FoxAndHisFriends_LERI_AHEL_ZELJKO_LUKETIC_(Photo_by_Igor_Leksic)_2
KULTURA · muzika

Ovih će dana pred diskofile, retrofile, pop-ezoterike stići kapitalno izdanje i veoma zanimljiva ploča nazvana „Socijalistički disko. Ples iza jugoslovenske baršunaste zavese 1977-1987“. Reč je o izdanju susedske kuće „Fox & Friends“, iza koje stoje Leri Ahel i Željko Luketić. Upravo njih smo pozvali na razgovor, pa da kroz desetak pitanja saznamo više i o disku u SFRJ eri i pomenutoj im kompilaciji najboljih i najsočnijh YU disko trenutaka.

Da krenemo od očiglednih pitanja – zašto baš disko u fokusu vaše strasti i ove misije? I zašto disko-zvuk ipak nikada nije zapravo umro?

ŽELJKO LUKETIĆ: Diskografsku kuću Fox & His Friends upravo smo i osnovali zbog tog razloga: da otkrivamo i objavljujemo muziku koja je zbog nekog razloga zapostavljena, zaboravljena ili neistražena. To se naravno odnosi i na nove stvari, bilo kao uticaj, reinterpretacija ili pak nešto što se vremenu odupire na takav način da ne zastareva. Obično muzičari kažu da je najbolji test za ono što naprave upravo vreme, ono pokazuje je li nešto bilo prolazni hit, je li se na to plesalo samo jedno leto ili je opet i konstantno aktuelno, bez obzira na modu i muzičke trendove. Disko ima oznake svega što sam spomenuo, ali uz to još treba dodati i da nije bio omiljen: rok ga je prezirao, neki se stide što su ga uopšte snimali. Tako mi je jedna poznata beogradska pevačica nakon što sam za Jugoton – Croatia Records objavio kompilaciju Electronic Jugoton – Synthetic Music From Yugoslavia napisala mejl u kojem se ograđuje od reči disko, spomenute u biografiji njenih početaka koju sam napisao. Rekla je da je pop-rok umetnica, što naravno jeste. Ali nisam shvatio čemu stid ako u katalogu imate nekoliko disko hitova? Sa čisto muzikološke strane disko je koren celokupne današnje plesne muzike, počevši od hausa i tehna.

LERI AHEL: Disko je tada u Jugoslaviji naprosto bio varijanta pop muzike. Često se taj termin koristio pogrešno, češće kao pridev, manje kao zasebni žanr. Preferirao se „plesni pop“, zabavna muzika ili naprosto muzika za klubove. Željko piše o tome u uvodniku ploče, kao i o tome koliko je disko bio i sociološki fenomen, samo se nije tako zvao i nije bio masovan i zaokružen kao zasebna supkultura, što je recimo bio pank ili novi talas. U tadašnjoj štampi recenzije tih ploča bile su uglavnom negativne, jugoslovenski kritičari nikako nisu bili naklonjeni disku, zbog mnogih razloga smatrali su ga neozbiljnim i prekomercijalnim. Treba spomenuti da su strani izvođači poput Done Samer, grupe ABBA i posebno zanimljivo, Village People kao istina nedeklarirani gej disko, bili hvaljeni u novinama poput Džuboksa. Domaćima se u startu zameralo da su neuspešne kopije.

Koliko duboko su disko-zvuk i disko-kultura zaista bili ukorenjeni ovde, iza te socijalističke baršunaste zavese? 

LERI AHEL: Postoji fama o tome kako je disko u Jugoslaviji jako kasnio, odnosno, nije ni postojao kao kultura. Na primer, grupe Clan i Yu Grupa imali su muzičkih proto-disko zahvata unutar fanka i prog-roka još pre vrhunca disko-manije u svetu, koja je nažalost, završila 1979. velikom paljevinom ploča na stadionu u legendarnoj noći zvanoj Disco Demolition Night. Nikada u istoriji muzike nije organizovano takvo javno paljenje jedne kulture koje snažno podseća na najmračnija vremena fašizma, pa možda se ne treba ni čuditi koliko je stranih karijera propalo jer su povezivane s diskom. Nil Rodžers, slavni producent grupe Chic, piše u svojoj biografiji da je disko u jednom trenutku bio nepoželjna reč, plesnu muziku počeli su da zovu dance ili boogie samo da se izbegne veza s izvornikom. Disko je de fakto revitalizirao Dejvid Bouvi angažujući upravo Nila Rodžersa da mu producira Let’s Dance album koji je prodat u milionskom tiražu. Nakon toga, u drugoj polovini 80-tih rađaju se andergraund pokreti esida i hausa, koji opet iz malih klubova odaju počast disko velikanima. Poslušajte Theme from S-Express i videćete da je većina semplova iz diska, poput Rose Royce i TZ.

