fotografija 2_cover
U VAZDUHU · intervju

Pisac Ivan Janković, istražujući jednu potpuno drugu temu, nailazi na Katu Nesibu, seksualnu radnicu i bludnicu u tursko doba u Beogradu. U savremeno doba Janković je sedeo na redovnom ručku s prijateljima kojima je pričao sve ono što bi otkrio o Kati. I tako je Kata postala glavna junakinja jednog romana koji je ovih dana, čini se, potpuno iz kontre, privukao pažnju čitateljstva. Više u razgovoru koji sledi.

Kako nastaje jedna ovakva knjiga?

Kad istražujete arhivsku građu, a ja sam je istraživao proučavajući istoriju smrtne kazne u Srbiji, nailazite na svakojake sudbine anonimnih, običnih ljudi, kojima se istoriografija inače bavi tek malo ili nimalo. Tako sam natrapao na Katu, rođenu 1811. u Beogradu pod vlašću srpskih ustanika, od oca Nake Smederevca, ustanika, i jedne, najverovatnije na silu pokrštene, muslimanke koja je zaostala u gradu kad su ga Srbi osvojili. Kada su Turci 1813. ponovo zauzeli Beograd, Naka je izbegao u Smederevo, a dvogodišnja Kata s majkom je zarobljena, prevedena u islam i odrasla u nekoj turskoj kući, pod novim imenom Nesiba. Kao devojka je počela da se bavi prostitucijom u vidu zanata, pa su je turske vlasti kaznile progonstvom.

Ona je, međutim, ostala u varoši tako što je prešla u hriščansku veru i time se stavila pod zaštitu srpskih vlasti. Kao hrišćanka je nastavila sa svojim zanatom i postala poznata kao Kata Nesiba, javna bludnica. (Katarina je njeno prvobitno ime, koje joj je vraćeno prilikom drugog krštenja, a na grčkom znači „čista“. Kad je islamizovana, dobila je ime Nesiba, što na arapskom znači „plemenita“. Bila je, dakle, bar nominalno, i čista i plemenita). Godinama sam beležio svaki arhivski trag o Kati Nesibi i tako uspeo da, koliko se moglo, rekonstruišem njen život od 1830. do 1851. godine.

Ova rekonstrukcija je, po prirodi stvari, obuhvatila i svakodnevni život javnih bludnica i njihovih klijenata, kao i širi, kulturni i politički kontekst tog vremena. A knjiga o Kati je nastala ovako: U jednom društvu koje se godinama okupljalo na zajedničkim ručkovima četvrtkom, svako je pričao o onom čime se tada bavio i saopštavao rezultate svojih istraživanja. Tako sam i ja prepričavao sve što sam u arhivima otkrio o Kati, a nekima se to učinilo zanimljivim, pa su me nagovorili da Katu i njena priključenija strpam u knjigu. Što je i učinjeno.

Kako ilustracije predstavljaju integralan i značajan deo ovog izdanja, kako je izgledala vaša saradnja s ilustratorom ove knjige?

Slikar i grafičar Veljko Mihajlović je bio redovan učesnik pomenutih ručkova četvrtkom i najglasnije je tražio knjigu o Kati, obećavajući da će je on ilustrovati. Zato smo nas dvojica koautori prvog izdanja. Veljko je nacrtao Katu onako kako ju je zamišljao – ženica sitne građe, ali krupne energije. A sve oko nje – vedute, arhitekturu, nošnju, i nameštaj njenog vremena je prikazao verno, prema sopstvenim istraživanjima.

Da li je usled ograničenog obima knjige nešto od polazne građe moralo da izostane iz krajnje verzije ove knjige?

Naravno. Nije bilo mesta za opširnije biografije Katinih savremenika, onih s kojima je ona dolazila u dodir, kako na poslu tako i inače. A ti savremenici, kako oni iz „kriminogene sredine“ tako i oni iz najuglednijih društvenih krugova, zaslužuju da budu plastičnije prikazani, sa svim svojim vrlinama i manama.

Kako izgleda baviti se istorijom i istoriografijom u ovoj atmosferi opšteg nepoverenja prema istoriji i česte i primetne zloupotrebe istorije?

Ja nisam istoričar i ne bavim se istoriografijom. Ja sam puki amater, koji je ovom pričom hteo da zabavi prijatelje za stolom, a posle i čitaoce, umesto da istoriju upotrebljava ili zloupotrebljava.

Kako su reagovali istoričari i slični krugovi na ovu vašu knjigu?

