnim životima, alkoholizmima ili već nečim četvrtim što ih veseli. Avaj, ja nisam pošten čovek – ja sam pisac i novinar. Svaki put kada vidim na displeju mobilnog telefona nepoznat broj, pomislim da mora da me zovu iz žirija neke književne nagrade, iz komisije za neku književnu stipendiju ili makar sa nekog medija koji iz samo sebi znanih razloga želi da me ugosti da prozborim koju pametnu o politici, ljubavi, književnosti i životu uopšte. Trudeći se da pred preostalim zrnima svog dostojanstva ne izgledam previše uzbuđeno, pritisnuo sam zelenu slušalicu.

- Halo? Bojane, ti si?
– Ja sam. Ko je to?
Ovde Svetsko prvenstvo u fudbalu.
– Molim?
– Lepo ti kažem. Svetsko prvenstvo u fudbalu.
Pošten čovek bi ovde već prepoznao prijatelja koji ga infantilno telefonski zajebava ili bi, ako već ne uspeva skontati ko je sa druge strane, makar spustio slušalicu i već bio na putu da zaboravi tu dnevnu, nebitnu bizarnost. Međutim, ja sam navikao da vodim neobične telefonske razgovore. Uostalom, samo nekoliko dana ranije sam preko telefona pričao o tome kako nije loša ideja da dva puta mesečno pišem tekstove za portal City Magazina.
– Svetsko prvenstvo u fudbalu, kažeš?
– Da, upravo tako. Slušaj, ne znam kako si se našao na mom spisku, ne deluješ mi kao neki veliki poznavalac sporta…
– Stani, kako to misliš?
– Šta kako mislim?
– Pa to da ne izgledam kao veliki poznavalac sporta. I, uostalom, otkud ti znaš bilo šta o meni?
– Prvo, ja sam sasvim ontološki nestabilan subjekat, jedna nedefinisana i ne sasvim lako zamisliva tekstualna tvorevina. Svetsko prvenstvo u fudbalu koje govori, možeš misliti! Dakle, moja znanja i o tebi i o mnogo čemu drugom mogu biti neobična i velika. A drugo, Bojane, naravno da nisi veliki poznavalac sporta. Da budem iskreno, deluješ kao neko ko bi se, recimo, iz čistog folklora, dičio da je vatreni navijač Partizana, a onda bio začuđen kad mu se, šta znam, kaže da u njemu više ne igraju ni Žarko Paspalj, ni Savo Milošević.
Uprkos svim naporima da se oduprem tom porivu koji mi je Prvenstvo namenilo, začudio sam se.

– Kako misliš ne igraju?
– Eto, jesam ti reklo! Nego, da pređemo na posao, nemam puno vremena. Naime, nalaziš se na spisku za jednu telefonsku anketu. Moji sponzori – Adidas, Hjundai, Koka Kola, Badvajzer i razni drugi, u saradnji sa FIFO-om, razume se – angažovali su me da redom zovem ljude sa ovog spiska i da ih pitam samo jedno pitanje. Šta je za vas Svetsko prvenstvo u fudbalu? Cenim da te kompanije i FIFA hoće da pokažu ljudima da im je stalo do kako se osećaju spram mene te da dobijeni odgovori mogu pomoći da u budućnosti imamo još bolje i lepše prvenstvo. To jest, još bolje i lepše mene. Osim toga, rekli su i da ću zaraditi koji dinar od ovog anketeranja, a, veruj, dobro bi mi došlo! Nije jednostavno preživljavati kad si Svetsko prvenstvo u fudbalu, imaš posla tek jednom u četiri godine.
– E, moje slatko i drago Svetsko prvenstvo! Možda ja izgledam kao da se ne razumem sasvim u sport, ali ti bogami izgledaš kao da uopšte ne razumeš kako funkcioniše globalni kapitalizam.
Zaćutalo je na sekund.
– Da, nisi prvi koji mi to kaže danas. No, požurimo, još je mnogo telefonskih brojeva na ovom spisku koje moram okrenuti. Dakle, šta je za tebe, Bojane, Svetsko prvenstvo u fudbalu?
Zastao sam. Zahuhtao se da kažem nešto, pa odustao. Onda pomislio da kažem nešto sasvim drugo, pa odustao i od toga. I na kraju izustio, ipak, valjda jedinu istinu.
– Pa za mene je Svetsko prvenstvo u fudbalu povremeno odlična književnost.
Odlična književnost?
– Da.
– Dobro, daj me nemoj jebati u mozak, ceo dan telefoniram, mrtvo sam umorno, kakva sad književnost?!
– Ozbiljno ti kažem. U njemu se povremeno mogu naći svi oni elementi koji, za mene, čine odličnu književnost. Politička pozadina, junaci sa kojima se možeš poistovetiti, neočekivani zapleti, napeti raspleti, a igra – svi ti driblinzi, centar šutevi, skokovi i voleji – pa to je sve čisto pitanje stila.
– Okej, sigurno sam da ovo nisi sam smislio.
– Naravno da nisam, ali nisi me ni pitalo da ti dam neki genijalni uvid do koga niko pre mene nije došao. Mnogi su nadahnuto pisali o fudbalu kao o književnosti, ja sam samo tu da odgovorim na tu tvoju anketu. I, usput, razume se, završim tekst za City Magazin pre konačnog dedlajna.
– A kada je za tebe Svetsko prvenstvo… Bože, čudno mi je kada pričam o sebi u trećem licu. Da probam ovako – kada sam ja to za tebe bilo odlično književno delo?
– Pa, šta znam… Recimo, da se držimo klasike – ’86, četvrtfinale Argentina-Engleska u Meksiku.

