Jelena Puzić
U VAZDUHU · intervju

Početak glumačke karijere nikada nije lak. Dodatne nesrećne okolnosti u našoj zemlji predstavljaju nedostatak ulaganja u kulturu, nezainteresovanost a, samim tim, i pojava sindroma „male scene“. Glumica Jelena Puzić uspela je da prebrodi ove probleme i ostvari nekoliko veoma zanimljivih uloga, što je bio dovoljan povod da proćaskamo s njom.

U septembru će biti održana premijera filma Pored mene reditelja Stevana Filipovića (Šejtanov ratnik, Šišanje). Šta možemo da očekujemo od filma i jedne od glavnih uloga koje imaš u njemu?

Film Pored mene pokušava da ućutka halabuku oko toga šta mladima treba, zašto su ovakvi kakvi jesu, zašto prave probleme svojim roditeljima i državi. U njemu će dvadesetak maturanata, koji preko noći ostaju zaključani u školi, sami reći ko su, šta su, šta su uzroci, a šta posledice njihovog ponašanja. Sofija, koju igram, ima jako velike ambicije, najbolja je u svim školskim i vanškolskim aktivnostima, što je rezultat vaspitanja i uticaja porodice. Bilo je izazovno igrati takvu osobu, u okolnostima u kojima izlazi na videlo sve što je potisnuto, i proći ono što je njena, a na kraju je postala i moja borba.

Uloga u filmu Pored mene dosta se razlikuje od sporedne uloge koju ćemo videti u filmu Vlažnost, zar ne?

Da, i to je upravo ono što sam uvek želela – da tokom glumačke karijere dobijam različite uloge. Vlažnost je film čija me je priča provukla kroz današnjicu nekadašnjih idealista tj. šta su postali, koje su vrednosti njihovog sadašnjeg života. Sjajno je što mi je reditelj Nikola Ljuca ponudio da igram razuzdanu mladu osobu, koja svoj put gradi na temelju „mega“ fakulteta i jakih trbušnjaka obližnjih mužjaka. Dakle, reč je o drugom univerzumu u odnosu na Sofiju.

 

Drugi univerzum je i predstava Bračna igra. Zajedno sa Slavenom Došlom igrala si je u UK Vuk Karadžić. Posle nekog vremena, primorani ste da tražite novi prostor. Šta se desilo?

Bračna igra je naša diplomska predstava i najsloženija uloga koju sam do sada odigrala. Problemi su počeli posle pola godine izvođenja, jer je Vuk jedini pozorišni prostor koji nam je otvorio vrata, ali uz uslov da se sami bavimo organizacijom, scenografijom, kostimom, rekvizitom, finansijama i, što je najvažnije, marketingom. Budući da smo mi glumci, u jednom trenutku je sve to postalo preveliki zalogaj i odlučili smo da se selimo. Ima izgleda da ćemo se smestiti u Novom Sadu, ali o tom potom.

Imala si više sreće sa predstavom Ćelava pevačica. Iako se ovo Joneskovo delo nalazi na redovnom repertoaru Ateljea 212, zajedno sa mladim kolegama, uspela si da ubediš čelnike Parobroda da i vi odigrate predstavu. Pruženu šansu opravdali ste tako što ste oduševili publiku. Reci nam nešto više o Ćelavoj pevačici.

Ta predstava je nastala iz dela našeg ispita iz glume na trećoj godini. Pored mene, u njoj igra još troje mojih kolega sa klase i dvoje sa klase Nebojše Dugalića. Ćelava je bila neobično inspirativna. Imali smo mnogo toga da kažemo i zato smo insistirali na sopstvenoj režiji, da nam to pravo slučajno neko ne oduzme. Svaki minut te predstave je naš, ličan; ona ima šest reditelja i suština, do koje nam je toliko stalo, uspela je da dopre do gledalaca. Pošto je kraj sezone, izvešćemo je jednom tokom leta, na festivalu Filmstreet, a od jeseni ponovo u Parobrodu, na redovnom repertoaru.

 

Uloge koje si ostvarila često su se nalazile na alternativnoj sceni. Da li je tačno da su mnogi mladi, talentovani ljudi primorani da borave na alternativnim marginama? Gde je umetnost bolja – u velikim, skupim objektima punim ćelavih pevačica ili van njih?

Rekla bih da je kvalitet prestao da bude presudan faktor za pravljenje predstave u beogradskim pozorištima. S druge strane, imamo alternativu gde je uvek aktuelno da se forsiranjem nekih začudnosti, bez objašnjenja i uzroka, nadomešćuje nedostatak prave ideje. To su loše strane jednog i drugog. Ipak, ima dosta toga pozitivnog i, mada se, malograđanski, lepše osećam u monumentalnoj arhitekturi, moram da kažem da se u poslednje vreme stvara jedna kritična masa, koja izuzetno dobro deluje u alternativnom prostoru i koja je sve primetnija, verovatno zbog degradacije velikih pozorišta. U ovom trenutku bih dala prednost alternativi, ali, kao neko ko celog života sanja o Ateljeu 212, nadam se skorašnjem vraćanju kriterijuma na prestoničku scenu.

Marko Pogačar Marko Pogačar: Ne, mačke ne jedem Ti Grupa Ti: Kad ništa nije važnije od svirke mia david Mia David: Umetnost treba da promišlja Mudhoney Mark Arm (Mudhoney): Nikada nisam bio dobar u predviđanju