Tijana (foto: Ivan Tokin)
U VAZDUHU · kolumna

Čim smo izašli ugledali smo Tijanu. Hodala je ulicom prema nama, u ruci je držala kukuruznu kiflu s maslinama, gazila je odlučno, na štiklama, u pantalonama pocepanim na kolenima, s dugačkom ravnom kosom. Smejala se. Kad smo se mimoišli, nas dvojica smo se okrenuli da je gledamo kako odlazi, jer ona odlazi predivno. U jednom trenutku se okrenula da bi nas videla kako je gledamo, i videla nas je, nasmejala se i popela se uz crvene stepenice.

Nas dvojica smo krenuli da obavimo neka posla, ali smo i gledali šta sve ima po gradu. U izlozima je sve u redu, ima mnogo kvalitetnih stvari na prodaju, skupe su, šarene i najčešće ničemu ne služe, ali tako je sa stvarima. Odlični automobili su po ulicama. Baka je na prozoru u Siminoj, naslonjena na posteljinu koja se vetri. Pas je u Kapetan Mišinoj, u dvorištu, laje, luduje, skače, na zadatku je. Opet u Kapetan Mišinoj, malo niže, velika mešalica za beton, dva radnika iza nje, puše i telefoniraju. Nas dvojica se razumemo da nam nisu zanimljivi, ali u vozačkoj kabini njihov kolega spava, podigao je noge na volan i uživa, mi ga gledamo, pa njegove kolege gledaju nas i postanemo zanimljivi jedni drugima i svi se smejemo.

Na uglu sa Dušanovom prolazimo pored starog čoveka koji u ruci nosi telefon s koga trešti neko poznato kolo, možda Moravac. Dok zapisujem na nečijim kolima nešto u svesku, nailazi vlasnik kola i misli da mu pišem kaznu za parkiranje i počinje da kuka, s teškim beogradskim naglaskom, i ne prestaje da kuka čak i kad mu kažemo da nije kazna u pitanju, jer ne sluša, ali mnogo simpatično kuka, tako da mu na kraju nismo ni napisali tu kaznu koju mu nismo ni pisali.

Dok smo se vraćali malo smo i kupovali, ali sve što smo kupili pojeli smo i popili. Na jednom prelazu upoznali smo Neru, ženku Belgijskog ovčara, mladu, neobuzdanu. S njom su bile jedna mama i njena mala ćerka. Sve tri su bile zarazno privlačne. Ćerka je mazila Neru, mama se borila s kesama i povocem, a Nera je skakala u vis koliko god je mogla. Pitali smo ih sve tri kako ide život, rekle su nam da ide odlično, što se u stvari i videlo, ali smo mi hteli malo da prozborimo s njima, a i da pomazimo Neru.

Dok smo prolazili pored pijace videli smo starog čoveka s pištaljkom, zviždao je na ljude, na ceo svet i konkretno u jednom trenutku na jednu mačku koja je pobegla pod parkiran automobil. Neposredno pre nego što smo se vratili tamo odakle smo i krenuli, pored nas su niz ulicu proletela dva klinca na longbordovima. Prohujali su.

Kad smo se vratili, kad smo ušli nazad u zgradu i kroz nju prošli u dvorište, tamo je opet bila Tijana, koja je telefonirala. Lepo je izgledala pored breze, a odraz njenog tela video se u bar dva prozora, pa smo mogli da je vidimo iz mnogih uglova, pa smo gledali. Nije obraćala pažnju na nas, jer smo mi toliko obraćali pažnju na nju da više nije ostalo slobodne pažnje. Tog popodneva bilo nam je zabavno u Beogradu, ali i pored svog belosvetskog provoda po ulicama, Tijana nam je bila najzabavnija.

Aerodrom (foto: jordan Cvetanović) Prozor u dvorište: Puške na popustu Staša Vukadinović zastavice Ja sam Staša: Pozorište Tesna Kuća Portret Kim Džong ila (izvor: Vikipedija) Pouke iz prošlosti: Hiroviti vlastodršci Gistro priče - Jutro Gistro priče: Jutro · ·