Šerpa (foto: Staša Vukadinović)
U VAZDUHU · kolumna

– Dobar dan, izvolite?
– Dobar dan. Meni treba šerpa.
Pre nego što je uspela da pita: “Kakvu želite” stuštila sam se levo, ka polici na kojoj sam ih ugledala.

Koliko šerpi, majko mila! Pazi ova kolika je… A ne, piše lonac. To je lonac. A je l’ meni treba šerpa ili lonac? Meni treba šerpa. Da. Šerpa. Dobro, šerpe su ovde. Vidi ova što je vesela, ima i pin-up kuvaricu nacrtanu. Nju neću. Ima ova zelena s tufnama. Ne, ta ne može, suviše dreči. A da uzmem najobičniju crvenu, možda? Ali ja slabo trpim crvenu boju. A gle, ima i ova s cvećem! Ne, to mi je suviše romantično. Treba mi šerpa, najnormalnija šerpa kao baka što je imala… Aaaaaa! Eno jeee!

– Ovu ću!

Ponosno stavljam veliku plavu šerpu na pult.

– U redu. Zapakovaću vam je, da se ne polupa dok stignete kući.

– Može. Bilo bi jako šteta da se polupa – to je moja prva šerpa ikada!

Prodavačica me iznenađeno pogleda preko naočara.

– To je onda velika stvar. Neka vas služi u zdravlju i radosti.

– Pa valjda će.

– Hoće sigurno. Kuvajte s ljubavlju, i služiće vam lepo.

– S ljubavlju. Dobro. Hoću.

Izlazim iz radnje. U ruci držim kesu u kojoj je spakovana šerpa. Svako malo zavirujem, ali prodavačica ju je uvila veoma brižno, i ništa ne vidim. Neizdrž ne popušta, i zato kod pošte sednem na klupu, stavim kesu u krilo i otpakujem šerpu. Gledam je. Moja prva šerpa ikada!

– Šta me gledaš, deder ti meni reci šta ćemo mi kuvati?

Ona i priča! A možda sve šerpe pričaju, samo ja to nisam znala jer se nijednoj nisam ovoliko približila.

– Pa pazi, pravo da ti rečem, ne znam šta ćemo kuvati. Ne računaj da će tu biti ne znam kakvih đakonija. Volela bih rinflajš da naučim recimo…

– Da naučiš?! Šta tu ima da se uči, to ti je prosto ko pasulj, samo je bitno da dobro umešaš brašno, da nemaš one grudvice u sosu, to ne podnosim. I domaći paradajz da bude. Dalje?

– Volela bih sarmu. Ali ne znam kako ću, teško je.

Poklopac je počeo da joj nervozno poskakuje.

– “Teško je.” Gospode, kome si me to u ruke dao!?

– Ali meni to jeste teško!

Šta se navrzla na mene, ko neka dosadna strina.

– Dobro. Jasno mi je s kim imam posla. Verovatno nisi nikad ni probala da napraviš, ali teško ti je. Poradićemo na tome. Dalje? Nemoj samo paste da mi pominješ, to neću tolerisati.

– Ne, ne marim odveć za paste. Mislila sam još, khm, domaću pileću supu ako bismo mogle. Sa knedlama. Može li to?

– Može li?!! Mora! To ti je kod nas šerpi osnovno, dete božije! I znaš šta, pokupila sam u radnji brdo fora za kuvanje. Dođu žene da kupe šerpu, a onda se međusobno zapričaju i saznaš tu svega, ihaj. Bićeš najbolja kuvarica u kraju!

– Pa sad, ne mogu da obećam da ću biti najbolja. Ali ona teta u radnji, a ona deluje kao da zna stvari, ona je rekla da će sve biti u redu ako budem kuvala s ljubavlju. Eto to ti obećavam. Ti si moja prva šerpa ikada, i ima da kuvamo s ljubavlju. Ili nikako.

Samo velika gospoda (Ivan Tokin) Ivan Tokin: Samo velika gospoda Slavko Krunić ulje na platnu Pouke iz prošlosti: Šaptač Paradoks izbora (foto: Nadica Bauk) Draga Nadice: Paradoks izbora Roze pank srca (izvor: openculture.com) Žena na ivici nervnog sloma: Roze pank srca · ·