15844849_10154225607001659_7156497887270186542_o_cover
U VAZDUHU · intervju

Slikarka s brojnim grupnim i samostalnim izložbama, do skora jedina ženska članica kolektiva Belgrade Raw, deo tima Ostavinske galerije, koorganizator rezidencijalnog umetničkog programa Multimadeira i još mnogo toga, Jelena Mijić umetnost i društvenu odgovornost stvara i menja na brojnim različitim poljima .

U tvojim izložbama učestvuje i publika, tvoj rad propituje ne samo stvaralačke procese, već i čitavo društvo i mehanizme kojima umetnost danas postaje, o čemu ćemo tek i čuti. Šta je tvoja inspiracija?

Iako sam studirala slikarstvo, nikad mi nije bilo važno da naučim da slikam i crtam, niti znam da li sam u tome uspela. Negde usred studija organizovala sam s prijateljima Lukom Ivanovićem i Lukom Kneževićem Strikom – MultiMadeiru, umetnički rezidencijalni program, na portugalskom ostrvu Madeiri. Tamo sam se osmelila i da počnem da eksperimentišem i zagrizem teme kojima se od tada u neku ruku u svakom radu bavim, kao što su nasumičnost, neodređenost, participativnost i haos u umetnosti. Tako i u slikarstvu koristim tradicionalne i/ili klasične metode za konstrukciju slike, kao što su dvodimenzionalna površina platna nategnutog na ram, crtež grafitnom olovkom, tehnika uljanog slikarstva, dopadljiv estetski izraz i ručna izrada, ali u kombinaciji s nasumičnošću, igrom, slučajem i participativnošću publike i slučajnih prolaznika, što rezultira naoko i formalno veoma klasičnim, ali suštinski apsurdnim i ciničnim radovima.

Članica si i fotografskog kolektiva Belgrade Raw?

Moje bavljenje fotografijom u početku je bilo samo dokumentarnog karaktera, a kasnije sam počela da promišljam i igram se i nekim drugim aspektima, kao što su priroda samog medija i korišćenje fotografije kao komunikacionog alata, odnosno jezika. Kolektiv Belgrade Raw nastao je 2009. godine s idejom da kroz medij fotografije istražuje socijalne, urbane i političke aspekte života u gradu, aktivno beležeći svakodnevni život Beograda. Kolektiv se postepeno širio, 2013. je primljeno pet novih članova, među kojima sam bila i ja, a od tada u dva navrata još po jedan – poslednjim proširenjem sam prestala da budem jedini ženski član. Belgrade Raw ne funkcioniše po nekom setu pravila, pa tako nema pravila ni kada se i kako uvode novi članovi. Kad uočimo nekog čiji rad estetski ne odstupa od našeg, a verujemo da bi svojim učešćem i prisustvom mogao da doprinese, pitamo ga/je da se priključi.

Potrebno je mnogo hrabrosti da se iz beogradske perspektive iznajmi kuća na nekom udaljenom ostrvu koja će ugostiti umetnike, koji će svi zajedno živeti i raditi. Kako je nastala i šta je (za tebe) MultiMadeira?

MultiMadeira je umetnički rezidencijalni program koji je do sada ugostio više od 100 umetnika, čije je prvo izdanje 2013. godine trajalo dva meseca, a drugo sva tri meseca zime 2015/2016. godine. Dobrodošli su umetnici koji se bave najrazličitijim disciplinama, kao i oni koji nisu umetnici uopšte, nema starosnih niti bilo kakvih drugih ograničenja. MultiMadeira je prostor apsolutne slobode i omogućava umetnicima da pokušaju da ostvare najluđe zamisli, a dešava se upravo zbog spremnosti grupice ljudi da uloži svoja tri meseca života i rada u nešto oko čega se slaže da je vredno. Boravak naplaćujemo, ali tek onoliko koliko je dovoljno da pokrijemo troškove iznajmljivanja i opremanja kuće i račune za ta tri meseca. Za mene je neprocenjivo i jedno od najintenzivnijih iskustava upoznavanje 70 ljudi, i svih njihovih različitih metoda rada i procesa kroz koje prolaze, u toku samo tri meseca.

Kroz svoje široko delovanje baviš se i društveno aktivnim i odgovornim temema. Kako doživljavaš vezu toga i umetnosti danas?

