Foto Ivan Tokin pešački prelaz
U VAZDUHU · kolumna

Vraćao sam se kući s posla. Bilo je kasno. Prošla je ponoć. Ceo dan sam odlagao da uradim nešto, pa sam počeo kasno i završio kasno. Hodao sam sporo, lutao sam, išao sam najkraćim putem, ali sam ipak lutao. Na uglu Cvijićeve i Starine Novaka, stao sam ispred pešačkog prelaza, jer je bilo crveno. Na zeleno sam krenuo, prešao ulicu, a s druge strane stajala je jedna stara žena, s tri kese u levoj ruci, štapom u desnoj i jednom torbom ispred sebe, na pločniku.

Samo sam je primetio i dok sam prolazio pored nje, obratila mi se. Izvinila se i pitala me da li hoću da joj pomognem. Na glavi je imala vunenu kapu, garderoba na njoj bila je čista, torba ispred nje bela sa smeđim ručkama, a lice joj je bilo za nijansu jače našminkano nego što je uobičajeno. Zamolila me je da joj prenesem torbu preko ulice. Dok sam je gledao svašta mi je padalo na pamet. Ponoć nije vreme kad se bake vraćaju s pijace, nije vreme kad takve bake ne spavaju, malo sam se i uplašio, ne znam ni sam čega, možda toga što je u torbi, ili nje same i njenog mogućeg ponašanja dok prelazimo ulicu zajedno. Ipak, nisam mogao da kažem da neću, nisam mogao ni samo da prođem, pa sam rekao da hoću.

Pitao sam je šta će s torbom, kad pređemo ulicu, kako će do svoje kuće. Rekla mi je da živi u ulazu odmah do prelaza, i pokazala mi ulazna vrata zgrade. Uzeo sam torbu, sačekali smo zeleno i krenuli.

Čim je napravila prvi korak, sve mi je bilo jasno. Kretala se teško, nestvarno sporo. Dok je sišla na ulicu s visokog trotoara, već se upalilo crveno. Rekla je – Već crveno. – I još je rekla – Duva vetar kao da će oluja. – Uhvatio sam je pod ruku i rekao joj da će sigurno svi sačekati da bezbedno pređemo i da nam niko neće trubiti. Osvojili smo prvi deo prelaza i na pešačkom ostrvu sačekali novo zeleno. Na ostrvu mi je rekla – Vi ste dobar čovek. – Rekao sam joj – Hvala. – Bilo mi je neprijatno, možda zato što mislim da nisam dobar čovek, a možda ko zna zašto.

Kad smo prešli skoro na drugu stranu, ja sam je usmeravao ka ulazu koji mi je pokazala, a ona je izvukla ruku iz moje i krenula ka ispustu za kolica. Rekla je – Lakše mi je ovuda, to je moj muž znao, ali vi to nikako ne biste mogli da znate.

Polako je prešla preko ispusta, obišla semafor, stala pored mene i pružila ruku da joj dodam torbu. Dodao sam joj, pa mi je rekla – Hvala vam, učinili ste dobro delo. – Rekao sam – Eh, dobro delo. – Rekla je – Pa jeste, pomoći nekome je dobro delo, a vi ste meni pomogli.

Pozdravili smo se pa sam otišao. Još malo sam lutao pravo kući. U trafici sam kupio jedno pivo, usput sreo jednu bubašvabu i ostavio je na miru, stigao kući, seo u fotelju, podigao noge na stolicu, otvorio pivo i pomislio – Valjda će sve biti u redu.

Istinite laži (foto: Jordan Cvetanović) Prozor u dvorište: Istina voli da laže Felinijev crtež za Amarkord  (vlasništvo Fondacije Federiko Felini u Riminiju) Pouke iz prošlosti: Da li ste ikada sreli odrasle? Pivo (Pinterest) Ana Vučković Žena na ivici nervnog sloma: Prvi gutljaj piva Tempirane bombe (foto: Jordan Cvetanović) Prozor u dvorište: Tempirane bombe · · · ·