Kao što rekoh, istorija Kate Nesibe, koliko god da je zasnovana na arhivskim izvorima, nije istorija nego fikcija. Zato nisam ni očekivao da se istoričari od zanata njome pozabave.

A javljaju li vam čitaoci/civili svoje utiske, kako se njima čini ova povest o jednom tako nezaustavljivom i nepopravljivom duhu?

Da. Izgleda da čitaoci koji nisu istoričari od zanata, nego, kako ste ih vi zgodno nazvali – „civili“, imaju mnogo simpatija za Katu Nesibu. Dopadaju im se njena subverzivnost i njeno pozivanje na ustavna prava, a sa žaljenjem primaju njenu konačnu sudbinu – kamdžijanje i progonstvo. Jedna čitateljka-recenzentkinja ju je čak uporedila s Madam Pompadur: Kata je, doduše, bila nepismena, ali inače isto tako lepa i hrabra kao Pompadurka, a povrh svega – naša.

U tom smislu, da li je Kata Nesiba ovdašnji ekvivalent pikarske junakinje?

Pretpostavljam da pikarske (skitničke) aspekte Katine biografije pominjete zbog njenih putovanja u Smederevo, Negotin i Kragujevac, i boravka u tim varošima. Međutim, Kata nije preduzimala ta putovanja iz želje da upozna Srbiju kako bi je više volela niti iz žudnje za nepoznatim krajevima, nego iz nužde. Beograd je bio njen rodni grad, a ona sama – svojevrsna gradska znamenitost. Napuštala ga je četiri puta, ali samo zato što je morala, odnosno zato što je četiri puta iz njega proterivana policijskim odlukama.

Tri puta se nekažnjeno vraćala u grad svog detinjstva, i to zahvaljujući sopstvenim veštinama i odlučnosti, kao i podršci koju je uživala u jednom delu policije i činovništva. Četvrti put je otpravljena u Kragujevac pod policijskim nadzorom i otada joj se gubi svaki trag. Njena priča bi imala više pikarskih elemenata da sam umeo da opišem njena putovanja i varoši u kojima je boravila, ali ja to – po slabosti sopstvenih moći – nisam učinio.

U knjizi navodite brojne relacije s ovim našim sada, te kako bi se Kata Nesiba snašla u današnjem okruženju ovih silnih konvertita u sveopštem smislu tog pojma?

Kata je, kao što tačno primećujete, bila konvertitkinja. Ona je, naime, promenila veru, i to čak dva puta. Doduše, ona prva promena, kad joj je bilo dve godine, i od hrićanske postala muslimanska beba, nije bila voljna jer su o njenoj sudbini tada odlučivali drugi. Ali zato je odluku o ponovnom prelasku u hrišćanstvo donela ona sama, svesno i odgovorno. Odluka se pokazala dalekovidom i mudrom, i donela joj je mnogo koristi, pre svega zaštitu od turskih vlasti. Zanimljivo je da je i kasnije, kad se jednom našla u sukobu sa srpskim vlastima, u svojoj žalbi knezu Aleksandru Karađorđeviću pretila da će ponovo preći u islam, nadajući se zaštiti turskih vlasti.

U Katino vreme ljudi su svoj identitet izvodili prvenstveno iz verske, pa tek onda iz etničke, nacionalne ili političke pripadnosti. Da taj svoj identitet promene menjajući religiju, odlučivali su se onda kad je promena mogla da im donese korist u ličnom životu, baš kao što je to učinila Kata. Danas je verski identitet manje važan od nacionalnog, pa i političkog, ali i današnji politički i svi drugi konvertiti delaju iz istih pobuda.

Šta dalje, na čemu trenutno radite, šta spremate?

Prikupljam građu za jednu istoriju Roma u Srbiji do Drugog svetskog rata, jer je taj period njihove istorije mnogo manje istražen nego noviji, posle stradanja kroz koje su prošli kao žrtve nacističkog genocida. Toj temi me privlači zanimanje koje gajim za marginalizovane i stigmatizovane pojedince i društvene grupe.

Marko Vignjević, foto: Igor Stojanović Marko Vignjević: Ja ne pišem o svom alter-egu, ja pišem svojim alter-egom Naslovna fotografija - foto: Aleksandar Jovković, obrada Vladimir Matić-Kuriljov Isidora Vlasak: Kosplej kao odmor od stvarnosti IMG_8890-OBRADA-001-intervcover Ekipa restorana Credo o svojoj novoj gastro priči Akademija Zoran Vujović: Ovo je energija života ulice, slika onih koji su bili njen identitet