Letnja invazija blokbastera
KULTURA · film/TV

Leto je savršeno vreme za odlazak u bioskop. U dobro rashlađenoj sali multipleksa, uz kokice i hladnu vodu, čovek može da pobegne od vrućine i uživa – naravno pod uslovom da je film koji je odabrao dobar. Srećom po sve nas aktuelna kino ponuda nije loša. Danas ćemo predstaviti tri velika svetska hita koja, svaki na svoj način, zavređuju pažnju.

Svaki novi film Kristofera Nolana je događaj. Već se uveliko priča da će njegov Denkerk (u originalu: Dunkirk – packa Blitz Filmu što nije transkribovao naslov na srpski) biti ozbiljan kandidat na predstojećoj dodeli Oskara. To ne čudi, pošto je upravo to, očigledno, bio jedan od ciljeva Nolana i njegove ekipe kada su se odlučili da se „ukrcaju“ na ovaj projekat. Nakon što mu je izmakla najprestižnija nagrada za Početak (Inception, 2010), Nolan je odlučio da igra na sigurno. Odabrana je važna istorijska tema i obrađena na način koji „ide niz dlaku članovima Akademije“. Denkerk je spektakularan ratni film o povlačenju britanske vojske iz francuskog priobalnog grada Denkerka 1940. godine, na samom početku Drugog svetskog rata. Nolan je pametno pristupio samozadatoj temi, nije se rasplinuo dok je pisao scenario i režirao, pa film traje svega 107 minuta – to je prava mera za priču poput ove, nema nepotrebnih rukavaca i razvlačenja, ostala je samo „krtina“. Film paralelno prati nekoliko priča, a ekranom dominiraju prostranstva – peščana plaža sa koje britanski vojnici pokušavaju da umaknu, more koje (možda) donosi spas i nebo po kome kruže prijateljski i neprijateljski avioni. U tehničkom smislu, Denkerk je jednostavno prekrasan, što i ne čudi imajuću u vidu dokazane Nolanove veštine i budžet od okruglo 100 miliona dolara. Doduše, nije sve u filmu bilo po mom ukusu. Ljudi u Denkerku su poput mrava, gotovo uvek u gomili, mnoštvu, panično pokušavajući da spasu živote dok oko njih lete meci: zato je veoma teško osetiti sponu sa likovima, čak i onim koji su, poput pilota koga tumači Tom Hardi, izdvojeni. Tehničko savršenstvo je evidentno, film je fascinantno pogledati na velikom platnu u svoj njegovoj lepoti i grozoti (nemojte se plašiti – u filmu se mnogo umire, ali ni približno ekplistino kao, na primer, u takođe ratnom Besu sa Bredom Pitom od pre nekoliko godina), ali, bar je tako u mom slučaju, prikazani događaji ne izazivaju dublju emotivnu reakciju.

Glumačka ekipa je uglavnom mlada i neafirmisana, pažljivo odabrana, mada ima i poznatih glumačkih imena poput Keneta Brane i pomenutog Hardija kome je lice u 95% filma prekriveno pilotskom maskom. Iskusni Mark Rajlans (Most špijuna) odličan je u poverenoj mu roli, dok Kilijana Marfija ima manje nego što sam priželjkivao. Mladi i van granica matične zemlje slabo poznati Džek Louden u ulozi pilota Kolinsa će možda i najviše profitirati od Denkerka pošto je već dobio važne uloge u nekoliko ambicioznih filmskih projekata.

A sada… Jedan superheojski. Leto je, valja se… Nakon uspeha Di-Sijeve Čudesne žene, Maravel uzvraća udarac novim filmom o Spajdermenu. Umesto kompletiranja planirane trilogije Čudesni Spajdermen sa Endruom Garfildom u naslovnoj ulozi, priča je još jednom restartovana, ovoga puta sa mlađanim Tomom Holandom u plavo-crvenom kostimu. Holand je nedavno napunio 21 godinu, ali deluje nekoliko godina mlađe – što se savršeno uklopilo u novu strategiju. Naime, reditelj Džon Vots, do sada poznat po niskobudžetnom indi hitu Cop Car (2015), snimio je film koji je pre svega namenjen tinejdžerskoj publici. Da se ne lažemo… Supeherojski spektakli po običaju nisu previše eksplicitni i mračni (mada, naravno, ima izuzetaka – slasno krvavi Dedpul je jedan od njih), ali je novi Spajdermen baš light verzija. U ovom konkretnom slučaju, to i nije loše. Spajdermen: Povratak kući (Spiderman: Homecoming) je u svojoj biti tinejdžerska komedija o mladiću koji preko noći postaje supeheroj i koji mora da se izbori sa svojim novim identitetom i podivljalim hormonima. Rejmijevi i Vebovi Spajdermeni su, bar na mahove,  mračni – što ovde nije slučaj. Istina, lik koji tumači Majkl Kiton ima naglašen zločinački potencijal, mada je i njegovo nevaljalstvo dato u okvirima prihvatljivim za film koji bez problema mogu da gledaju deca od osam godina.

