Ivan Tokin Oni
U VAZDUHU · kolumna

On ima 37 godina, sedi u kupeu voza, putuje iz Luganska u Kijev, gleda kroz prozor, sve je belo. Sluša mu se muzika. U kupeu nije sam, nema slušalice, pa ne pušta muziku. Pored njega drema starija gospođa koju žuljaju cipele, to se vidi po tome što masira stopala preko cipela, ali se ne izuva.

On joj kaže – Gospođo, ne treba da se stidite svojih stopala, ali ja ih svakako neću nijednom pogledati. – To joj kaže na lošem ruskom jeziku, ali ga ona razume, nasmeje se i izuje se. Skoro odmah je zaspala. A on, on zna da ga u gradu u kome živi, u poštanskom sandučetu zgrade u kojoj živi, čeka jedna koverta. On bi najviše na svetu voleo da sada sedi u jednoj velikoj fotelji u svom stanu s tom kovertom u ruci.

Ona ima 32 godine i stoji na prozoru hotelske sobe u Nišu. Okupala se, u gaćicama je i prevelikoj tuđoj košulji. Pije vino iz tuđe kristalne čaše, gleda kako pada sneg, svrbe je prsti na levom stopalu, kažiprst i palac, bosa je, gladna je, hladno joj je, čekaju je neki ljudi u holu, njoj se ne ide u hol, ona bi najviše na svetu volela da sada ima jednu za nju preskupu crvenu haljinu koju je videla juče, u Beogradu, u jednom izlogu.

On ima 26 godina, stoji u dvorištu kuće na Vračaru, ispred njega je gomila očišćenog snega i u njoj plastična flaša piva od dva litra. On je naslonjen na lopatu, pada sneg. Jednom rukom uzme flašu, odvrne zapušač, popije nekoliko velikih gutljaja, pogleda u nebo, podrigne i vrati flašu u sneg. Oseća mehuriće u želucu, oseća alkohol u krvi, ovo mu je druga flaša i pri kraju je. Ima para i za treću. Biće pijan uskoro. On bi najviše na svetu voleo da se sada vozi motorom, YAMAHA YZF-R1, od Lisabona ka Estorilu, pored okeana.

Ona ima 38 godina, naočare sa crvenim okvirima, ravnu žutu kosu, šiške preko celog čela, crvene nokte, sedi u fotelji iznajmljenog stana u Puli, jede čokoladu i jagode, leži na trosedu na koji se bacila čim je došla s posla, oči su joj zatvorene. Zamišlja. Zamišlja ono što bi sada volela najviše na svetu. Najviše na svetu bi volela da je u jednoj kući u Majamiju, da gleda kroz staklene zidove okrenute ka okeanu, i da je ta kuća njena.

Ona ima 28 godina, zelenu jaknu s kapuljačom, dugačke noge, belu kožu, smeđe oči, lice neverovatne lepote, nokti na prstima na nogama u čizmama su joj crveni, obrazi su joj rumeni, usne su joj poluotvorene, stoji napolju dok pada sneg, sluša kako pahuljice udaraju po zelenoj jakni, i puši. Najviše na svetu bi volela da odmah može da piški.

Dusty_cover Gistro priče: Prolećno veče u kraju Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Trka za ceo život Milano Nikad domaćica: Volela bih jednom da se udam Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Pobeda straha · ·