photo-1439402702863-6434b61e6392_cover
PULS GRADA · zdravlje

Poslednjih godina u Srbiji psihoterapija postaje sve manje tabu tema, a sve više prihvatljivo i poželjno rešenje osobama koje se u određenom periodu života susretnu s nekim problemima i poteškoćama koje nisu u stanju samostalno da prevaziđu. Međutim, često se dešava da se nakon odluke o odlasku na psihoterapiju ljudi suoče s nedoumicom kako izabrati adekvatnog psihoterapeuta. Pitali smo psihoterapeutkinju Željku Kurjački kako ljudi u praksi obično izaberu psihoterapeuta.

– Ljudi se osećaju najbezbednije kada im terapeuta preporuči neko u koga imaju poverenja. Osećamo se sigurnije i sa vodoinstalaterom koga nam je neko od poverenja preporučio, a kamoli sa psihoterapeutom. Ljudi se mahom plaše, kada idu kod terapeuta koga ne poznaju još, da li smeju da imaju poverenja u njega da neće iznositi ništa što kažemo van prostorije, da li će biti pažljiv u pitanjima i objašnjenjima, da nas neće ostaviti sa osećajem da smo razgolićeni, da nećemo otići iz njenog savetovališta bez nade i ohrabrenja – kaže naša sagovornica. Međutim, češće nisu u mogućnosti da im neko preporuči terapeuta, već sami pokušavaju da pronađu na internetu.

–Tada od ponuđenih imena odaberu nekoga ko im se učini dobar na osnovu kratkog opisa koji je dao o sebi i svom radu ili pak na osnovu fotografije – navodi psihoterapeutkinja Željka Kurjački.

U romanu Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici pisac Rodrigo Munjos Avia na duhovit način opisuje patnje glavnog junaka koji pokušava da pronađe adekvatnog psihoterapeuta. Junak romana na kraju emotivno utočište pronalazi u ljubavi porodice i svakodnevnim životnim aktivnostima. Međutim, koliko je takav rasplet moguć u stvarnom životu. Da li svako ko želi da nas sasluša može i da nam pomogne da rešimo probleme koje imamo ili je, ipak, bolje potražiti stručnu pomoć. Psihoterapeutkinja smatra da ne treba nipošto potceniti značaj razgovora sa osobama koje nam prijaju – njihova podrška je beskrajno moćna, isto kao što može da bude onesposobljavajuć nedostatak njihove podrške – ali dodaje da  – ponekad način na koji nam neko nešto kaže napravi razliku. Nekada razlika nije u rečima nego u tome koliki nam je autoritet u tom trenutku taj ko nam ih govori, ili koliko je vešto to rekao, koliko uverljivo.

Dodatni problem u Srbiji predstavlja činjenica da je oblast bavljenja psihoterapijom nedovoljno zakonski uređena. Postoji mogućnost da osobe koje se odluče na psihoterapiju zbog nedovoljne informisanosti naiđu na neadekvatno obrazovane i nestručne samozvane psihoterapeute, i to na široku lepezu od psihoterapeuta nepriznatih psihoterapijskih modaliteta pa sve do kompletnih šarlatana. Ponekad se na internetu ili u medijima mogu pronaći saveti stručnjaka da bi ljudi tokom posete i prvog razgovora sa izabranim terapeutom trebalo da pogledaju njegove diplome i sertifikate u ordinaciji ili savetovalištu. Kada se zanemari koliko bi prizor razgledanja okačenih i uramljenih sertifikata izgledao pomalo groteskno, a možda postoje terapeuti koji na zidovima imaju neke opuštajuće akvarele, koliko je realno očekivati da se ljudi razumeju u validnost sertifikata ukoliko ne znaju koji sve priznati psihoterapijski modaliteti postoje u Srbiji.

