Hronika dobrog provoda
U VAZDUHU · intervju

Maja Vukadinović i Aleksandra Mikata su u četiri ruke i dva uma napisale vanredno zanimljivu knjigu, pop-kulturnu studiju „Hronika dobrog provoda“ (objavila kuća Nova Poetika), u kojoj su obradile pojam i ključne odrednice noćnog života Beograda kroz decenije, počev od šezdesetih godina prošlog veka. Iz razgovora koji sledi otkrijte šta još možete da očekujete da ćete naći među koricama ove knjige koju vam preporučujemo.

Kako je nastala ova knjiga?

Maja Vukadinović:

Aleksandru i mene su oduvek zanimali fenomeni popularne kulture preko kojih može da se sagleda šira slika društva, a posebno duh vremena. Hronika dobrog provoda se baš dugo „kuvala“. Tokom devedesetih i početkom dvehiljaditih sam radila kao novinar, pisala za brojne novine i časopise, a najduže za Politiku. Godine 1998. sam sebi postavila izazov da napišem feljton – i to o beogradskim diskotekama, što je bila tema koja me je u tom trenutku veoma zanimala. Razgovarala sam s Lazom Šećerom i saznala priču o prvoj beogradskoj diskoteci, a od pokojnog arhitekte Ilije Ike Gligorijevića čula najzanimljivije detalje u vezi s popularnim mestima sedamdesetih i osamdesetih. Pored njih, intervjuisala sam brojne javne ličnosti i organizatore provoda, sate i dane provela po novinskim dokumentacijama…

Tako je nastao feljton Beograd noću – simboli jednog vremena u 19 nastavaka, koji je proveo tri godine u uredničkoj fioci, a kad je konačno objavljen avgusta 2001. godine, svi su mi govorili da odmah treba da napišem knjigu. Međutim, tada su me zanimale neke druge novinarske priče i nisam imala vremena. Od 2004, svi nastavci pomenutog feljtona nalazili su se na mom sajtu, a kad se pojavila Google analitika, shvatila sam koliko je ovo štivo čitano. Istovremeno, delovi feljtona počeli su da se pojavljuju po internetu, često bez navođenja autora (izvora). Tada sam shvatila da je krajnje vreme da objavim knjigu.

Zamolila sam prijateljicu Aleksandru Mikatu, novinarku Večernjih novosti, da ponovo napiše priču o devedesetima, pronašla sam nove sagovornike za sedamdesete i osamdesete, a složile smo se da dvehiljadite treba obraditi kroz prizmu noćnog života kao beogradskog brenda. Izdavačka kuća Nova Poetika odmah je prihvatila rukopis.

Koja je bila osnovna misao-vodilja i u kojoj je meri ona evoluirala tokom rada na istraživanju građe i samom činu pisanja ove hronike?

Maja Vukadinović:

Želele smo da pokažemo koliko noćni život odražava ono što se događa tokom dana, da je provod precizno ogledalo društvenih događanja i preovlađujuće kulture, a ne isključivo bezazlena zabava. Tu osnovnu zamisao bilo je teško ispuniti, jer su mnogi sagovornici pamtili „samo sretne dane“. Nismo bežale od nostalgije, ali svesne smo koliko je sećanje krhko i koliko je svako sentimentalan prema sopstvenoj mladosti. Zato smo anegdote uklopile s novinskim zapisima i drugim izvorima, kako bismo pružile sliku vremena. Originalni feljton je zbog knjige znatno izmenjen. Interesantno je, recimo, da sam tek pre nekoliko godina u novinskim arhivama pronašla tekstove. Aleksandra Tijanića, Sergija Lukača i Vuka Draškovića o diskotekama sedamdesetih, što je bacilo potpuno novo svetlo na ovaj period.

Koji bi bio krajnji zaključak, postoji li i koja bi bila konstanta dobrog provoda kod nas tokom svih ovih decenija koje pokriva vaša knjiga? 

Maja Vukadinović:

Iz ugla onih koji su koncipirali zabavu, snalažljivost i „štap i kanap“ princip obeležili su provod u Beogradu od 1967. do danas. Tako je krajem šezdesetih postojala diskoteka s baštenskim stolicama, klubovima su se nazivali kojekakvi podrumi, mesne zajednice, pa i atomska skloništa, a sedamdesetih i osamdesetih u potragu za dobrim provodom išlo se u predgrađa. Beograd je retko imao mnogo glamuroznih mesta za izlazak, a uvek se najbolje zabavljalo na polutajnim adresama, do kojih se dolazilo kroz dvorišta, prolaze, rasklimatanim stepenicama… U tome je šarm ovog grada. 

Da li ste tokom rada na knjizi došli do spoznaje ima li mitomanije u pričama o dobrom pravom provodu u Beogradu nekada?

