Draga Mašin
U VAZDUHU · flešbek

Draga je stajala nemo kraj prozora spavaće sobe. Samo nekoliko stopa dalje, kroz Kralja Milana ulicu, hitali su Beograđani za svojim poslom. Ona nigde nije žurila. Već nekoliko meseci nije joj se izlazilo pred svet. Provodila je dane u tom malom dvorcu u kojem se osećala kao zatvorenica svoje volje i svoje sudbine. Zamišljala je koliko bi joj sada život lakši bio da je ona mlekarica ili prodavačica pletenih korpi koja se vraćala sa Velike pijace.

Piše: Milorad Stokin

Razmakla je teške purpurne zastore i zagledala se u red bujnih platana. Već nekoliko meseci na njih sleću samo gavranovi, crni i zloslutni. Zimus su se bolje videli jer su grane bile gole. Sada se ne vide tako dobro, ali ona zna da su tu. Strepela je. Navukla je zavese i upalila kandila na ikonama koje su joj doneli iz Rusije. Nadala se da će joj one doneti mir. Vratila se u krevet i rasprostrla po njemu svoje otežalo telo.

Za godinu dana naglo je ostarila i sada je bilo još vidljivije da je deset godina starija od svoga muža. Od njene čuvene lepote ostali su samo tragovi. A on? Saša… Čini joj se da mu je dosadila. Nije joj dugo dolazio i prislanjao glavu u krilo. Nije znala da li prestaje da je voli ili se u njemu počeo buditi vladarski razum. A tako je sve lepo počelo. Kao iz bajke. Ona je dočekala svog kralja koji je načinio kraljicom. Sve je bilo tako nestvarno, a opet: ona je uspela. Da li je? Više nije bila sigurna da li je zaista čekala dete ili je samo o tome sanjala. Nije bila sigurna ni da li je lažući druge slagala i sebe. Znala je samo da nije rodila. Znala je i pre toga da ne može. Znala je, ali je krala vreme.

Prokockala je ostatak života zbog nekoliko meseci trijumfa. Želela je silno da se popne do kraljice, da začepi usta svima koji su je klevetali zbog toga što je udovica, zbog roditelja pijanica, zbog sestre koja je mentalno obolela, zbog toga što se drznula da prevodi neke francuske romane i tako zarađuje. Ipak, ona koja je krpila svoje čarape postala je kraljica. Kraljica Srpkinja. Kraljica građanka. Uživala je u tom svom trijumfu, ali sve je počelo da se urušava nakon te nesrećne trudnoće. Saša je jedno vreme bio prepun razumevanja jer se nadao da će opet uspeti. Sada joj se čini da se hladi. Intuicija joj je šaputala da njemu sve više prija društvo njene sestre Vojke. Pre neki dan spomenuo joj je onako uzgredno da ne bi loše da otputuje na lečenje u jednu austrijsku banju. Slutila je da je to kraj, da će zatvoriti granicu zemlje, dati joj bogatu apanažu i smestiti je daleko od sebe u nekom austrijskom ili nemačkom dvorcu, a sebi naći bolju i dostojniju ženu.

Nije smela da ga pita. Ćutala je. Nekada joj je sve govorio. Sada je bio dalek, hladan i tajanstven. Bilo je već prošlo podne. Mora se obući. Nije zvala poslugu. Otvorila je nevidljiva vrata u zidu i ušla u svoju garderobu. Iskoristila je ovo tajno skrovište koje je imalo otvor za slučaj neke nevolje i u njega stavila svoj teški ormar sa haljinama. Mora da se dovede u red, sada će joj doći sestre. Bile su ionako kao u svojoj kući, ali nije moga da ih stalno dočekuje u spavaćici. Otišla je u budoar i pokušala da malo čita. Četvrt sata kasnije sestre su bile tu. Sada se već malo oraspoložila. Nakon ručka spustiće se u dvorski vrt, senovit i prepun cveća koje će ispuštati svoje divne mirise na ovom sunčanom majskom danu. Pridružiće im se uskoro i Saša. On obožava da igra kriket sa njenim rođacima koji su bili gotovo njegovih godina. Još je bio dete, iako je imao nepunih dvadeset i sedam. Ona je znala da je njemu uvek nedostajala porodica i želela je da njene smatra svojima. Zato je pokušala da svog brata Nikodija proglasi prestolonaslednikom u slučaju da oni ostanu bez poroda. On nije hteo ni da čuje. To je bilo prvi put da joj se usprotivio. Opet je za sve bila kriva ta nesrećna trudnoća.

Popodne se bližilo večeri. U punom jeku igre, kada se sve orilo od smeha i veselja nebo su prekrili oblaci. Izgleda će biti nekog nevremena. Povukli su se u dvor, a Saša je naredio da ne diraju lopte od kriketa. Neka sve ostave kako je bilo pa će sutra dovršiti igru. Na večeri pridružili su im se i ministar vojni i kraljev ađutant koga su svi zvali lepi Laza. Sve je prošlo uobičajeno, uz zveckanje porcelana i vesele zvuke nekog Štrausovog valcera. Ispratili su goste i već ugovorili viđenje za sutra. Njih dvoje su sada bili po prvi put sami ovog dana. Otišli su u svoje odaje i počeli da se pripremaju za počinak. Sutra se valja ranije probuditi jer se u Sabornoj crkvi vrši pomen mučki postradalom knezu Mihailu. Legli su. Pokušala je da bude nežna prema Saši ali je on bio nekako odsutan. Brzo je zaspao.

Ona je čitala pod tankim svetlom stone lampe. Stigla je do strane trideset sedme ovog novog francuskog romana, čije je čitanje juče počela. Radilo se o nekoj zaveri. Pokušala je da spava, ali nije uspevala. Već je bilo jako kasno. Ustala je i opet razgrnula teške purpurne zastore. Ulica je bila pusta. Prekoputa u ruskom poslanstvu titralo je slabo svetlo. Čudno. Između bujnih krošnji starih platana promolio se mesec. Sve je bilo tako tiho. Vratila se u krevet i konačno uspela da zaspi… Probudio je jako udar u donjem delu dvora. Nije joj bilo jasno šta je to, čula je samo tresak. Saša je mirno spavao. Zagledala se na trenutak u teške purpurne zastore kroz čije proreze su se promaljali obrisi punog meseca. Bilo joj je jasno. „Saša! Saša! Došli su!“

Albert Ajnštajn 7 činjenica koje niste znali o Ajnštajnu Elena Čaušesku CM retro kutak: Crvena despotica Elena Čaušesku gK7WVXV_cover Nekada su deca jahala aligatore Mina Karadžić (foto: www.upload.wikimedia.org) CM retro kutak: Setna pesnikova muza (Mina Karadžić) · · · ·