Samo velika gospoda (Ivan Tokin)
U VAZDUHU · kolumna

U mesari je gužva, stojimo nas šestoro u radnji. To je skoro najviše što može da stane u tu mesaru, kad nas ima bar troje s kolicima za pijacu. A sad nas ima. Bračni par s kolicima, starija gospođa s kolicima, devojka s kolicima, stariji čovek i ja. Stariji čovek me pita – Je l’ se danas plaća ovde?

To su ti neki naši pijačni fazoni, kao da l’ se plaća danas, pošto se kao nekim danima ne plaća. Ja mu kažem – Normalno da se ne plaća, ko još plaća nedeljom. – On kaže Marku – Ovaj gospodin kaže da se danas ne plaća. – Marko nosi kačket i seče fine, tanke, kao za izložbu šnicle od telećeg buta, i kaže – Danas ne plaća niko osim velike gospode.

Tako je Marko, u sred pijačnog provoda, u 58. minutu 9. sata te nedelje, ispostavio definiciju vremena u kome živimo.

Vremena u kome čovek od 80 godina čisti sneg a klinci iz zgrade koji prolaze mu kažu – Srećan rad. – Pošto oni imaju neka važnija posla. A on očisti i usku stazu u dvorištu da mogu mačke da prolaze. I ne ljuti se na klince. On čovek čisti.

To je vreme u kome se đubre baca pored kante u parku ili ostavlja da prenoći ispred vrata stana, ili se baca kroz prozor. Deca se vaspitavaju u tržnim centrima, deca se kupuju i prodaju, deca se ubijaju. Poljupci su pikseli na ekranu, ljubav je šablon iz filmova američke A produkcije, strah je u jeftinim hororima, muzika je na video bimovima, muzika se gleda sa 500 metara za 1.999 dinara, u prirodno identičnim bojama. Lepi zubi su za sve, osim za one koji nemaju kinte. Duše koje su se prodavale đavolu za brze prste sad se poklanjaju mobilnim operaterima. Lopovi kao spasioci, surogat majke, deca zakonom zaštićena od detinjstva, nasilnici na pijedestalima. Glupaci na vlasti, pronalazači u Švedskoj. Pravda za Uroša. Pivo bez alkohola, kafa bez kofeina, meso bez smrti, elektronske cigarete, sise bez sisa. Derbi bez derbija. Sve imamo i sve može da se kupi. Za pare smo veseli ili ozbiljni, po zanimanju smo profesionalci. Sabiramo ili oduzimamo, smejemo se ili plačemo, stižemo pet minuta ranije. Svi sve znaju i nikog nema pas za šta da ujede.

Osim velike gospode. Oni danas plaćaju, plaćaju za sve vas koji nemate, plaćaju za sve nas koji mislimo da imamo, plaćaju jer imaju. Plaćaju a mi miševi nikad nećemo moći da popijemo toliko tura koliko oni mogu da plate.

Slavko Krunić ulje na platnu Pouke iz prošlosti: Šaptač Paradoks izbora (foto: Nadica Bauk) Draga Nadice: Paradoks izbora Roze pank srca (izvor: openculture.com) Žena na ivici nervnog sloma: Roze pank srca Ja sam Staša (foto: S.Vukadinović) Ja sam Staša: Ne s njim u kafanu ·