Maja Vukadinović:

Najviše ima nostalgije, jer je svakome „najbolji‟ provod povezan s mladošću. Mit o Cepelinu kaže da je to bila najbolja jugoslovenska diskoteka. Teško je iz današnje vizure proceniti da li je to zaista bilo tako i u kojoj „konkurenciji“… Klub Nana je obavijen mitom, a pogotovo Akademija, koja u sećanjima ima kultni status. Lično mislim da je najviše mitova o fenomenalnom provodu osamdesetih. 

U kojoj meri urbane legende, manje ili više zasnovane u stvarnosnoj dimenziji, utiču i na današnje poimanje dobrog provoda?

Maja Vukadinović:

Naravno da utiču, jer Beograd među mladima iz bivše Jugoslavije ima imidž grada u kome treba provesti noć. Te priče su čuli od roditelja, koji su i sami ovde nekada dolazili. S druge strane, nisam sigurna u kojoj meri tradicija zabave utiče na mlade Beograđane kad krenu u noć. 

Da li je usled obima ili možda manjka pouzdanih svedoka i svedočanstava, neko poglavlje, neka odrednica morala da otpadne iz završnog oblika ove knjige? 

Maja Vukadinović:

Svesno smo odlučile da najviše prostora damo prvoj diskoteci – Kod Laze Šećera, Cepelinu kao „najboljoj diskoteci bivše Jugoslavije“ i Akademiji. Interesantno je koliko ljudi nije želelo da govori o provodu u Nani ili Dugi, veoma mi je žao zbog toga. Nažalost, mnogi relevantni svedoci vremena su nas prerano napustili, pa je i to jedan od razloga što pojedinim mestima nije dato više prostora. Intervjuišući ljude proteklih godina, shvatila sam da su samo najupečatljiviji momenti ostali u sećanju čak i onih koji su redovno izlazili sedamdesetih ili osamdesetih. Kao što smo u uvodu knjige navele, svako ima svoju verziju pravog provoda, svoja sećanja i svoja omiljena mesta. Ovo je naša priča. 

Šta bi bio apsolut i neka snevana kota dobrog provoda ovde i sada?

Aleksandra Mikata:

Za turiste, to bi svakako bio večernji program koji je mešavina svega što se kod nas sluša, od roka i popa, do narodnjaka i trubača na kraju. Stranci tu vrstu provoda obožavaju, koliko god to veštački izgledalo, jer upravo tako zamišljaju naš svakodnevni provod. Beograđane to ne bi privuklo, ali nema savršenog recepta, jer su stanovnici ovog grada u pogledu afiniteta raslojeniji više nego ikada. Razlika u ukusima nikad nije bila veća: nekad je bilo sramota da mlad čovek sluša turbo-folk i još da to prizna okolini, a sada je to za mnoge mejnstrim muzika.

Lepota beogradskog noćnog života je upravo u tome što nudi za svakoga po nešto, pa i ljubitelji džeza mogu da nađu svoj kutak, često se organizuju disko-žurke i retro-večeri, ne nedostaju ni pop-svirke, kao ni klubovi u kojima se sluša rok… Svi koji vole alternativu i elektronsku muziku imaju zanimljiv izbor, a oni koji uživaju u električnim narodnjacima pravljenim na kalup, mogu dobro da se zabave na splavovima. 

A koja era od opisanih u Hronici dobrog provoda vama lično je najbliža ili najprivlačnija? Šta bi bilo najbolje videti na bis?

Aleksandra Mikata:

Meni su osamdesete bile vrhunac beogradskog noćnog provoda, jer je tada karakter grada bio najizraženiji. Pre toga je Beograd bio, mozda grešim, previše jugoslovenski, a posle toga sve do danas – balkanski. Osamdesetih je pravi beogradski karakter bio najjači ne samo u smislu muzike i bendova, nego i izgleda ljudi, uopšte načina života, a samim tim i provoda. Osamdesetih su svi ljubomorno gledali u Beograd i svi su želeli da se probude u Beogradu. 

Maja Vukadinović:

Imam utisak da su osamdesete previše mitologizovane, pa su sedamdesete moj izbor. Bilo bi zanimljivo ući u vremeplov i ponovo osetiti neizmerno zadovoljstvo jer ste na mišiće dobili člansku kartu Cepelina, izaći u Akvarijus i oko dva ujutro napustiti diskoteku da biste navijali za Beogradskog fantoma ili posle večere na Skadarliji svratiti u Monokl zato što su stigle nove ploče iz Londona…

unnamed11 Filip Grujić: Mnogo je bitnije kako obojiti priču Ana Nedeljković i Nikola Majdak Ana Nedeljković i Nikola Majdak mlađi o filmu „Neputovanja“ Slika 2cover Milan Marić: Preispitivanje sopstvenog senzibiliteta Grad teatar - Julije Cezar Branislav Trifunović: Moja tajna mesta · · ·