Tokin foto
U VAZDUHU · kolumna

Neko je dobio pismo i čitao ga je s ekrana svog mobilnog telefona. U pismu se radilo o boravku jedne žene u jednom evropskom gradu. Stigla je, živa je i zdrava, toplo joj je, jer je tamo skoro cele godine toplo. Ona voli kad joj je toplo. Žuljale su je cipele, pa je morala da kupi patike. Obožava taj grad i to saopštava čitaocu, mada je svesna da on to vrlo dobro zna.

Januar je, a tamo je 15 stepeni, ne može da prestane da se raduje zbog toga. Mandarine su i dalje po uličnom drveću. Delovi grada po kojima se kreće šareni su, kao i ona. Uklapa se grad u nju, a ona mu pomaže svojim kretanjem. Zašto se nije tamo rodila to samo dobri Bog zna, mada ona to pitanje ne postavlja. Ona je odande, pa je detalji ne zanimaju. Ništa je ne boli, osim tog mesta koje su joj cipele nažuljale. Po ceo dan je na nogama, radi, ali nije umorna. Voli to što radi pa joj nije teško.

U izražavanju ponekad koristi sleng, ali ne aktuelnu verziju. To je mešavina govora koji je korišćen u njenom ranom detinjstvu i reči koje pogrešno izgovara, s razlikom uglavnom u samo jednom slovu. Takvim načinom izražavanja ona, onome ko je poznaje, izuzetno precizno i nijansirano prenosi stanja u kojima se nalazi.

Posle niza rečenica bez suvišnih reči, koje su bile zabavne, informativne i tekle ritmom njenog bića, došla je još jedna, pretposlednja, sama u svom pasusu, koja je glasila ovako – Bila sam u ulici u kojoj je stan u kome smo živeli.

Ova obična, mirna, prosto proširena rečenica s izlomljenim ritmom, u čitaocu je napravila vir u koji se pustio, uživao u sili koja Boga ne moli i znao da će jedino ako se ne otima, ako sačeka da bude odvučen do samog dna, moći da se odbaci i stigne na površinu trenutak pre nego što mu pluća eksplodiraju. Tako je i bilo. Kao i uvek u ovakvim situacijama, nije bio siguran da li je srećan ili tužan.

Ako bi ovo pismo, igrom slučaja, završilo u rukama nekog teoretičara književnosti, on bi nesumnjivo uočio monolitnu građu teksta od koga se ono sastoji. Video bi da su sva zabava i informativnost u funkciji te jedne, pretposlednje rečenice. Ako bi to bio posebno talentovan čovek, shvatio bi da se to desilo nenamerno, da su sve reči nehajno pale na, u tom trenutku, jedina moguća mesta. Umeo bi da prepozna i da ovakav tekst, ma koliko rečita bila njegova konstrukcija, ne može da posluži kao primer na kursu kreativnog pisanja, jer to nema veze s pisanjem.

Na kraju, posvećeni analitičar bio bi nagrađen pogledom u samo središte umetnosti, kroz poslednju, nepotpunu rečenicu, koja je glasila – Sutra 18 stepeni.

Slučaj bezimenog (foto: google images) Draga Nadice: Slučaj jednog bezimenog Lažna velika pijanistkinja (rad Slavka Krunića) Pouke iz prošlosti: Velika plagijatorka Prozor u dvorište (foto: Jordan Cvetanović) Prozor u dvorište: Koga čekate? Ana Vučković i njena mama Žena na ivici nervnog sloma: Baby friendly ·