Jovo Maksić
U VAZDUHU · intervju

U okviru novog FEST-a i njegove Nacionalne selekcije premijerno će biti prikazan film “Isceljenje” bračnog para Jović. Reč je tihoj i primetnoj pobedi duha i i istrajnosti – mada se to ne vidi, film je nastao uz zaista skroman budžet, praktično u porodično-prijateljskoj manufakturi, a već nekoliko meseci kruže priče upućenih o njegovim značajnim kvalitativnim dometima. Osim toga, film je imao zapažen nastup na festivalima u Kotbusu i Skoplju, a pre nekoliko dana je i pobedio na Festivalu novog balkanskog filma u Švedskoj.

foto: Đorđe Tomić

Tim povodom popričali smo sa Jovom Maksićem, glavnim glumcem, koji je znalački izneo tešku ulogu samoizgnanog i ćutljivog monaha koji će u nekoliko letnjih dana spoznati pravu težinu i istinsku blagodet iskrenog oproštaja.

U čemu je specifičnost Isceljenja u kontekstu srpskog filma i kako bi voleo da publika prvenstveno doživi taj vaš film?                                 

To je pre svega autorski film, koji je u poslednje vreme malo zastupljen u srpskoj kinematografiji, snimljen sa minimalnim sredstvima ali sa maksimalnom energijom i požrtvovanjem cele ekipe. U nekim dosadašnjim recenzijama našeg filma često se pominje reč „gerilski“ i mislim da je to tačna definicija. Da ne prepričavam siže filma, to je jedna iskrena ljudska priča, surova, a ipak topla, kakav je i sam život:o večnom pitanju zločina, kazne i istinskog praštanja.Nadam se da će ga tako i publika doživeti i da će gledaoci  bar na kratko vreme biti „isceljeni“.

Kako je tekao proces građenja lika monaha-isposnika, posebno u svetlu uloge sa tako malo reči?

Gluma je životna umetnost, imaš cilj, ali mnoge okolnosti na putu ka tom cilju dešavaju se  u toku putovanja. Bitno je znati koje zamke izbeći i neki put se prepustiti trenutku i trenutnoj inspiraciji. Imao sam veliku potrebu da se „distanciram“ od kamere i tu sam ogromnu pomoć imao od direktora fotografije Pabla Fera i reditelja Ivana Jovića. Naravno, pre svega imali smo ozbiljne razgovore i probe mesecima pre snimanja, pod budnim okom scenaristkinje Monje Jović.

Na kojoj to emociji kao osnovi, po tvom mišljenju, počivaju priča i šira značenja Isceljenja?

Mislim da je to „očaj“ kao produkt mržnje, koji dovodi do apsurda i postaje glavna smetnja ka pomirenju, pre svega, sa samim sobom.

Kako ti se čini sada posle svega – ima li istinskog isceljenja bez oproštaja?

Nema. Ali da se razumemo, oproštaja kao istinskog osećanja, kao katarze, a ne kao olako izgovorene reči, čemu smo inače svi skloni.

Slučajno su me odabrali, a ja sam slab na nadolazeće talente, e tako to ispade i svestan izbor (smeh). Počelo je „slučajno“ sa Porno bandom Mladena Đorđevića, a Maja Miloš je na tom filmu bila pomoćnik režije, i tako je to onda bio neki prirodan sled. I Ivan me je zapazio u Porno bandi, pa smo krenuli sa saradnjom na njegovim kratkim filmovima i nastavili je sa Isceljenjem. Sklon sam uverenju da ništa nije slučajno i da je nestrpljenje veliki neprijatelj glumca i, eto, desilo se da sam radio sa izuzetnim rediteljima.

Prilično te ima i u pozorištu, pa da vidimo – koju bi od predstava u kojima igraš preporučio i onima koji nešto manje mare za srpski teatar danas?

Član sam ansambla „Malog pozorišta Duško Radović“ i moj repertoar je u većini slučajeva posvećen deci i tinejdžerima. Koristim priliku da se obratim roditeljima i onima koji „brinu“ o našoj deci – Gospodo draga,vaše je pravo da ne marite za pozorište, ali je i vaša obaveza da marite za decu… dovedite ih u pozorište! Ueto, uskoro imamo premijeru Pop Ćire i pop Spire u režiji Jovice Pavića, lektira i za roditelje i za decu. A ponovo smo na staroj adresi.

Šta bi bila konstanta u tvom glumačkom pristupu i koji ti glumački zadatak sleduje u skorijoj budućnosti?

Vrlo bitna stvar je da glumac ostane u „treningu“, da radi na sebi, usponi i padovi su neminovnost. Bogatstvo je kad iz nekog rada na predstavi ili filmu izađeš sa saznanjem da si napredovao i otišao korak dalje. Da, moram da pomenem i rad na predstavi Bunar u režiji Egona Savina (nažalost, više se ne igra), to je jedna od predstava koja je imala takav uticaj na mene. U šali volim da kažem da je gluma „kontrolisana šizofrenija“.Što se tiče mojih budućih glumačkih zadataka, ima nekih razgovora, bližih i daljih realizaciji, ali kao i sve u zemlji, obavijeno je neizvesnošću. Ma biće bolje! Mora!

braća duplas Džej i Mark Duplas: Svim srcem i zajedno u nove sitne pobede! ema fik Ema Fik: Dnevnik jedne Amerikanke Aleksandar Žikić - intervju Aleksandar Žikić: U mećavi je teško pronaći zaštićeno mesto Fink nastupa u Domu omladine Beograda Fink: Baš se radujemo…