ŽELJKO LUKETIĆ: Kada sam istraživao materiju za seriju zagrebačkih izložbi Druga strana groznice subotnje večeri: Socijalistička disko kultura koje su održavane u Klovićevim dvorima i Galeriji HDD kao tematskoj postavi o socijalnom uticaju, te vizuelnom jeziku i dizajnu diska zasebno, o čemu sada povremeno držim predavanja i studentima dizajna, shvatio sam da je disko, to ime koje se ne izgovara, temeljno ušao u sve pore javnog života. Na primer, Televizija Zagreb čak je krajem ’70-tih špicu Dnevnika imala u disko stilu, reklame u magazinima promovisale su taj novi opušteni stil namenjen plesanju, pojavila se pošast plesa, aerobika i grupa koje su mahom nastupale uz disko, dok je klupska kultura uzela maha u smislu da je čak izmenila i način ponašanja u klubovima. Žene su postale slobodnije, muškarci više nisu bili ti koji biraju i znale su koristiti svoj izgled na jedan potpuno novi način. Valja spomenuti i liberalnost standardnih duplerica, pa je npr, beogradski Extra Reporter bez problema štampao i mušku golotinju, što je do tada bilo nezamislivo. Disko u svojim tekstovima promoviše opuštenost, hedonizam, ples i erotsku slobodu. Tako Duo Snoli u svom legendarnom nastupu u emisiji Pop Ekspres na Televiziji Beograd pevaju kako sebi biraju muškarca. Moni Kovačić, koju imamo na ploči, bila je pinap zvezda duplerice Starta, Ana Sasso iz Bugojna bila je Miss Jugoslavije 1982. Kult izgleda, lepog tela i erotike, nešto je što je disko pogurao i ubrzao. U Jugoslaviji su postojale i Disko žvake, majice Disko, plesalo se na rolšulama, a na takmičenjima u plesu pobeđivali su Romi i ostale manjine. Ta vrsta inkluzivnosti u današnjim klubovima se čini neverovatnom.

Kako u čisto muzičkom/estetskom smislu ocenjujete konkretne domete ovdašnje disko-muzike?

ŽELJKO LUKETIĆ: Muzički su se u disku oprobavali svi, a najviše već velika imena pop scene, poput Ljupke Dimitrovske, Gabi Novak, Vere Kapetanović, zatim skoro pa specijalizovana poput Zdravka Čolića, Mirzinog jata i drugih, andergraunda kakav je bio Boban Petrović, Arian ili Kire Mitrev i njegov sjajni KIM. Ili početnika koju su u disku tražili pevačku karijeru, poput fudbalera Ivice Šurjaka, ali je nisu našli. Produkcijski se naši studiji nisu mogli meriti sa američkim i londonskim, a i disko je sam po sebi bio muzička vrsta koja traži bogate aranžmane i gudačke sekcije. To su mogli izvesti ili veliki orkestri, ili već etablirani kompozitori koji se nisu ustručavali eksperimentisati s tim zvukom. Dolazili su iz roka, džeza, klasike, pa i šlagera i snalazili su se sjajno, poput Alfi Kabilja, Nikice Kalođere, Tadeja Hrušovara, Igora Savina, Gabora Lenđela, Kornelija Kovača ili Aleksandra Sanje Ilića. Ima ih mnogo i ostavili su dela kojih se ne treba sramiti, baš suprotno.

LERI AHEL: Nismo ni približno nabrojali sve, jer se disko nalazio sakriven na b-stranama, kao deo nekog žanrovski sasvim drugačijeg albuma, ili čak u slučaju naše ploče, objavljenih tek na kasetama. Festivali su odigrali veliku ulogu. Opatija, Zagrebfest, Beogradsko proleće ili Vaš šlager sezone podupirali su novi zvuk i ponekad ga objavljivali, ali naravno, zatrpanog u svemu što bi pojedini festival ponudio. Ali tu počinje istraživanje i koliko god bilo mukotrpno, uvek dođete do nečega sjajnog i potpuno zaboravljenog. Diskografi su u celoj priči bili najoprezniji. Testirali su tržište malim singlicama sedmo-inčnog formata, koji je bio dovoljno nerizičan za prodaju, za razliku od long-play ploča koje su mogla dobiti samo najprodavanija imena. Kod nas, nažalost, nisu zaživeli drugi formati poput maksi-singla što je u svetu bilo uobičajeno. Estetski je disko imao sve funkcije kao i strani uzori, dakle on je namerno odlazio u kič i kemp, naglašavajući taj eskapizam i beg od svakodnevice, koja najčešće ekonomski, nije bila zavidna. I u tim ograničenjima, Željko je već spomenuo produkcijska, nastala su dobra i zanimljiva žanrovska dela. Kad su diskografi podržavali, poput Zdravka Čolića koga je finansirao Jugoton, tada je Kornelije Kovač u ekipi mogao imati i Hansa Cimera za sintisajzerima, danas skoro pa najveću zvezdu filmske muzike.

Šta vam je bilo najnapornije u ovom poduhvatu – potera za autorskim pravima, potraga za master-trakama…?