– Daj, Bojane, ti si tad imao… Koliko… Minus četiri godine? Pa ne možeš se toga sećati!
– Bože, Prvenstvo, stvarno si malo glupkasto! Pa nisam gledao ni Taksistu kad se pojavio u bioskopima, niti držao u rukama prvo izdanje Gospođe Dalovej, pa me to ne sprečava da im se divim!
– Dobro, de, hajde, ne ljuti se.
– Eto, seti se te utakmice. U sred ere Margaret Tačer, neposredno posle Foklandskog rata, mala i siromašna, pučevima i diktaturama razvaljena Argentina pobeđuje najveću kolonijalnu silu tako što im Maradona – biće koje leluja na pola puta između boga i uličnog dripca – daje dva gola. Jedan rukom, a drugi tako što se zaleti sa jednog na drugi kraj terena, predribla sve protivnike i zabije ga ravno iza leđa golmana Crvenih Mundira! Ako to nije vrhunska književnost, ja ne znam šta je! Ili, ako ništa drugo, nakar moramo o tome govoriti kao o vrhunskom superherojskom stripu!
– Da, razumem šta hoćeš reći.

– Ili, recimo, 2002. godina. Bili smo klinci u osnovnoj školi, počinjao je Mundijal… Da, nisam te to pitao, voliš li kad te zovu Mundijal?
Iskreno, ne. Seljački mi je malo taj naziv.
– Da, i meni se čini. Dobro, neću više ga koristiti, ne zameri. Elem, prvenstvo u Japanu i Južnoj Koreji je otvarala utakmica između Francuske i Senegala. Sa jedne strana tada aktueln svetski i evropski šampion, moćan i nepobediv, a sa druge afrička reprezentacija koja se prvi put u istoriji plasirala na prvenstvo. Daleki Istok je stvarno dalek, druge su vremenske zone, mi smo klinci bili u školi dok je tekma trajala, ali, naravno, već smo nekako saznali rezultat. 1:0 za Senegal! Zamisli to! Još se sećam imena heroja koji je dao gol – Papa Buba Diop! Sećam se i gola i onog plesa oko korner zastavice kad su ga proslavljali. E, vidiš, to je za mene veličanstvenost Svetskog prvenstva.

Mogućnost da neki siromašni Senegal, bivša kolonija, jednim sudbonosnim golom pobedi neku Francusku, svog bivšeg kolonizatora. Književnost je polje u kome možemo povremno da promislimo i probamo život kakav bi mogao biti da nije ovako nepravedan i grozan kakav jeste. Isto to, s vremena na vreme, možemo i na Mundij… Izvini, na Svetskom prvenstvu. A, uostalom, osim svega toga, mora se uzeti u ozbir i ta simpatična činjenica da se u to vreme čak i polutvrdi postjugoslovenski desničari – a kamoli mi normalni ljudi, je li – bave paraknjiževnim, utopijskim maštanjima.
– Na šta misliš?
– Pa znaš one priče – e da se Juga nije raspala, sad bi se za mesto u napadu borili Bokšić, Šuker, Mijatović i Milošević, niko nam živ ništa ne bi mogao!
– Da, znam te priče. S tim što ti je, nadam se, jasno da niko od njih već dvadeset godina ne igra fudbal?
– Dvadeset?!
– Da, okruglo dvadeset, Bojane.
– Bože, kako godine lete, bože, još juče bio sam dete.

– Stani, zar to nije parafraza onog stiha…
– Jeste, svaka čast, Prvenstvo, ipak znaš ponešto. Oprosti što te prekidam, ali ponestaje mi karaktera, ali siguran sam da će i taj pevač čiju si pesmu prepoznalo biti tema nekog od narednih tekstova. Mogu da ti pošaljem link, ako hoćeš.
– Važi, šalji na svetskoprvenstvo1930@gmail.com. Hvala ti puno, idem sad! I, da, ne zaboravi da me pratiš, počinjem već sutra – Rusija protiv Saudijske Arabije, 16:00. Valjda će se naći i ovaj put opet neko zrno književnosti.
– Siguran sam da hoće.
– Ostaj mi dobro. Zdravo!
– Zdravo, drago Prvenstvo!
I tako smo završili razgovor. A Mundijal – mogu tako da ga zovem sada kada me ne čuje, šta me briga – počinje danas. I na njemu će se sigurno već naći makar nekoliko čarobnjaka koji, osim da daju gol, znaju i da loptom ispričaju priču.

Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnog sloma: Enciklopedije Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: U strahu su velike oči Tokin Minus jedan Ivan Tokin: Minus jedan Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Iznad zemlje · · · ·