Jelena Janković foto
U VAZDUHU · intervju

Nedavno je spakovala prvu nagradu u nacinalnoj kategoriji na prestižnom takmičenju Sony World Photography Awards i na takmičenju Canon Prix Award. U fotografiji je našla put kojim izražava i traži ono što nosi u sebi. Kroz objektiv priča svoje ali i tuđe priče. Borba sa samom sobom je njena najveća žudnja, jer kako kaže – svi mi imamo svoju crnu i belu stranu, baš kao i njene fotografije. Kada u sebi prepozna setu, druži se Šegalom koji joj je neka vrsta bukvara. Smatra da ima svoj put i i zadatak da umetničkoj fotografiji vrati vrednost i ne želi da bilo ko dira tu njenu zonu. Ona je Jelena Janković, umetnički fotograf.

Piše: Aleksandra Babić

Iako joj i dalje stižu čestitke prijatelja i kolega povodom nedavno osvojenih nagrada, ona se na zdrav način distancira od svega toga. „Kako nema veze za nagradu, ona nije normalna, previše je skromna“, čudi se njena drugarica na koju smo slučajno naletele u šetnji. Ali Jelena kaže da nema lični odnos prema nagradama, i da je pronaći inspiraciju zapravo ono što je bitnije od bilo koje nagrade.

„Lepo je da dobiješ neko priznanje jer to je kao napisati sastav i dati ga učiteljici da oceni. Sve je to pitanje momenta, žirija, pitanje toga kako se i na koji način kockice slože. Lepo je da neko prepozna tvoj rad, lepa je mogućnost širenja rada jer ti to otvara i neke nove mogućnosti. Ipak, ja nemam lični odnos prema nagradama. Smatram da svaki umetnik treba da napravi neku barijeru i ne doživljava to kao veliki uspeh. Svako treba da ima fokus ka svom daljem radu i da traži inspiraciju. Samo tako ćeš ostati na pravom putu, a nagrade dođu i prođu.“

Fotografija Selfi kultura verno prikazuje u šta uplovljava skoro svako od nas, dnevno, svesno ili nesvesno.

„Ta fotografija priča priču našeg društva. A to je jedno širenje lažne stvarnosti, lažne savršenosti. Nedavno sam razgovarala sa prijateljicom koja je sa nekog događaja postavila svoj selfi. Ono što mi vidimo na fotografiji je da je ona savršena, nasmejana, lepo obučena, a ona kaže – da ali posvađala sam se dečkom, i nisam se preterano dobro provela. Ipak, ti na fotografiji vidiš samo ono što je lepo, ali se tvoja emocija ne vidi. Tako se širi laž, beskrajno upeglana laž. Mene boli to – šta je sa devojkama koje nisu toliko lepe, šta je sa muškarcima koji nisu toliko lepi? Ti beskrajno pritiskaš jednu populaciju da se oseća loše zato što nije savršena, zato što nema velika usta, ili novu duksericu. To je postalo ispiranje mozga. Ako je u granicama normale onda je ok, ali selfi kultura i popularizacija iste je jako opasna, vuče ozbiljne posledice.“

U slučaju Jelene Janković nagrade su se ređale još od 2010, u Rovinju, Velikoj Britaniji u kategoriji portreta, na Sterijinom pozorju za najbolju pozorišnu fotografiju, nagrada Noći muzeja za najbolju dokumentarnu fotografiju – samo su deo priznanja koje je Jelena zaslužila i dobila. Međutim, put do tih priznanja bio je i svojevrsni put samospoznaje, pa samim tim, ne tako lak. Do fotografije je došla jer je pri kraju studija turizma i hotelijerstva shvatila da u toj profesiji Jelena nije Jelena, da se oseća nesrećnom.

Na dan primanja diplome sedela sam sa togom na glavi i shvatila sam da se nalazim u prostoru kome ne pripadam. Sačekala sam svoju mentorku, poljubila je, ostavila kapu sa strane i rekla da ne želim da se slikam sa generacijom. Ušla sam u auto na šta su roditelji bili zgranuti i sutradan sam im rekla da ću jednog dana biti veliki fotograf. “

Sa fotografijom se prvi put suočila samo par meseci pre toga.

