Ivan Tokin Šareni dani
U VAZDUHU · kolumna

Nekad je neverovatno koliko čoveku može da ne ide. Sudaram se sa ivicama stolova, ne mogu da ubacim papir od bureka u kantu sa metar razdaljine, isprska me tuš odevenog dok krećem na posao, napišu mi kaznu što sam prešao najužu pustu ulicu na svetu na crveno, vidim poslednje trenutke života nekog nepoznatog goluba na početku Drinčićeve, koji divlja po životu otvorenog vrata, krv mu mirno ističe na mirnu, rapavu površinu početka ulice u kojoj žive razni ljudi, a on baš tamo umire i krv mu je kao moja, skoro iste boje, nedovoljno svetlo crvena da napravi dovoljno jak kontrast u odnosu na asfalt, hladno je, on je skoro mrtav, ali mi drug kaže da je tom golubu ipak hladno, skoro mrtvom, dok umire, dok idemo na pijacu po meso neke druge mrtve životinje koje mi nije žao ili u tom trenutku nije, i pocepa mi se nova jakna na rešetku najobičnijeg ulaza pored koga prolazim, nekako tačno iznad srca, i pocepa mi se srce na najobičniju rečenicu izgovorenu u pravom trenutku, na pogrešnom mestu i u pogrešnom društvu.

A onda, tog istog dana, ili nekog istog takvog dana, koji je isti taj dan, stojim na raskrsnici, na nogama, mogu da gledam u sva četiri pravca za koje mislim da postoje, i gledam, nišanim čoškove koje vidim da bih ugledao neku pravu liniju, ali ne mogu da nanišanim, a znam da je lako, i znam da mi samo tog dana ne ide, a znam da linija postoji, ali je tog dana nema, nema je. Nigde.

Pa gledam ljude, ljudi su mi sve manje zanimljivi, ljudi su toliko predvidivi da samo nekome kome je dosadno može da ne bude dosadno da se njima bavi, a ćoškovi i linije koje sam nekad umeo da im dodelim, ćoškovi nisu dosadni, osim tokom ovakvih dana, kad sam dovoljan samom sebi. Kad su jedine linije koje vidim one koje ne vidim.

Ali znam, evo lepo znam, mrtav hladan znam i to mi ništa ne znači, znam zašto takvi dani postoje u mom životu. To nije do tih dana, to je do mene. Opustim se, poverujem da je sve u redu, nešto me ubedi, nekako, neka situacija se ponavlja dovoljno dugo da ja poverujem u njenu istinitost, kao da sam glup, kao da sam sposoban da poverujem da istina postoji. To može da bude bilo šta što se dovoljno puta ponovi, i onda pomislim da mogu da probam da se opustim, da ne moram da brinem, da ne moram da pazim da neko nešto ne pogreši i da ja ne pogrešim i kako da nas spasem od posledica koje ta greška nosi sa sobom, da ne moramo da pazimo da ne budemo prejaki, ni preslabi, da malo danemo dušom.

A dani su, znam, uvek isti, samo nekad izgledaju drugačije, zavodljivi, šareni, lepršavi, osvežavajući, iznad sive i hladne slobode samoće. Jedini dani koji nisu takvi su oni za koje odlučim da ne budu takvi. To je samo stvar odluke. To je toliko jednostavno, i toliko bolno, i toliko oslobađajuće. Toliko je lepo i lako.

Merdevine Gistro priče: Glupavi petak Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Izgubljeni u prevodu __7_0178 Prozor u dvorište: U potrazi za izgubljenim vremenom environmental-protection-326923_960_720 Siroti Mali Ratovi: Ubrzao sam propast planete za 7 sati · · · ·