Pas (foto: Pixabay)
U VAZDUHU · kolumna

Sedeli smo u kafani kad ga je brat pozvao telefonom. Tražio mu je dobar ašov. Rekao je da su Lakija udarila kola i da je mrtav. Sat i po pre toga terali smo Lakija od lejzi begova i teško smo ga oterali. Bolje mu je bilo na lejzi begovima nego pod točkovima automobila.

Zvučalo je neverovatno da je mrtav, zato što je malopre bio živ. Međutim, dogurali su ga u kolicima, umotanog u žuti frotir, krvav oko vrata i njuške. Bio je mrak, kopali su, ja sam osvetljavao, žena pored kolica u kojima je ležao Laki plakala je. Brat je kopao iz sve snage, tuga mu je izlazila kroz ašov, lopatu i sekiru, pravo u središte zemlje. Iskra, Lakijeva drugarica, prisustvovala je sahrani dostojanstveno, ležala je kao Sfinga.

Kad je rupa bila spremna, brat je spustio Lakijevo telo u nju. Potapšao ga je mrtvog po slabinama. Zatrpali su rupu, pokrili travom, pa smo otišli. Prvo nas dvojica i Iskra.

To je bila vrhunska sahrana, jedna od najboljih na kojima sam bio. Telo je sahranjeno toplo, raka je sveže iskopana, u daljini se čula muzika, neki su plakali, najtužniji su se smejali, a mene su pustili da budem tu, i hvala im na tome. Poznavao sam Lakija, ali nisam bio u najužem krugu prijatelja. Ipak, voleo sam ga i drago mi je što sam ispratio njegovo telo u zemlju. Dok je ležao u kolicima, otkrio sam ga i pogledao mu njušku. Izgledao je kao da spava s glavom u lokvi krvi.

Razne su verzije Lakijeve pogibije, neke su obične a neke imaju filmske zaplete. Ipak, najvažnije je da Laki više neće cepati lejzi begove, i to je neverovatno. Smrt je najobičnija pojava, znam to, a opet se svaki put čudim. Jedina smrt koja me neće začuditi je moja sopstvena, ali mi to ne pomaže kad gledam lejzi begove. Ne pomaže mi ni kad pomislim da je sad slobodan, jer je Laki i živ bio slobodan. Laki je samo nastavio da bude slobodan, samo ga mi više ne viđamo. Pomaže mi kad gledam Lakijevu humku. Sahrana je bila sinoć, danas sam išao s Iskrom da vidimo da li je sve u redu. U redu je. Iskra je njuškala, pa je piškila, malo stajala i razišli smo se.

Svake večeri posećivao sam Lakija, s Iskrom. Sedmog dana sam tu posetu nazvao parastos, iz nekog razloga, kao da bude svečanije. Aca je krenuo s nama. Nisam bio oduševljen i to sam pristojno pokazivao. Aca nije mario za to. Kad smo stigli do humke, svašta se dešavalo a završilo se tako što je Aca na mesečini čitao Borhesa, ja sam stajao mirno, a Iskra je, kao i uvek, bila Sfinga. Ja sam bio rešen da održim pristojan parastos Lakiju uprkos Aci, a Aca mu je priredio najlepši parastos na svetu, uprkos meni.

Zamislite želju (Foto: Jordan Cvetanović) Prozor u dvorište: Zamisli želju Zeleni venac (foto: Skoča) Gistro priče: Sjaj i beda Zelenog venca Draga Nadice Apolitični Jure Draga Nadice: Predaja bez borbe Ispovedanje pred pepeljarom (foto: Jordan Cvetanović) Prozor u dvorište: Naše pepeljare · ·