Colóquio Internacional sobre espaços efémeros e performativos,
U VAZDUHU · intervju

Gost ovogodišnje Beogradske nedelje arhitekture je Manuel Enrikeš, izvršni direktor Lisabonskog bijenala arhitekture, koji dolazi povodom izložbe Lisabon nastupa. Kakva je sličnost Lisabona i Beograda i šta jedni od drugih možemo da naučimo? Zašto je kultura važna u razvoju grada, i kakvu ulogu imaju arhitekte, a kakvu građani?

Lisabonsko arhitektonsko trijenale je osnovano pre 11 godina. Kojim povodom i u čemu vidite njegov značaj za grad i danas?

Lisabon je 2007. godine, kada je Trijenale osnovano, bio mnogo drugačiji nego danas. Bili smo usred recesije i veoma pogođeni „odlivom mozgova“: omladina najvećeg potencijala čitave Portugalije smatrala je da je nužno odlaziti iz zemlje u potrazi za poslom, a pogotovo u arhitektonskoj profesiji. Studenti koji su bili u prilici, odlazili su da studiraju napolju, i nisu se vraćali. Izvesno vreme nam je jednostavno nedostajala investicija u arhitekturu i urbani razvoj koja bi pomogla i održala njihov razvitak: ni javni ni privatni sektor nisu bili u stanju (ili voljni) da započnu sa značajnim projektima arhitekture ili urbanog dizajna. Sva pažnja bila je usmerena negde drugde. Lisabonsko arhitektonsko trijenale je na svom osnivanju predstavljao pokušaj da se zadrži neka pažnja, energija i kreativnost kod kuće, istovremeno se povezujući s našom prirodnom snalažljivošću i upornošću kad nam je to najviše bilo potrebno.

Kako ste to uspeli?

Deo našeg cilja bio je da podsetimo naše stanovništvo – od dna do vrha – da je identitet grada usko povezan s gradom kao skupom izgrađenog prostora. Na veoma stvaran način, naši objekti, kuće, ulice i javni prostori stvaraju naše gradove i na određeni način nas čine onima šta smo i ko smo. Želeli smo da proslavimo ovu stvarnost, da izazovemo sami sebe da mislimo i promišljamo naš grad. Takođe smo mislili da bi bilo dobro vreme da počnemo, da postanemo prepoznatljiviji na međunarodnoj arhitektonskoj sceni, i trogodišnji festival koji okuplja profesionalce iz celog sveta činio se kao odličan način u postizanju toga. Ponekad se najprodornije ideje rađaju kao rešenja u odgovoru na probleme, pa smo pokušali da iskoristimo najbolje od pojedinih izazova s kojima se Lisabon susreće. Imamo prijatelje i kolege koji rade na sličnim ciljevima, u drugim oblastima – ali Lisabonsko arhitektonsko trijenale svakako je postalo značajan igrač u gradu.

Kako to da Lisabon ove godine predstavlja svoju arhitekturu u Beogradu, da li postoje sličnosti između naših gradova i šta su oni?

Lisabon i Beograd nalaze se u poziciji da redefinišu i ojačaju svoje kulturne identitete, kako interno, tako i u odnosu na svet. Oba grada su u situaciji primanja velike pažnje iz inostranstva: više turista, više imigranata i više stranih ulaganja u nekretnine menjaju naša dva grada, kako bukvalno tako i figurativno. Oba grada se bore s nedostacima koje predstavlja ova promena, istovremeno pokušavajući da to proslave i u potpunosti iskoriste prednosti. Očigledno je da je i jednom i drugom potreban ekonomski podsticaj. Postoji mnogo više prostora za kreativnost i više novca da ga podrži – i u vidu čistih ekonomskih ulaganja, ali i kao ulaganje u kulturno bogatstvo, radi sopstvenog dobra. Bogatstvo grada ima veze sa svojom umetnošću, muzičkom scenom, kulinarskim tradicijama, arhitekturom i načinom kakvi su osećaji (kako kod lokalnog stanovništva, tako i za posetioce) pri kretanju kroz svoje ulice i zadržavanje u svojim prostorima. Sve ovo je mnogo važnije od čiste potrošnje!

Grad je turistima vredan samo ukoliko je vredan lokalnom stanovništvu.

Najbolja luksuzna hotelska soba na svetu je bezvredna ako grad izvan njega nema kulturni život. Gradovi poput Lisabona i Beograda moraju da neguju sebe kao sebe: ljudi mogu uvek ići na neko drugo mesto da kupuju stvari od velikih multinacionalnih brendova. Lisabon i Beograd moraju pogoditi ovu ravnotežu globalizacije i internacionalizacije, dok ostaju usredsređeni na svoje autentične lokalne identitete. Oba grada osećaju potrebu za javnim i privatnim pokroviteljima zainteresovanim za pružanje ovakve široko zasnovane, kulturno osetljive podrške.

Izložba govori o dvostranom odnosu arhitekture i grada, o tome kako mi oblikujemo grad i kako nas grad oblikuje. Kako u tome vidite ulogu arhitekte i arhitekture?

Idealno, pre bilo čega drugog, arhitekta obraća pažnju. Arhitekta razume grad, razume određene lokacije unutar grada i razume ono što je ljudima potrebno s lokacije u okviru šireg konteksta celine. Zgrade apsolutno ne postoje u vakuumima – one nisu svetovi za sebe – nisu skulpture koje su nedodirljive, na pijedestalu, okružene zaštitnim užadima kako bi se osiguralo da niko ne priđe preblizu. Bez obzira na njihovu estetiku i stil, zgrade moraju uvek delovati kao organi u mnogo većem organizmu – telu grada, telu zajednice. Svaka zgrada služi određenoj nameni, da, ali uvek u izuzetnom koncertu s drugim organima koji obavljaju druge namene. Razumevanje ugrađenosti zgrade u život presudno je za njen uspeh, i možda je to najvažnija uloga arhitekte. Ako on/ona ne obrati pažnju ili to ne razume, objekti koje stvara nikada neće raditi savršeno za svoje ljude, a to je prava izgubljena prilika – bilo da govorimo o privatnoj kući, muzeju, bolnici, biblioteci, metro stanici, poslovnoj zgradi, kapeli – o bilo čemu.

A šta je uloga građana?

Građani obraćaju pažnju na drugačije načine nego arhitekta, ali svaki građanin će primetiti prostore dok se kroz njih kreće i živi u njima. Reagovaće na dizajn koji olakšava kretanje kad je kretanje potrebno, koji podstiče tišinu tamo gde je ona potrebna i tako dalje. Što više ljudi obrati pažnju na to, to će više nagrađivati uspešan dizajn svojim prisustvom i učešćem. A ako to više ljudi uradi, onda će pokrovitelji arhitekture i projektanti urbanih prostora usmeriti svoje napore na ono što ljudi zaista vrednuju i šta im je potrebno. Vremenom to postaje pitanje kritične mase, ljudi koji zahtevaju kvalitet svojih života. Ako građani obrate pažnju, to postaje ciklus koji se sam hrani, nastaje uzajamno koristan i simbiotski odnos između građana i arhitekata – sa samim zgradama kao posrednicima.

milicadrakulic Milica Drakulić: Potrebno je više žena u filmskom poslu borka pavicevic 02 Borka Pavićević: 1968. godina – Pravo na pobunu Mladen Kovacevic PHOTO2 1300x709 Mladen Kovačević: Eksperimentalnost postupka ne umanjuje emotivnost priče Biljana Tutorov Biljana Tutorov: Film nije dovoljan da promeni svet · ·