Kajgana
U VAZDUHU · kolumna

Ona ne jede ljuto, ali jede kajganu za doručak. Ja sam hteo omlet. Znači, iz dva puta. Ja s ljutim paprikama a ona bez, jer ona ne jede ljuto. Omlet je bio skoro taman kako treba. Kajgana je bila na pola puta između kajgane i omleta, ali ipak kajgana. Solili smo, jer volimo slano. Krenuli smo putem s malo začina, najviše tri, i kvalitetnim namirnicama. So je začin. Biber isto, i beli luk. Malo, ali svi rade za jedan ukus. Jedan jedini. Ostali moraju da igraju za njega i tu nema nikakve priče, ne zato što će on sutra isto tako igrati za nekoga od njih, nego jer tu nema nikakve priče.

Ja bih se na svom mestu zapitao kako je moguće da ona ne jede ljuto, ali nisam. Sve ukazuje, sve što ona radi i kako se ponaša, svako mišljenje koje ima o nečemu, o bilo čemu, oblici njenih noktiju, krive linije stopala, miris kose, sve, način na koji se smeje, naročito način na koji nešto neće, sve ukazuje na to da je predsednica ljutine. Čim sam se stavio na svoje mesto, setio sam se da ne treba da se pitam ništa, jer šta ima da pitam kad je jasno da je ona ljutina lično. Predsednica ljutine ne jede ljuto, to je jasno kao dan.

Ona je ljuto. Prvo pusti sve druge ukuse da divljaju, onda ih mirno poništi, pa ih rasklopi na sastavne delove, sklopi ponovo i dok ih sklapa ostavi na njima svoje otiske, taman toliko da postanu neodoljivi, dok žive zajedno na njenim usnama, njenim blagim usnama čije se presude jedine računaju, žive tamo bezbrižni, u bljescima svojih kratkih postojanja, smisleni na način koji postoji samo tamo, i kakav god bio taj način, to je taj način i tu nema nikakve priče.

Onda zaboravim na ceo svet i zaboli me štikla za njega, i setim se da mi je neko ponudio da se menjamo, da ja skupim 450 grama ljudske gluposti i da donesem srce na uvid, a da za to dobijem 176 centimetara Boga, i da sam pristao. Pristao sam i menjali smo se. Uopšte mi nije bilo teško da skupim sve te grame gluposti, nisam morao ni od koga da tražim, imao sam kod sebe, tu u glavi. Čudno je to, nekom je potrebno ovo, nekom ono. Ne bih nikad pomislio da će nekome zatrebati moja glupost, a još manje da će biti spreman na ovakvu razmenu. Važno je da se povežu pravi ljudi u pravom trenutku i lepo je što se to stalno dešava. Nikad se ništa na ovom svetu osim toga nije ni desilo, samo se često ne vidi da je tako. Zato treba pažljivo posmatrati i retko, skoro nikad, zaključivati.

Brica Gistro priče: Bricin sin Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: To je u prirodi Trafika Gistro priče: Devojka iz trafike Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Čoveče, odmori se · ·