„Nekoliko meseci pre diplomiranja počela sam da istražujem čime ću se ja to baviti i shvatila sam da mi hotelijerstvo donosi dosta novca ali da sam jako nesrećna i ustvari sam tu svoju tugu i istraživanje čime bih ja to volela da se bavim, mic po mic, počela da prepoznajem kroz fotografiju. Mi u kući nikada nismo imali aparat pre toga. Posle nekog vremena usledio je moj prvi odlazak u Karton siti, otišla sam u porodicu koja je živela tamo i napravila dokumentarnu priču. Tu je možda ta iskrena konekcija sa ljudima i način na koji ja mogu da pričam tuđu priču, bilo ključno da prelomim čime ja to želim da se bavim. “

Sredstvo za menjanje svesti

Na umetnost gleda kao na sredstvo za menjanje svesti. Da bi se bavio time, prepreke sa kojima se suočavaš su svakodnevne. A šta je to što Jeleni pada najteže pri bavljenju fotografijom ovde i danas?

„Najteži mi je život i rad na Balkanu. Mi nemamo kulturu, nemamo razvijenu svest da se kultura ceni i poštuje. Baviti se umetničkom fotografijom na Balkanu gde to niko ne prepoznaje i nikog nije briga, prava je ludost. Ovde se ne pravi se razlika između umetničkog fotografa i nekoga ko radi da bi od toga zaradio za život, slika svadbe, recimo. Ne potcenjujem to, samo smatram da treba praviti razliku. Ovde ne možeš da naplatiš svoj rad, ne postoje zakoni kojima možeš da zaštitiš svoj rad.“

Međutim, i pored očiglednih poteškoća sa kojima se svakodnevno suočava, Jelena nije mračna. Naprotiv, energija kojom zrači dok priča o svom pozivu, zaista je zarazna.

„Najlepše je to što je u pitanju moj svet, iznutra, i kad to radim onda sam svoja na svome. Neopisivo je osećanje da imaš mogućnost da svojim radom daš drugim ljudima da saznaju nešto. Zato bih volela da ljudi obrate više pažnje na umetnike jer su to ljudi koji mogu da daju dobar primer mlađim generacijama. A šta se sada dešava? Imamo naslovne strane pune nekih čudnih ljudi, izvrnutih vrednosti, totalne nenormalnosti. A ti, kad si u getu, u Srbiji, ti imaš mogućnost da vidiš samo to. I nije ni čudo kada devojčice žele da budu kao neko od tih sa naslovnih strana jer ne znaju za bolje. Ne znaju da postoji drugi svet predivnog stvaranja, življenja i kulture. Ne znaju da svoje biće možeš da izraziš na slobodan način, da te niko ne uslovljava. Da ne moraš da nosiš štikle ako ne želiš, već da radiš na svom ličnom razvoju, na sebi, da učiš, napreduješ, da se kao individua razvijaš.“

Na putevima Srbije

Zvanični je fotograf Nacionalnog ansambla Kolo i Bitef festivala. Njene živopisne, prožimajuće fotografije pratile su i rad poznatih koreografa Maše Kolar i Edvarda Kluga. Neku vrstu katarze doživela je prilikom fotografisanja Dejana Kolarova, tada je, kako kaže, samo plakala i škljocala. Priča i da bi volela da radi sa Gebelsom, a do tada svoju inspiraciju nalazi svuda, i na putevima Srbije. To je i jedan od njenih budućih projekata.

„Na čestim putovanjima počela sam da primećujem ruglo i siromaštvo Srbije, a kako otvorim novine čitam izjave političara kako smo mi jedna jaka država, stabilna država, kako smo bogastvo regiona. Slušajući to, počela sam da beležim kadrove arhitekture napuštenih sela. To prati citat iz novina. Nisam anarhista ali mogu da koristim svoju umetnost da se ogradim od ovakvog sistema“.

Jelena trenutno sarađuje sa festivalom Nakultiviši se!, kao i sa ansamblom Kolo, a pored ovih imaće još bezbroj projekata, jer Jelena ne staje. Svakodnevno, ona nastavlja da beleži svoj i živote oko sebe, pakuje ih u foldere, nikad zadovoljna i uvek samokritična prema fotografijama koje napravi. Reflektuje ono što leži u njoj, gleda se u fotografsko ogledalo i dozvoljava isto svakome ko za to ima hrabrosti.

Natasa Kokic3_cover Nataša Kokić: Crtež je vrsta egzibicionizma Ana Marija Grbic 02_cover Ana Marija Grbić: Ne verujte svemu što je napisano Ivana Pantelic_08_cover Ivana Pantelić: Istorija običnih ljudi Ana Petrovic_cover Ana Petrović: Dašak Luvra u 14. Noći muzeja · · ·