Sigurno bi daleko jednostavnije i pouzdanije bilo kada bi na nekom zvaničnom sajtu postojao spisak sertifikovanih terapeuta, kao što postoji u susednoj Hrvatskoj na sajtu Saveza psihoterapijskih udruga Hrvatske, ili kao što na sajtu Ministarstva prosvete postoji spisak akreditovanih visokoškolskih ustanova. Međutim, dok se čeka donošenje zakona kojima bi ova oblast bila regulisana, treba naglasiti da ljudi još uvek moraju sami da se potrude da pronađu adekvatnog terapeuta, počevši od validnosti njegovog formalnog obrazovanja, sertifikata ili licence za rad, pa sve do toga da li im odgovara kao osoba. Mediji, s jedne strane, iz finansijske koristi ili nedovoljne informisanosti, daju prostor samozvanim psihoterapeutima da se promovišu, a s druge strane, nedovoljno govore o značaju i kvalitetu priznatih psihoterapijskih modaliteta.

Bitno je naglasiti koliko je edukacija priznatih psihoterapijskih škola ozbiljna, duga i veoma skupa. Neki modaliteti imaju edukaciju koja je duža od osnovnih studija na fakultetu. Ono što je za sada relativno dobro uređeno su sajtovi nekih priznatih modaliteta, u Srbiji ih ima dvadesetak, sa spiskom sertifikovanih terapeuta, neki imaju i spisak terapeuta pod supervizijom. Naša sagovornica, koja je diplomirani psiholog i sertifikovani psihoterapeut priznatog psihoterapijskog modaliteta, kako u Srbiji, tako i u inostranstvu, saglasna je da je ovo polje još uvek u Srbiji nedovoljno uređeno i da to ostavlja prostora mnogima da zloupotrebe i finansijski iskoriste tuđu patnju.

–Vrlo je neregulisano kod nas ko sebe može zvati savetnikom, psihoterapeutom, „koučom“ i slično. Nažalost, mnogim ljudima visoka cena nečije usluge ukazuje na kvalitet. A ne zapitamo se da li pohlepan terapeut može da bude valjan terapeut, čak i da pretpostavimo da se zaista radi o terapeutu, a ne o običnom lešinaru nad ljudskom nesrećom (kojih je danas jednako mnogo koliko ih je bilo devedesetih, samo sada rade „terapije“, a ne proriču sudbine). Reklamiraju se raznorazne tehnike koje veoma brzo, za jedan susret ili dva, rešavaju teške probleme. Lako je naučiti tehnike pomoću kojih će se ljudi setiti bolnih zaboravljenih uspomena, gde će mnogo plakati, vikati, gde će sve izgledati vrlo dramatično. Klijent poveruje da će se tom dramatičnom scenom plakanja i sećanja osloboditi svojih tegoba. To su vrlo opasne „terapije“ koje ljude ostavljaju „načete“, sa snažnim uspomenama koje su s razlogom bile potisnute, bez interpretacije tih sećanja i bez njihove integracije. Takve „terapije“ mogu veoma da naštete ljudima – ističe naša sagovornica.

Na kraju treba dodati da važan preduslov da psihoterapeut mora da ima adekvatno formalno obrazovanje i da pripada priznatom modalitetu nije i dovoljan. Psihoterapeuti se uglavnom slažu da je najbitniji odnos koji se uspostavi s klijentom, bez obzira na teorijski pristup koji imaju u radu, bez obzira kojoj priznatoj psihoterapijskoj školi pripadaju. Osoba koja želi da izabere psihoterapeuta mora tokom prvih razgovora da otkrije da li joj terapeut odgovara kao osoba, da li ima poverenja i da li je moguće razviti kvalitetan odnos koji bi doveo do rešavanja problema.

– Najjednostavniji savet koji bih dala ljudima kada traže terapeuta je: naučite da odete od onoga ko vam se ne dopada. Ako vam ostavlja utisak hladne osobe, ako vam ne uliva poverenje, ako vas je pustio da odete uplašeni, sa osećanjem stida ili bez nade, nemojte se, zaboga, vraćati drugi put. Ako ne vidite napredak nakon nekoliko susreta, recite to terapeutu. Pobunite se – ističe  psihoterapeutkinja.

jonathan-niederhoffer-20845-1000x500 10 namirnica koje ubrzavaju metabolizam listerine_GH_content_850pxcover 5 alternativnih upotreba tečnosti za ispiranje usta christian-blankenship-510957-e1516974876902-1000x500 Genetske mutacije za koje niste znali da ih imate 1517287179001 Zašto ugljeni hidrati posle 17 časova mogu da budu dobri za vas ·