Prokleti pas
KULTURA · film/TV

Krimi-komedije imaju solidnu tradiciju u našoj zemlji. Jedan od pionira ovog hibridnog žanra je Vuk Vučo („Moja luda glava“, 1971), da bi štafetu 1980-ih i 1990-ih preuzeo Zoran Čalić serijalom o inspektoru Bokiju, započetim hitom „Ćao, inspektore“ (1985). Krajem 1990-ih/početkom 2000-ih, u domaćim bioskopima prikazano je nekoliko domaćih krimi-komedija („Kupi mi Eliota“, 1998; „Mala noćna muzika“, 2002; „Ringeraja“, 2002), a toj skupinu se mogu priključiti i tri režije Milorada Milinkovića: „Mrtav ’ladan“ (2002), „Potera za Sreć(k)om“ (2005) i „Čitulja za Eskobara“ (2008).

Svi navedeni filmovi bili su uglavnom brzopotezne produkcije bez većih (ako i ikakvih) umetničkih pretenzija i namenjene najširim masama, što je, većim delom, slučaj i sa Prokletim psom. Debitantska režija Dragana Pešikana naslanja se na narečenu tradiciju, istovremeno svesno baštineći tarantinovsko nasleđe koje komično i nasilno sjedinjuje u crnohumornu grotesku.

Ipak, za razliku od radova Tarantina ili Gaja Ričija, Prokleti pas je jedan krajnje nepretenciozan repertoarski film čiji je glavni i jedni cilj da zabavi. Ovo je jedan od onih filmova koji ne pretenduju na festivalski život i/ili hvalospeve kritike. To je pošten pristup i u tom smislu već od samog početka Pešikanovog debija tačno znano na čemu smo. Zapravo, dovoljno je pogledati špicu. Ko je došao da vidi ozbiljan, realističan triler, biće duboko razočaran. Prokleti pas dosledno neguje poetiku krvavog karambola od prve do poslednje scene, često je na granici apsurda i otvoreno namiguje gledaocu (tu je i meta-trenutak kada se u jednoj sceni pojavi poster za film Prokleti pas 2). Primetan je napor da se napravi film u kome će publika uživati i uz koji će se, uz svu tu pucnjavu, pokolj i golotinju,  dobro zabaviti.

Celokupni zaplet zasniva se na nizu zabuna i koincidencija koje bi u jednom „ozbiljnom“ filmu delovale neuverljivo ili čak sumanuto, dok u Prokletom psu, zbog njegove potpune nepretencioznosti i razigranosti, „drže vodu“ – ili bar ne zahtevaju da ih podrobnije preispitujete dok film gledate. U tom ključu postavljeni su i glavni likovi: namrgođeni beogradski šef podzemlja Sergej u tumačenju Žike Todorovića (ovde na auto-pilotu, ali sasvim funkcionalnog i na visini poverenog mu zadatka) i tri mlade žene koje mu se suprostavljaju (glume ih Nina Seničar, Jelena Galović i Maja Lukić) kako bi osvetile/spasile muškarce koje vole.  Iz tog ugla gledano, Prokleti pas, neočekivano, postaje emancipatorski osvetnički film u kojem junakinje preuzimaju pravdu u svoje ruke i odbijaju da budu muške žrtve. Ima u svemu tome dosta naivnosti, ali i dosta šarma, a povoljnom utisku prilično doprinose okretne glumice koje, kada se za to ukaže potreba, prilično uspešno dočaravaju akcione heroine. Ovo posebno važi za Ninu Seničar čija je uloga fizički i najzahtevnija. Doduše, ne treba zaboraviti da je Prokleti pas istovremeno poseduje i izraženu eksploatacijsku notu: golotinje u filmu ima u izdašnim količinama, što je, očigledno, još jedan mamac kojim se publika privlači u bioskope.

Galerija epizodnih likova je obimna, što je dobro pošto ih Pešikan brzo troši – svako malo sledi komično-makabristički segment koji kulminira većim ili manjim pokoljem. Ako se osvrnemo na skorašnju domaću produkciju, odavno u bioskopima nismo videli film sa ovoliko pogibija (broj mrtvih je dvocifren!) – mada čak i one najkrvavije nisu tu da bi uznemirile ili uplašile. Ton filma je naglašeno poletan, sa postavkom koju nikako ne treba sagledavati u realističnom ključu. Dramaturgija je stripovska – iako Prokleti pas nema naglešenu stilizaciju donekle sličnog Kupi mi Eliota, primetan je otklon od stvarnosti, pa se tako, na primer, jedan od producentata filma, Veselin Jevrosimović, u završnici filma pojavljuje se pod svojim pravim imenom i prezimenom u ulozi „predsednika države“.

Uz sve to, tu je i pas iz naslova, skočni Smoki, nemački lovni terijer koji „glumi“ Efbiaja/Njuška, pseto koje svojom pojavom brojne likove dovodi u smrtnu opasnost, da bi tek u samoj završnici pokazao da može i da pomogne. Smoki je veseo i sjajno dresiran četvoronožac koji svaki kadar u kome se pojavi čini dinamičnim i zabavnim za gledanje, istinska zvezda filma, te sa punim pravom zavređuje svoje mesto na posteru.

U produkcijskom smislu Prokleti pas je sasvim solidan i tehnički ispravan. Primetna su budžetska ograničenja (film je nastao u samostalnoj produkciji, bez dinara državne pomoći), ali i nastojanje da se ona premoste uz pomoć brzog tempa i naglašeno dinamičnog narativa. U filmu nema mnogo trenutaka za predah, a mozaička struktura sa narativnim preplitanjima odgovara crnohumornom tonu koji Dragan Pešikan želi da postigne. Iako nije izmislio „toplu vodu“ i pomerio granice filmskog izraza, reditelj/scenarista/izvršni producent Pešikan domaćoj publici nudi komunikativnu krimi-komediju koja poseduje potencijal da dobro prođe  u srpskim bioskopima. Da li će tako i biti zavisi od gledalaca koji će, nadam se, na pravi način prepoznati i prihvatiti raspojasani eksploatacijski žar ovog filma i njegovu budalastost s predumišljajem.

1502908467-landscape-1502904166-highest-paid-actress Najplaćenije glumice u 2017. Matilda Uskoro počinje Filmska revija CINEMAFEST Snimanje filma Prilika za svetsku distribuciju filmova domaćih autora: Otvoren konkurs za filmske autore Krimi serije Tri krimi serije za preporuku: „Grešnica“, „Gospodin Mercedes“ i „Limena zvezda“