Ivana Pantelic_08_cover
U VAZDUHU · intervju

Ivana Pantelić je istoričarka u čijem fokusu su žene u borbi za svoja prava. I sama uspešna žena, Ivana nam govori o svom pozivu, istraživačkim uzbuđenjima i svom ženskom pogledu na svet.

Diplomirana si istoričarka, ali si svoja istraživanja u vezi s ulogom, položajem i delovanjem žena dopunjavala na drugim, „alternativnim“ školama?

Završila sam studije istorije, na Filozofskom fakultetu u Beogradu, koje su zamišljene prilično tradicionalno, s temama pretežno iz političke, vojne, diplomatske istorije, ali mene ti segmenti ljudskog društva nikad nisu zanimali niti mi je tako postavljen okvir studija ikada bio zadovoljavajući. Studirala sam 90ih godina 20. veka (ovo zvuči veoma arhaično!) kada je zemlja bila zatvorena, a tako i dosta informacija i građe. Potrebna znanja i veštine sam sticala, pored fakulteta, najviše na alternativnim obrazovim programima u Beogradskoj otvorenoj školi (BOŠ) i Centru za ženske studije (CŽS). To alternativno obrazovanje mi je dalo najšire okvire i najliberalnije poglede na istoriografiju kao nauku, a stekla sam i veštine neophodne za predstavljanje svog rada, što je u ovom dobu marketinške revolucije veoma dragoceno!

Zašto si baš u istoriji videla svoj životni poziv, šta te u temi koju si izabrala najviše inspiriše i pokreće?

Za završni rad u BOŠ-u odabrala sam da rekonstruišem jedan mali segment pokušaja borbe za sifražetska prava (pravo glasa za žene) u Kraljevini Jugoslaviji. Istraživanja koja sam tada obavila veoma su mi se dopala. Čitajući i pišući o tim ženama mogla sam da stvorim jasne slike i predstave o njihovoj borbi, motivima, idealima, aktivnostima, razočaranjima… Shvatila sam da je to istorija kakvu sam želela da studiram. Istorija običnih ljudi, marginalizovanih grupa, ličnih sudbina, od kojih je svaka sjajna i dostojna beleženja i čuvanja od zaborava. Istorija je za mene odjednom postala životna, a ne nešto što se desilo nekada davno, nekome drugom i gde je zbir, na kraju skoro svakog događaja ili procesa, bar hiljadu mrtvih! Ovakvo moje viđenje struke moguće da zvuči idealizovano i iracionalno, ali meni je sasvim logično i danas ne odstupam od ovih principa! Humanizacija prošlosti, u najširem smislu, moj je istraživački i profesionalni cilj!

Kako to učitavaš u današnji kontekst?

Pokušaj da se prikažu, objasne, rasvetle segmenti ženske borbe za bolji, jednak položaj u porodici i društvu, meni je veliki izazov, pošto smatram da time utičem na mlade generacije devojaka i žena koje danas stasavaju. Ukoliko imaju priliku da pročitaju kako su se njihove pretkinje borile za svoje mesto u društvu, moguće je da će i njih takve prakse inspirisati na slične aktivnosti, a što je još bitnije, i na stvaranje sistema vrednosti u kome su svi ljudi jednaki bez obzira na pol, naciju, rasu, klasu…

I tvoj portret je nastao u „Kakva ženska!“ stilu, projektu koji nam približava uspešne žene našeg podneblja. Ipak, iako uspešne, procenat žena u profesijama daleko je manji od muške populacije?

Sve te žene su bile neuporedivo uspešnije od bilo kog njihovog savremenika i(ili) kolege, zato što su morale da se nose s problemima koji muškarce nikad nisu pogađali. Manja dostupnost školovanju, nerazumevanje okoline, često i najuže porodice, nejednake plate za isti rad, lošiji status u društvu… Ako govorimo o političkim pravima, njih do 1945. nisu ni imale, a kad su ih stekle, više nisu imale alterantivu koga da biraju pošto je sistem bio jednopartijski. To su samo neki od segmenata položaja žena kroz istoriju i njihove borbe. Uvek treba imati na umu materinstvo i porodicu, koji je kod velikog broja žena bio i ostao među životnim prioritetima, bilo da je to njihov svestan izbor ili nametanje poželjih društvenih matrica i modela.

