Bamija
U VAZDUHU · kolumna

Prvi put sam jela bamiju u Švedskoj za Noć Veštica. U centru za izvođačke umetnosti u Stokholmu, Andreja je napravila bamiju za oko 50 ljudi. Dok sam jela to neobično jelo, pomislila sam kako je bamija nešto najlepše što sam probala u životu jer evocira uspomenu na kuću, na dom i ljubav, a opet mislim da žene iz moje familije nikad nisu ni videle ovaj čudni paprikasti plod u obliku petokrake.

U subotu sam na pijaci između listova svežeg maslačka i nekih deformisanih tikava na Kaleniću videla bamiju. Dve male kesice, stopedeset dinara za svega trista grama. Razmislila sam malo da l’ vredi, prvo odustala, pa se ponovo vratila i kupila bamiju odlučna da je skuvam sutra iako nisam imala pojma kako to da izvedem. Još dok sam bauljala po pijaci između pijanih prodavaca, negde kod samohrane ciganke sa detetom koja preprodaje cveće, poslala sam Andreji poruku: „Molim te pošalji mi recept za tvoju bamiju, našla sam danas da je kupim”.

Sutradan me je probudila Andrejina poruka: „Ma nemam ti ja recept neki.. ako ćeš s mesom, prvo dinstaš luk, mrkvu i šta već oćeš unutra, pa meso dodaš i polako to krčkas na tihoj vatri u neka doba dodaš bamiju (prethodno odreži one vrhove, da vidiš nutrinu bamije), možeš je prvo skuhati malo solo, sa sirćetom – da se ne raspadne i da se fino razabere i tako dok se ne skuha… nemam neki recept, nego onako, prema osjećaju.. just relax and love bamija and she’ll love you back“.

Otvorila sam oko deset tabova sa raznim receptima za bamiju. Sarajevska, kurdska, moja bamija, punjena bamija i mlada bamija a la French Fries. Na brzinu sam prelistala sve i shvatila da nema vajde od interneta, a bamije iz kese su me gledale onako iskrivljene i različite ko neka sirotinja. Otišla sam na brzinu do prodavnice da dokupim mesa i peršuna, pa da počnem s avanturom.

Prvo sam odstranila te vrhove i odlučila da skuvam bamiju, stavivši u šerpu i tri čepa jabukovog sirćeta (nisam imala ništa običnije, alternativa su vinsko i talijanski balzamiko, a to mi je bilo bezveze). Malo sam pipnula prstom u sred kuvanja pa sam se opekla i setila da moram da koristim varjaču, ili nešto meko, da se bamija ne raspadne. To sirće valjda čuva plodove od raspadanja i sprečava ih da postanu sluzava masa (dok sam sekla krajeve ta sluz se malo razvlačila pa sam shvatila poentu).

U drugu šerpu sam stavila malo maslaca, da prvo propržim meso, pa onda da dodam povrće. Učinilo mi se malo pa sam dodala još malo maslaca i kad se otopio ubacila sam šestotridesetšest grama juneće plećke (koliko je pokazala vaga u prodavnici) koju mi je ljubazna žena na vitrini za mesne proizvode isekla na kockice. Kad se meso pljusne na vruć maslac ono se zatvori sa svih strana i to postanu male rumenaste kockice koje posle treba dugo dinstati da postanu meke. Ne znam, možda sam se tu zajebala u koracima.

Mislila sam dugo o tome da li je crveni luk koji u poslednje vreme često koristim pogodan za bamiju, ali ovo je moja bamija, tako da sam preuzela tu slobodu da slažem boje u loncu. Iseckala sam dva luka na potpuno nejednake kockice, trudeći se da budu dovoljno sitne da gosti to ne primete u tanjiru. Dodala sam i vlašac. Šargarepu nisam imala pa sam pala u malu depricu, kako da nadomestim taj ukus. Gledala sam oko sebe i našla kocke za goveđu supu pa sam odmotala jednu i ubacila krišom od same sebe. Mrzim vegetu i kocke, ali u njima ima šargarepe i paškanata, pa sam načinila izuzetak. Malo se stidim zbog toga.

Od drugog povrća stavila sam jednu zelenu papriku i jedan beli krompir. Sviđale su mi se boje. Miris koji se širio – blagi puter i intenzivni luk koji se polako topi, i ta jedna paprika, zabašurili su odvratni miris dinstanja mesa. Najbolje kod spremanja mesa je dodati što aromatičniji biber. Dodala sam šaku nespretno zgnječenog domaćeg bibera i načupala malo nekog suvog grčkog cveta i malo divljeg ruzmarina (moleći se bogu da neće izdominirati). Tragajući za mlevenom paprikom, zamalo nisam stavila cimet. Našla sam skroz crvenu sitnu papriku iz Bezdana i dodala još malo ljute smese, jer mislim da je ljuto jako seksi. A bamija je tako neko jelo.

Ne znam kolko se sve to dugo kuvalo. Malo malo otvarala sam šerpu i probala viljuškom meso i krompir. U neko doba, Olga mi je donela šargarepu (koju obe mrzimo) pa sam narendala pola jedne i ubacila, samo kao začin. Šargarepa je puna šećera i čini da svako jelo brzo uskisne. Isto tako mrzim kad naletim na neki kolutić šargarepe, baš me jako nervira, al’ nalazi se u svakom receptu za bamiju pa nisam htela da upropastim potpuno je izostavivši. Ubacila sam još jedan roze paradajz iseckan na sitne kockice, jer je delovao tako prelepo da mi je bilo žao da ga nema unutra.

Dodavala sam povremeno vode da povećam količinu, i probala da ne bude previše slab ukus od tog dodavanja. Jako je bitno da sos bude gust i ukusan pa sam dodavala još soli i bibera u toku kuvanja. Na kraju sam dodala i tri kašike pasiranog paradajza (?!?), jer to piše u jednom receptu. Meso i krompir bili su meki i divni. Kad je bilo dovoljno sosa i kad je taj sos bio ukusan dodala sam iseckanu bamiju i lagano protresla šerpu da se nežne bamijice ne raspadnu i da iz njih ne izađe suština. Pogledala sam na sat i zabeležila vreme, ostalo je još petnaest minuta do kraja.

Iznela sam bamiju na sto sa sve šerpom. Nisam stigla da slikam. A i nema tu baš mnogo da se vidi, izgleda slično kao bilo koje jelo iz šerpe, braonkasto crvenkasto, sa zelenim plodovima koji plivaju unutra, nalik na boraniju. Ali osećaj je ludilo. Pojeli smo sve odjednom. Bilo je dovoljno za pet ljudi, sa dosipanjem. Andreja je u pravu. Bamija je kao ljubav, nema baš jasna pravila, niti ko tu može da ti pomogne, moraš da se opustiš (mrzim kad to neko kaže!) da voliš i da se nekako sama snađeš za sve ostalo. Ali vredi. Bar mislim za bamiju.

Ana Vučković Srednja štikla - foto izvor: Pinterest Žena na ivici nervnog sloma: Srednja štikla Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Neka cveta hiljadu cvetova Čokolada Tokin Ivan Tokin: Čokolada Traka u kosi - Skoča Gistro priče: Devojka s trakom u kosi · · · ·