ŽELJKO LUKETIĆ: I jedno i drugo je težak i dugotrajan posao, nešto za što nam je trebalo gotovo četiri godine rada. Licenciranje je posebna priča, jer se u državama naslednicama Jugoslavije različito radi, a i različit je stupanj sređenosti papirologije. Za neke numere morali smo kontaktirati nosioce prava i na različitim kontinentima, saznati u zamršenim porodičnim pričama ko je sada naslednik i slično. Ne zovu to bez razloga „produkcijski pakao“ i nije bez razloga da se mnogi izdavači ni ne usude krenuti u tu potragu. No, nama je jako bitno bilo da imamo čiste odnose sa svima, od diskografa do autora i društava za zaštitu autorskih prava, jer samo tako održavamo pošten odnos i omogućujemo dalju saradnju. Što, nažalost, nije slučaj s onima koji namerno koriste tu nesređenost arhiva i izdaju ploče koje su nekvalitetna presnimavanja vinila, odnosno piratska izdanja. Tako nikad ne bismo pristali da radimo.

LERI AHEL: Druga stvar na kojoj insistiramo su originalne master-trake. Teško je doći do njih i mogu se iskopati na najmanje očekivanim mestima, nekad ih i samo autori imaju. Diskografi su obavezni da ih čuvaju, ali i tu ulazimo u politiku države prema arhivima, jer sve to treba održavati, što košta. Tako da, kao i u slučaju filma, muzičke trake su analogni medij koji vremenom propada, pogotovo ako se ne skladišti u dobrim uslovima. U nekom trenutku u budućnosti, ako se ne sprovede postupak digitalizacije, deo naše kolektivne istorije će naprosto propasti i nestati. Muzički arhiv je takođe kulturni arhiv neke države i tako ga treba tretirati. Nailazili smo na vrpce koje su i uprkos dobrom čuvanju propale, jer im je naprosto isteklo vreme i jer se u Jugoslaviji, posebno u privatnim studijima, štedelo na trakama, pa se nisu kupovale najbolje vrste. U tom slučaju radimo restauraciju, što na sreću, današnja tehnologija omogućuje.

Svakako ste verzirani, ali da je, uprkos tome, ipak bilo nekih potpunih nepoznanica i novih otkrića i koji su vam lični favoriti iz SFRJ disko-ere?

LERI AHEL: Kako inače volim srpsku i makedonsku etno muziku, meni su najzanimljiviji ti hibridi žanrova. Teško mi je da izdvojim neku posebnu pesmu, jer ih je zaista puno, ali jako volim disko numeru Olivere Katarine Miris tela. Među favoritima mi je i Neda Ukraden sa pesmom Ljubav me čudno dira.

ŽELJKO LUKETIĆ: Mojih disko favorita je trenutno preko stotinak, pa kao i Leriju, teško mi je da izdvojim samo neke. Više ih gledam producentski, pa tako odmah prepoznam ko je od majstora produkcije tu imao prste: Kornelije Kovač, Alfi Kabiljo, Nenad Vilović i mnogi drugi. Volim domaće verzije stranih stvari, posebno one koje su u vreme izlaska bile nekreditirane.

I još:

Leri Ahel je višegodišnji radijski profesionalac iz Rijeke, gde od početaka na Radio Svidu, preko angažmana na Elektrana Radiju, Studiju B i Pioneer DJ Radiju, producira svoju emisiju Mutant Disco Radio Show, koja je doživela preko 300 izdanja i re-emituje se na brojnim radio stanicama Evrope, pa čak i Afrike.

Filmski i muzički kritičar Željko Luketić od 1993. godine objavljuje za niz magazina, od Kinoteke i Heroine, pa sve do Filmonauta i Orisa. Saradnik je i scenarist Hrvatske radiotelevizije, bivši zaposleni u kulturnoj redakciji Radija 101, član žirija brojnih domaćih filmskih festivala i umetnički direktor Dana hrvatskog filma 2015. i 2016. godine. Autor je kompilacije elektronske muzike Ex Yu Electronica III (Subkulturni Azil, Maribor), koautor antologije elektronske muzike Electronic Jugoton – Synthetic Music From Yugoslavia 1964-1989, te kustos izložbi Borghesia: Mi vam ne vjerujemo, Druga strana groznice subotnje večeri: Socijalistička disco kultura, te Vizualni jezik socijalističkog disca. Doktorand je filmologije na Filozofskom fakultetu u Zagrebu.

a0747675434_10 5 obrada koje su poznatije od originalnih verzija pesama THE MYSTERY OF THE BULGARIAN VOICES album cover City letnja preporuka #45: Album „BooCheMish“ hora The Mystery of the Bulgarian Voices Festival-ulicnih-sviraca- City letnja preporuka #85: Festival uličnih svirača – Gradić fest 2CELLOS foto City letnja preporuka #68: Koncert 2CELLOS na Kalemegdanu · · · ·