Mnogi su danas, pa i žene, takoreći „gadljivi“ na reč feminizam. Kakav je tvoj odnos prema feminizmu, naročito danas?

Zbog svega navedenog, a i mnogo čega drugog, feminizam NIKAKO nije pogrdna reč niti je bauk koji okupira svet! Feminističke teorije i naravno prakse, jednako su važne i značajne za podizanje svesti kod žena. Svesti o sopstvenim vrednostima! Često ćete, na televiziji, čuti kako žena počinje izlaganje rečenicom: „Nisam feministkinja ali..“ i dalje razlaže neku sasvim feminističku paradigmu! Ja JESAM feministkinja i feminizam smatram veoma bitnim delom svog identiteta!

Svoje feminističko delovanje smatram da najviše ostvarujem kroz istraživački rad, predavanja koja držim na temu istorije ženske emancipacije. To je moj najveći profesionalni doprinos. Feminističke prakse su nešto drugo. Feminizam podrazumeva jednakost svake vrste, ne samo i ne nužno i jedino rodnu jednakost! Pa su tako svi ljudi koji se trude da budu Ljudi u ovim neljudskim vremenima zapravo feministkinje i feministi.

Autorka si knjige Partizanke kao građanke: Društvena emancipacija partizanki u Srbiji 1945-1953.. Zašto si se fokusirala baš na partizanke?

Za partizanke sam se odlučila delimično i iz emotivnih razloga. Ideje koje su predratni komunisti propagirali meni su veoma bliske. Želela sam da pratim sudbine mladih komunistkinja-SKOJ-evki, žena koje su se slučajno priključile partizanskoj vojsci tokom rata… Da pokušam da razumem i predstavim kako su se one uklopile u novo, posleratno društvo koje im je teoretski garantovalo sva prava i apsolutnu jednakost s muškarcima. Da vidim kako je u praksi ta „ravnopravnost“ funkcionisala, kako su se žene snalazile u novim ulogama, npr. političarki, koje do tada nisu imale, koliko im je emancipacija donela dobroga a koliko dodatnih obaveza, da li je to bilo oslobađanje ili dodatni teret… Veliki broj pitanja i tema otvarao se u tom mom istraživanju.

Među prvima si, ako ne i prva, koja se uhvatila u koštac s tom temom, što je sigurno zahtevalo i nove pristupe?

Pokušala sam da dam odgovore do kojih sam došla, a da sam sledila sva metodološka pravila istoriografije. Pored arhivske građe, časopisa i postojeće literature (koje ima veoma malo) odlučila sam se da uradim intervjue s bivšim partizankama i da i taj segment, narativne izvore, uključim u tekst. Razgovori s partizankama su umnogome humanizovali i učinili dinamičnom ovu knjigu. A mene su poznanstva s tim hrabrim, odvažnim, samosvesnim ženama (tada već veoma starim ali duhom vitalnim) obogatila i osnažila za sve moje buduće životne izazove. I to je takođe jedan vid dobre feminističke prakse!

Sve je više dobrih incijativa koje podstiču i propagiraju žene koje su sposobne, stručne i jake, pa i onih koji osnažuju devojčice da se ne izgube u toj očekivanoj roze ulozi pasivnosti. Šta bi ti izdvojila kao dobre prakse i puteve kojima idemo ka ravnopravnijem društvu, i šta je tu važno?

„Kakva ženska!“ je sjajan primer dobre, feminističke prakse! Saglasna sam da postoje projekti koji osnažuju žene i devojčice, ali nažalost ne mogu da ne spomenem da smo svedokinje i svedoci stalnog rasta porodičnog nasilja, femicida… To su veoma zastrašujuće pojave, koje vrište i opominju društvo i državu! Nažalost, ni žene same nisu svesne svoje javne uloge, koliko god ona izgledala mala i beznačajna. Dokle god ne budemo politički svesne, nećemo imati ni moć da menjamo društvo u kome se još uvek borimo za svoja prava i jednakosti!

Ana Petrovic_cover Ana Petrović: Dašak Luvra u 14. Noći muzeja Sharon Eyal_cover Šaron Ejal: Momenti magije A 10038 Akram Kan: Svi smo mi imigranti Rambo Amadeus Rambo Amadeus: Primorci su manje ambiciozni ·