Film je ekonomičan i ne bavi se načinom na koji je Piter Parker dobio super-moći (to se samo uzgred pomene, u rečenici-dve), pa je, srećom, izbegnut prvi čin sa ekspozicijom. (Novi Spajdi je već uveden u filmu Kapetan Amerika: Građanski rat, tako da se u Povratku kući priča samo nastavlja.) Simpatičan je ovo film, razigran i mladalački, a Tom Holand je draga pojava. Ako se tome doda izvanredna glumačka kreacija Majkla Kitona, bivšeg Betmena i Čoveka-ptice, te poznata lica iz Marvelovog filmskog univerzuma (Robert Dauni mlađi, Džon Farvo, Kris Evans, Gvinet Paltrou) i nove glumačke snage (Parkerovi srednjoškolski prijatelji), dobijamo efektnu mešavinu iskustva i mladosti, poznatog i novog. Naravno, tu je i Marisa Tomej u ulozi nikad mlađe strine Mej, s tim da će njen lik, verujem, na važnosti dobiti u planiranim nastavcima.  Sve u svemu, Spajdermen: Povratak kući (packa i Con Filmu zbog zaista nenadahnutog prevoda naslova) prijatan je letnji film za čitavu porodicu, a u njegovim čarima će prevashodno uživati oni mlađi.

U redu, vreme je da pređemo na majmune, konkretno na Planetu majmuna: Rat (War for the Planet of the Apes). Među nama, upravo je ovaj film moj favorit i zato sam ga ostavio za kraj, da zasladim. U pitanju je, ovo pišem sa velikim ubeđenjem, nastavak jednog od najkvalitetnijih filmskih serijala XXI veka. Stara Planeta majmuna (Planet of the Apes,1968) i njeni nastavci mi se nikada nisu dopadali, a na Bartonov užasan rimejk (2001) neću trošiti reči. Tek je napredak tehnologije omogućio da ova priča, zasnovana na romanu Pjera Bula, dobije svoju valjanu adaptaciju. Odbacivši podzaplet o putovanju kroz vreme i fokusirajući se na krah civilizacije i postapokalipsu, nova trilogija je pogodila centar mete. Nakon filmova Planeta majmuna: Početak (Rise of the Planet of the Apes, 2011) i Planeta majmuna: Revolucija (Dawn of the Planet of the Apes, 2014), Rat nudi ubedljivu završnicu priče o propasti čovečanstva i iskušenjima Cezara, šimpanze koji govori. Nakon sasvim solidnog Početka u režiji Ruperta Vajata, serijal je uspešno preuzeo Met Rivs i dodatno ga uobličio. Kako su nastavci odmicali, sve veći fokus je bio na Cezaru koji u trećem delu preuzima potpuni primat (igra reči je namerna). Ono što je fascinantno jeste koliko su kompjuterski stvoreni majmuni uverljivi prostagonisti. To je postignuto uz pomoć glumaca (Endi „Golum“ Serkis je bio, na primer, zadužen za Cezara, njegove pokrete i izraze lica), ali su majstori za kompjutreske efekte ti koji su magiju učinili mogućom – napredak tehnologije je doveo do toga da u realnom okruženju imamo kompjuterski stvorene likove koji su ubedljivi baš kao „regularni“ glumci. Serkis je za svoj rad u ovom serijalu, a posebno u Ratu, zavredio (makar) nominaciju za Oskara. Njegov Cezar je  uloga koja je, bar ako mene pitate, obeležila ovu filmsku godinu. Od „ljudskih uloga“ treba izdvojiti Vudija Harelsona kao pomahnitalog Pukovnika rešenog da potamni majmune (njegova lik je direktna posveta Brandovom pukovniku Kurcu iz Kopoline Apokalipse sada) i malena plavokosa Amaja Miler koja neodoljivo podseća na Keri Hen iz vremena Osmog putnika 2 (Aliens, 1986). Paradoksalno, ako uporedim dva ratna filma iz ovog teksta – Denkerk i Planetu majmuna: Rat, prednost ću dati ovom drugom kao emotivnijem i dirljivijem. Sedma umetnost je velika iluzija, što je omogućilo novoj Planeta majmuna da, iako je u pitanju potpuno izmaštana priča uronjena u fantazijsko, delujuje stvarnije u odnosu na Denkerk koji je zasnovan na pravim istorijskim događajima.

$_deathwish Bruce Willis igra glavnu ulogu u rimejku filma „Death Wish“ I'M DYING UP HERE TV show 2017_cover City letnja preporuka #25: Serija „I’m Dying Up Here“ Annabelle 1_cover Otkrijte kako je nastalo iskonsko zlo u filmu „Anabel 2: Stvaranje zla“ Automatski nacrt “Borg i McEnroe“ otvara Filmski festival u Torontu 7. septembra · · · · ·