Ivica Buljan
U VAZDUHU · intervju

Ovogodišnji Bitef otpočinje adaptacijom jednog od najkontroverznijih književnih dela ovih prostora. Režira je Ivica Buljan, čiji kreativni izraz prati istovetna reputacija. Uoči eksplozivnog izvođenja Kišove „Grobnice za Borisa Davidoviča“ razgovarali smo s Ivicom o slobodi i izazovima radikalnog stvaralaštva.

Ivica Buljan prvi put režira u Beogradu i to u okviru 48. Bitefa.

Veliki je izazov prihvatiti se adaptacije dela Danila Kiša, a naročito Grobnice za Borisa Davidoviča. Kako je došlo do tog kreativnog i nesvakidašnjeg spoja Buljana i Kiša?

Kiš je u razdoblju mog formiranja na Filozofskom fakultetu u Zagrebu bio kultna figura i uz Krležu je značajno formirao moj književni i polemički stav. Iz knjige koja obuhvata sedam novela, izabrao sam naslovnu, manifest kišovske poetike. Kiš se poziva na dva običaja: grčki, građenja kenotafa – praznih grobnica za umrle čija tela nisu nađena, i jevrejski, da se preminulom uoči pokopa kaže „znaj da si mrtav‟. Kiš zida moderni kenotaf Borisu Davidoviču Novskome. Knjiga je pamćenje, alfa i omega svim žrtvama totalitarnih režima, a predstava pokušava osvetliti ideološke prostore i nesvesne ambijente koje nudi Kišova proza na koju su uticali Borhes, Štajner, Mandeljštam, Solženjicin. Kiš pisca definiše kao arhivara logosa koji ukazuje na potrebu za kulturom sećanja. Ona traumu nastalu razaranjem istorijske svesti ponovno osmišljava u fikciji. I mene zanima teatar koji se zasniva na tekstu bogatom značenjima, i od tog polazišta stvaram pretpostavke za razvoj performansa/predstave.

Adaptacija ne pripada klasičnom pozorištu, kako ste došli do takvog izraza i da li ste u tome naišli na otpor glumaca?

Radio sam neku vrstu eksperimenta koji je u isto vreme omaž Kišu. Novela se integralno izvodi bez dramatizacije i pretvaranja u dijaloške forme. Glumci ne samo da nisu „pružali otpor‟, nego smo u pravom duhu grupe istraživali zajedno, krenuli smo od pretpostavki da moramo skupiti materijale i odgovorno ih proučiti, potom preneti u scenski oblik.

Koliko ima Kiša a koliko Buljana u predstavi?

Autorski teatar znači približavanje dva sveta. Kad je reč o tako gustim predlošcima kod kojih su se kroz vreme nataložila značenja, gledalac se uvek pita koliko njegova vizija teksta odgovara onoj koju je predložio reditelj sa svojim glumcima. „Grobnica‟ u svesti južnoslovenskog čitaoca ima posebno mesto, ono se još dodatno učvršćuje novim interpretacijama. Ova nova za pravac uzima fizički i muzički performans, aktivnu ulogu izvođača.

Kiš pripada različitim kulturama. Režirali ste i izvodili širom sveta, od Obale Slonovače do Njujorka, i može se isto reći i za vas. Vaš doživljaj stvaranja u stranoj sredini, vidite li u tome slobodu, sputanost, ili pomalo od oba?

Postoji esej Julije Kristeve u kome piše o strancu. Najlepša je ljubav sa strancem, u svom telesnom i metafizičkom kontaktu. U svakom dodiru sa strancem pokazujemo deo sebe kakvi bismo hteli zapravo da budemo, oslobođeni onih okova koje nam nalaže društvo. Idealan medij za samoostvarenje novog sebe jeste osoba stranca koja s istom željom ulazi u odnos. Ja sam slovenački reditelj, jer sam u toj kulturi ostvario najvažnije predstave, i hrvatski, i francuski, i afrički gde sam dvaput radio. Radeći u raznim sredinama, osećam vitalnosti njihovih kultura, a krajnju znatiželju.

Predstava je nabijena energijom koja se iznova oslobađa, pretapa u strast, a posledično i u scenu seksa. Ta scena je u duhu stvorene atmosfere i može se reći (samo) jedan od trenutaka njene kulminacije. Ipak, većina regionalnih medija je izdvaja kao centralnu.

Jasno mi je da sve ljude ne privlači materijal od kojeg gradim svoje predstave, ali verujem da opažaju moje stavove i paradokse. Tradicionalnije usmerena publika to može zvati avangardom, što bih i ja želeo da bude, ali joj se opirem kad postane dogmatična. Želim da budem radikalan, ali ne na ortodoksan način. Zato biram „konkretno‟ nasuprot iluziji, znajući naravno da iluzija u teatru postoji. Možda je to povezano s nečim intimnim. Dok radim, manipulišem konkretnim, stvarnim, ali u svom prostoru, skriven, i te kako sanjam. Važnost snova osvestio sam radeći Glembajeve u Ljubljani. Posvetili smo se čitanju Frojda, pokušali da zauzmemo „nevin‟ stav i iz početka pročitamo sve priče kojih u tekstu ima više od sto pedeset, uporedimo ih s materijalima iz „Tumačenja snova‟. Na bini stvaram okvir koji nosi drama, a onda u njega ulaze glumci kao figure iz nesvesnog, sa svojim traumama. U razgovoru s Izabel Hapert oko uloge u Hanekeovoj Pijanistkinji, Slavoj Žižek govori o tom „skrivenom‟ koje filmovi ne nude. O famoznih pola sata u Kazablanki gde Ingrid Bergman odlazi u kancelariju Hemfrija Bogarta da reši pitanje vize. Razgovaraju, ljube se, onda dve i po sekunde gledamo kontrolni toranj, pa opet par. Jesu li dve i po sekunde pola sata seksa? To je filmska iluzija. Mene u predstavama najviše zanima šta se događa u te dve i po sekunde kontrolnog tornja. Postoje režiseri koje transgresivnost ne zanima, a za mene je ključno mesto istraživanja. Takav je i prizor seksa između Borisa Davidoviča i Zinaide Majstner koji u Kišovom romanu funkcioniše kao „kontrolni toranj“. Je li to nekome sablažnjivo i opsceno? Možda.

DJ Dada Selectah DJ Dada Selectah: Kvalitet, pravi zvuk i dobar bit – dobitna kombinacija Mladen Sovilj Mladen Sovilj: Ostati neposlušan, radoznao i zaigran Ka idealu klasične lepote: dva pogleda Vladimir Tatarević: Snaga tela kao inspiracija Igor Marojević Igor Marojević: Književnost ne sme doslovno da prepisuje život · · ·