karadjordje
U VAZDUHU · flešbek

Srebrni escajg, činijice za sladoled, raskošno oružje… U Istorijskom muzeju Srbije izloženi su skupi predmeti koje ne bismo očekivali da pronađemo u domu Karađorđa Petrovića, vođe Prvog srpskog ustanka i rodonačelnika dinastije Karađorđevića. Pa ipak, oni su bili u njegovom vlasništvu. Marljivo su čuvani više od dva veka, da bi danas podsećali na ličnost velikog vožda i važan period naše nacionalne istorije.

Foto: Rastko Šurdić

Predmeti u izgnanstvu

Predmeti retko nadžive svoje vlasnike, čak i ako je reč o poznatim ličnostima. Veliki deo zaostavštine Karađorđevića nestao je 1941. godine, kad su proterani iz Srbije. Sačuvani inventari njihove imovine daju samo približnu predstavu nekadašnjeg stanja, a neprecizne informacije otežavaju identifikaciju pojedinih umetničkih predmeta. Uprkos tome, Istorijski muzej Srbije u zbirkama ima više od 100 predmeta iz zaostavštine Karađorđevića.

Paralelno s burom koja je pratila začetnika dinastije ispisivana je i burna istorija predmeta koji su mu pripadali. Posle propasti Prvog srpskog ustanka 1813. godine, Karađorđe je bio primoran da napusti Srbiju i potraži utočište u Austriji. Politička situacija mu nije bila naklonjena. Austrija je očekivala da će Turci zatražiti izručenje ustanika, što je kao zemlja hrišćanske Evrope i saveznica Rusije želela da izbegne. Tvrdila je da ne zna ništa o beguncima, ali se prema njima nije ophodila s poštovanjem. Kad je prešao granicu, Karađorđu su oduzete stvari od vrednosti, koje su završile kod raznih antikvara, trgovaca i drugih lica, gde su čuvane ili preprodavane. „Sve nas, mene, moju ženu i decu, lišili su svih naših dobara oficiri i činovnici u Zemunu… Nadam se da ni u budućnosti Njegovo veličanstvo neće dopustiti da budem gladan, nego da će narediti… da mi se vrate moj novac i stvari od vrednosti“, napisao je Karađorđe 1814. godine u pismu upućenom vojnom komandantu u Gracu.

Kolekcija iz Rusije

Većina voždovih predmeta koji su nam danas poznati nalazila se u Narodnom muzeju u Beogradu i Matici Srpskoj u Novom Sadu. Potom su premešteni u Muzej Prvog srpskog ustanka, gde su čuvani do 1966. godine, kad je ova institucija pripojena Istorijskom muzeju Srbije. Poput detektiva, kustosi u dokumentaciji muzeja mogu otkriti čitav niz prethodnih vlasnika. Jatagan belosapac, na primer, čuvan je u porodici Budisavljević iz Nove Varoši do 1929. godine, kada je dospeo u Narodni muzej kao poklon, dok je profesor Jakov Nenadović najzaslužniji za to što su mnogi predmeti iz Novog Sada dospeli u Beograd. Raskošni jatagan s koralima se sada, zajedno s dolamom od čoje, fišeklijama ukrašenim filigranom, potprašnicom od jelenskog roga, pištoljima kremenjačima i drugim eksponatima, može videti u galeriji Istorijskog muzeja Srbije na izložbi Smrt Karađorđa Petrovića, koja će biti otvorena do jeseni.

Izložba obuhvata veliki period Karađorđevog života, uključujući i vreme posle 1814. godine, kad se, nezadovoljan položajem u Austriji, preselio u Rusiju. Tokom nekoliko godina boravka u ovoj zemlji, koji takođe nije prošao onako kako je zamišljao, Karađorđe je došao do retkosti koje nisu tipične za naše prostore. Tri srebrne i pozlaćene činijice za sladoled s kašičicom, na primer, potiču iz Petrograda, a rusko poreklo imaju i escajg i kutijica za čuvanje amajlije – filakterion, iako je na njoj vidan uticaj islamske ornamentike.

Zvanični pečatnjak

Moguće je da je neke od predmeta Karađorđe nabavio kad je u ruskoj emigraciji pronašao utehu među članovima Filiki (h)eterije, tajne oganizacije posvećene potrebama grčkog nacionalnog pokreta. Ali, uprkos tome, nostalgija ga je sve više obuzimala. Imajući u vidu njegova osećanja, Vladimir Merenik, Boško Ljubojević, Nebojša Damjanović i Borislav Korica, kustosi i autori izložbe, s pravom su procenili da bi zvanični pečatnjak vožda Karađorđa morao da se nađe na izložbi. Otisak ovog pečatnjaka ukrašen je urezanim monogramom ГП (Georgije Petrović), krunom i raznim oružjem. Iznad njih nalazi se savijena oklopljena desnica sa sabljom, koja se sreće u kompozitnom grbu cara Dušana, ali i na mnogim mestima borbe protiv turske najezde na Evropu. 

Kraj velikog vožda

Kad se Karađorđe konačno vratio u Srbiju 1817. godine, njegove snažne desnice više nije bilo. Prema ranijem dogovoru, poslao je kumu Vujici Vulićeviću maramu koja je na jednom kraju bila vezana u čvor. Vožd je na taj način potvrdio da zaista tajno boravi u Orašju, na teritoriji naše zemlje. Veruje se da je izložena pamučna marama, koju je poklonio knez Pavle Karađorđević, upravo ta sudbonosna, jer je sav pamuk koji je Crni Đorđe poneo posle stupanja u kontakt s kumom brzo bio obojen u crveno – Miloš Obrenović je, osnažen podrškom Turske i Rusije, organizovao ubistvo vođe Prvog srpskog ustanka i sproveo ga u delo.

Kalemdani za pera i mastila mahnito su se koristili nakon obezglavljivanja junaka. Brojni tekstovi postali su zaslužni za mitsko-epsku dimenziju Karađorđeve smrti, koja je dobijala na značaju narednih godina. Predmeti su, s druge strane, poznatiji stručnjacima nego široj javnosti. Istorijski muzej Srbije, iako postoji više od pola veka, još uvek nema adekvatan prostor za stalnu izložbu. Nedavno mu je obećana zgrada stare Železničke stanice, koja će, ako se dato obećanje ispuni, konačno omogućiti da se s važnim kulturnim nasleđem, poput Karađorđevog, ne susrećemo samo na privremenim postavkama.

collage Šta su poznate dame nosile u leto pre tačno 20 godina vintage naslovna Ovako je nekad izgledala kupovina 2536960-4215830971-1525956213-728-228afbebab-15308759581 5 prevara koje otkrivaju da su ljudi spremni da poveruju u bilo šta vezbanje-cover Šta imaju zajedničko vežbanje i mučenje? · · · ·