Umetnost nikad nije potpuno autonomna, ona je svakako uvek u sprezi i pod uticajem i lokalnih i globalnih dnevnopolitičkih tema ali i opšte političke klime. Ono što se ovde i dalje neguje u umetničkim školama ali i u opštem javnom diskursu jeste predstava da je umetnost nezavisna, da je povezivanje s realnošću izlišno, da umetnik živi u svom svetu koji svojim radom stvara. Nisam sigurna da je to prava slika čak ni istorijskog momenta Moderne, a posve sam sigurna da nikakve veze nema s trenutkom u kome mi živimo. Jedino što pokušavam da učinim jeste da sama sa sobom osvestim situaciju tog trenutka i nađem pravi odgovor na nju.

Deo si i tima koji je nedavno formirao vrlo zanimljivu Ostavinsku galeriju?

Ostavinska galerija je prostor koji se nalazi na adresi Kraljevića Marka 8, a deo je Kulturnog centra Magacin. Magacin je jedini prostor kod nas, za koji ja znam, a da već nekoliko godina uspešno funkcioniše po modelu otvorenog kalendara, koji se zasniva na principima kao što su dostupnost velikom broju organizacija i pojedinaca, otvorenost i tolerancija, zajednički rad, deljenje prostora ali i odgovornosti. Ostavinska galerija, iako se galerijom zove, nije namenjena samo vizuelnim umetnostima. Ideja je da se koristi poput ostatka Magacina po modelu otvorenog kalendara, te da se u njoj mogu realizovati najrazličitiji sadržaji, od izložbi preko filmskih projekcija, performansa, razgovora i tribina, radionica, muzičkih događaja do nekih potpuno eksperimentalnih formata do kojih će možda tek neko doći.

Jedan od zanimljivih koncepata je i događaj Ostavinske galerije Otvaranja, i uoči nastavka tog programa, reci nam nešto više o čemu je reč.

Prva Otvaranja – tvojih 15 minuta sastojala su se od 13 izložbi i performansa, i održana su od 26. do 29. decembra 2016. godine. Format je nastao kao odgovor na hronični nedostatak prostora za umetnost, a pogotovo eksperiment, ali i na nedavno poigravanje Vorholom i „visokom‟ kulturom u dnevnopolitičkim tokovima u Beogradu i Srbiji, te nam je kao potka poslužila njegova čuvena fraza o 15 minuta slave. Suštinski format se bavi fenomenima otvaranja i izložbe propitujući formalnu strukturu izložbe. U praksi: svako od umetnika ko se odazove i odgovori na uslove javnog konkursa, dobije na raspolaganje 40 minuta da svoju postavku izvede, zatim i 15 minuta da održi otvaranje, a nakon toga 10 minuta da skine svoju postavku i oslobodi mesto za sledećeg umetnika koji momentalno kreće u isti taj proces. Prva otvaranja su bila izuzetno uzbudljiva, odziv umetnika i publike bio je odličan. Kao najbitniju stvar istakla bih demistifikaciju procesa nastanka izložbe, jer je publika sve vreme prisutna, pa i prilikom postavke, što kao posmatrač, što kao aktivni učesnik.

Kakav je tvoj pogled na kulturu danas kod nas?

Kultura je kod nas kao i štošta drugo u ozbiljnim problemima, samo što je uz to i jedno sasvim marginalizovano polje, pa je nekako čak naopako i degutantno žaliti se, s obzirom na to da ispadne da smo mi koji se bavimo kulturom neki privilegovani ljudi koji su eto svojevoljno odlučili da se bave nečim što nikom ne treba. Ko je tome krivac i kako je do toga došlo prekomplikovano je pitanje, no nesumnjivo je da je deo odgovornosti na samim umetnicima i kulturnjacima. Hermetičnost, uobraženost, elitizam i egocentričnost su odlike ovdašnje scene, a onda na to još dolaze razni strahovi, nemoći i nesigurnosti. Volela bih da svojim radom i aktivnostima učestvujem u uzdrmavanju prethodno pobrojanih stanja upravo građenjem i negovanjem nekakvih malih prostora slobode, kao što su MultiMadeira i Ostavinska galerija.

Bojan Vuletic_cover Bojan Vuletić: Ozbiljno uvek bolje ide sa smešnim BLTS - naslovna fotka Better Lost Than Stupid: Elektro scena je sve inovativnija Neda Knezevic_cover1 Neda Knežević: Evolucija jugoslovenske ideje Natasa Drakulic 02 by Milos Luzanin-cover Nataša Drakulić: Nisam očekivala ovako veliki publicitet · ·