Televizor
U VAZDUHU · kolumna

Posle sporazumnog (važi) okončanja ugovora, ja sam prestala da pišem, da se pojavljujem u javnosti, da idem u „šopengo“ (naručivala sam preko interneta), ugojila sam se, zapustila, postala sam kao deblji debeli Homer iz one epizode „Simpsonovi“ kad se debeli Homer ugoji da bi mogao da radi samo od kuće i da nosi haljine za debele ljude, što sam i ja počela.

Međutim, sutra je bio novi dan, i sad drndam po glavi šta smo gledali na televiziji kad se City Magazine rodio, šta smo gledali na televiziji kad je Lara uzela neplaćeno iz Sitija i šta se gleda sada. Znači, listam svoje stare kolumne, medijski prostor je bio kao devojačka posteljina, i pored ukakanih delova koje smo nostalgično zaboravili. U rijalitima su se samo svađali, gurkali, štipkali, bio je po neki poljubac, simpatija, nežne reči, Laza Kostić, Đura Jakšić, oko moje sunce moje… i slično. DANAS? Danas, oh, danas.

Prvo, moj omiljeni događaj od pre neku godinu jeste psovanje po naslovnim stranama dnevnih tabloida. Nema eufemizama, sinegdoha, parabola. Ekspresivna psovka sve objašnjava u jednoj i jedinoj dimenziji. Možda je mogla i neka blaža reč na „z“ kao „zafrkava“, ali mi smo odabrali ovu veseliju, koju naš narod mnogo više poštuje i ceni od „zafrkancije“. Narod ne govori „koga ti bre zafrkavaš“? „Ma, zafrkni me, molim te, iz te priče!“ Sjajno.

Drugo, šta se u međuvremenu desilo s Rijalitijima? Gde je bre Farma, taj ideal „nema leba bez motike“, „neko se uneredio u kaci gde se kupamo“, „neko je prepunio muški WC“? Ovo s Firencama ne mogu da gledam, bre. Kad sam ja bila mala, postojao je „erocki film“. Ništa se ne vidi, možda malkice, ali pršti erotika na sve strane od gležnja glavne glumice koja ne mora uvek da se zove Silvija Kristel. Danas reč „erotika“ više ne postoji osim u filmu Lepa sela… – „šut, bolan, erotika“. „Mama, mama, je l’ to psovka?“ „Nije psovka, zlato mamino, spremi se lepo sutra za vršnjačko nasilje jer te sistem neće braniti. Ponesi sestrine hello kitty nunčake, možda pomognu.“

Znači, rijaliti, da rezimiram, nekad se odlazilo u rijaliti da se sklope nova neraskidiva drugarstva, jer drugarstvo nije beli zec koji je plašljiv, danas se ide isljučivo zbog (za)frkancije. Ne, nemam ni jednu prikladniju reč, izvinite.

Broj tri #metoo. Kad kažeš Vajnstin, meni je pred nosom svi oni naši „junaci“ koji nose objave „ako mi je žena, onda nije silovanje“. Čini mi se da radikalno klizimo u opštu propast, iako se već decenijama piše da klizimo u opštu propast, ali ovako primitivni, primatski nismo bili nikada. Čini mi se – ni da sad ja kao budem opet stara Lara, izbacujem fazone, plebs se smeje, „carice“ i slično, ali nas je za dva taksija, znate?

To je onaj u stvari jeziv osećaj kad izbindžuješ seriju Monster na Netfliksu, pa shvatiš da ti je BFF isto uradila i onaj bubuljičavi s posla, pa si u fazonu ceo grad je odgledao, srušićemo sistem. Svi su gledali Kesića, srušićemo sistem. Svi čitaju Nin, srušićemo sistem. Svi čitaju Begbedea, srušićemo sistem. Svi kupujemo šampon s uljem avokada, srušićemo sistem. Svi doručkujemo ovsenu kašu, srušićemo sistem. E, pa nećemo. Biće samo još veća zafrkancija.

Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Pogubljeno vreme Milena Dravić Ispovesti uživaoca pop kulture: Milena Dravić i ja Ana Vučković Žena na ivici nervnog sloma: Ružičasti poklopac Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Izvučeno iz konteksta · ·