Marko Janketić
U VAZDUHU · intervju

Može da vam promakne mnogo toga, i svakog dana vam sigurno promakne makar jedna velika stvar. Ipak, postoje i oni retki trenuci u kojima postanete deo nečeg značajnog, velikog i važnog i baš u trenutku kad se to zbiva, i vi ste svesni šta je ono čemu prisustvujete. Tako sam ja, pre par godina, na premijeri filma „The Box“ shvatila kako će jednog dana, tada još mali Janketić postati dečko o kojem se priča mnogo, i to u superlativu. On je glumac kakav je potreban svakom teatru i vremenu, jer je svež, iskren i talentovan, a osim toga čestit i marljiv. Pravi biser kojeg se niko od Sofokla preko Molijera do Joneska ne bi postideo…

Nedavno ste na 10. Festivalu Mediteranskog teatra Purgatorije u Tivtu, nagrađeni za glumačku bravuru u komadu „Razbijeni krčag“. Vaša gluma okarakterisana je kao „živopisna, nadahnuta, emotivna i iskrena“ a kako biste vi okarakterisali ponovni rad sa sjajnim mladim rediteljem Igorom Vukom Torbicom? Da li vam je ova saradnja sa njim (koja je već druga po redu) pomogla i u kojoj meri da do ovog glumačkog priznanja dođete?

Igor je pre svega moj prijatelj i neko čije estetske i pozorišne kriterijume izuzetno cenim. Kao saradnici imamo puno poverenja jedan u drugog i smatram da je Igor jedan od najboljih mladih pozorišnih reditelja u regionu. Ume da okupi kompatibilnu ekipu glumaca, napravi tačnu podelu i vrlo pripremljen uđe u probe. Sve to zajedno sa mojim kolegama pomoglo mi je da dođem do ove lepe nagrade.

Oni koji slabije posećuju pozorišta, a više bioskope, mogli su vas gledati u različitim filmovima i rolama; od filma „The Box“ preko „Belog, belog sveta“ i „Skidanja“ do nešto svežijeg „Bićemo prvaci sveta“ radili ste sa izuzetno dobrim režiserima i scenaristima. Umete li da prepoznate dobar scenario, i šta je to što kod jednog dramskog teksta neobično cenite?

Postoji velika dramska literatura, i kad vam se pruži prilika da radite takve komade to se teško propušta. Svaki glumac ili glumica manje ili više priželjkuje da postane protagonista u velikim dramama. Sa druge strane ima komada koji vas se prosto tiču iako nisu velika literatura. Neki problem ili emocija sa kojom se identifikujete u scenariju vas vuče da prihvatite baš tu ulogu. Dakle, važno mi je da je meni uzbudljivo, što nije loše, jer pruža više šansi da ostvarite dobru ulogu i izborite se za ideju koju određena priča u scenariju ili drami nosi.

Ako na filmu i može da se „folira“ emocija, u pozorištu je verovatnije da nema „šmiranja“, ili ima, ali koliko to košta glumca na duge staze?

Mi glumci volimo da kažemo da postoji tzv „plemenita šmira“ koja jeste bliska određenim žanrovima i koja je svojstvena malom broju poznavalaca ove „drevne“ veštine, a to su obično vrlo šarmantni i duhoviti glumci. Dobro je da glumac stalno radi na sebi i širi dijapazon svojih glumačkih mogućnosti, a „plemenita šmira“ nosi sa sobom zamku da se glumac zaljubi u sebe tako „šarmantnog“ i upadne u fah uloge, ne dozvoljavajući sebi da napreduje i razvija svoje glumačko biće.

Jednom prilikom ste izjavili kako svaku ulogu doživljavate kao određeni specifičan problem kojim se u datom trenutku bavite, a koji je to onda problem (uloga) kojim biste voleli da u narednom periodu budete okupirani?

Gledajući u koju „provaliju“ ide ovaj svet, gde se na globalnom nivou kao gumicom, u ratovima brišu čitave zemlje i nacije. Gde među moćnicima postoji razumevanje jedino za vlastite interese, uvek najviše volim teme u kojima mogu da se borim za malog čoveka, onog običnog, trpeljivog marginalca koji još uvek zna da oprosti, koji zna šta je ljubav i prave ljudske vrednosti. Tako mi je valjda lakše da pobegnem u neko pozorište i maštam da je ovaj naš svet ipak neko malo bolje mesto.

Ponovo u JDP-u imate glumačke probe, za šta se pripremate u ovoj sezoni?

Radimo pozorišni komad, nobelovke Elfride Jelinek, koji se zove Šta se dogodilo nakon što je Nora napustila muža ili Stubovi društ(a)va. To je jedan izuzetno zanimljiv, uzbudljiv i slojevit dramski komad u kojem učestvuje sjajna glumačka ekipa. Uporedo sa tim nastavljam da snimam jednu humorističku seriju u Crnoj Gori, pod nazivom Dojč kafe.

„Razbijeni krčag“ je prema žanru komedija, ali ona koja secira celokupno društvo. Da li vi, s obzirom da ste igrali i u Nušićevom „Pokojniku“ možete da napravite paralelu između te predstave i dela Hajnriha Fon Klajsta?

Oba komada se bave mehanizmom upravljanja i manipulacijama, odredjenih političkih ili nekih drugih interesnih grupa i pojedinaca, dakle korumpiranim moćnicima koji po svaku cenu ne birajući sredstva niti žrtve čine sve kako bi odbranili i zadržali svoje pozicije moći.

Koju ste lekciju iz glumačkog poziva (posla) najteže naučili, bilo zato što je bila teška, ili zato što niste bili voljni da učite?

Čuvena Stela Adler je često govorila svojim učenicima, mladim glumcima da „talenat leži u izboru“. To ili nosite u sebi ili ne. Iako mi se to dopalo, možda mi je ta lekcija najteže pala u poslu jer sam često odbijao unosne i komercijalne glumačke ponude, zarad pozorišnih proceca i predstava, a to je nezgodno ako se bavite pozorištem u Srbiji i borite se za golu egziszenciju.

Damjan Stanković Damjan Stanković: Veliki je put pred nama Luka Knežević Strika Luka Knežević-Strika: Oko beogradske svakodnevice Saša Montiljo, foto: Stevan Marković Saša Montiljo: Autentičnost ne sme nasilno da se stvara cover mia knezevic Mia Knežević: Pozdrav Džimu Džarmušu ·