Marko Milic (foto Aleksandra Solujić)
U VAZDUHU · intervju

Jednom mesečno Marko Milić obuče crni kostim za predstavu „Lumi“, izađe na pozornicu i zamrzne svoje pokrete ispred publike i belog platna, u startnoj poziciji za savremeni ples. Udahne duboko i provede sat vremena izvodeći pažljivo uvežbanu koreografiju u prostoriji Magacina u ulici Kraljevića Marka.

NAGRADA ZA INOVACIJU

Za predstavu Lumi Marko je nedavno dobio nagradu Udruženja baletskih umetnika Srbije, koja se dodeljuje za inovativni pristup u savremenom plesnom teatru. Pored redovnih igranja u Magacinu, predstava će na proleće biti izvedena u Lisabonu, a pozivi su stigli i iz Ljubljane i Montevidea.

„Kroz predstavu Lumi pokušao sam da istražim kako traumatični međuljudski odnosi oblikuju našu sposobnost da posmatramo svet oko sebe. U tome mi je veoma pomogla knjiga Telo pamti: Mozak, um i telo u lečenju traume, koju je napisao Basel van der Kolk. Ona me je navela da postavim pitanje: Šta se dešava u našem umu kad nas drži zarobljenim na mestu s kog očajnički želimo da pobegnemo? Još uvek se sećam rečenice u kojoj se tvrdi da je posmatračima veoma teško da budu svedoci bola. Ali, moramo li biti samo posmatrači ili možemo aktivno raditi da sprečimo stvari koje nam se ne dopadaju?“, kaže Marko za City Magazine.

POČECI U RADU

Uprkos uspesima mladih umetnika, ples u Srbiji nema zavidnu podršku. Komisija za savremenu igru je pretprošle godine odlučila da podrži samo dve plesne produkcije na godišnjem nivou, što je scenu učinilo veoma siromašnom.

„Podrška umetnosti je veoma važna i ogorčen sam što ona danas često izostaje.

Moj prvi ozbiljniji kontakt s današnjim pozivom doživeo sam na pozorišnoj radionici, koja se održavala u Centru za kulturu Stari grad. Dok sam ulazio u zgradu, a to je predivna zgrada u kojoj se danas nalazi Ustanova kulture Parobrod, znao sam da sam pronašao mesto koje sam želeo. Tu sam prvi put bio ohrabrivan da istražujem, produbljujem i delim svoja interesovanja. Nisam voleo obavezno školovanje zato što nije prilagođeno ličnim potrebama i radionica mi je nadoknadila sve što mi je nedostajalo na časovima, tako da sam sa šesnaest godina shvatio da želim da se bavim umetnošću u najširem smislu“, nastavlja tridesetšestogodišnji plesač i dodaje da ljude koje je upoznao u Centru za kulturu Stari grad i danas doživljava kao porodicu.

BALINEŽANI KAO UZOR

Markova umetnička porodica se od tada širila velikom brzinom. Zbog suženog prostora za delovanje u Srbiji, putovanja su postala sastavni deo njegovog života. Preko studija Bidadari, koji u Beogradu organizuje besplatne časove plesa, posetio je indonežansko ostrvo Bali i u potpunosti se oduševio, zato što na njemu političari i finansijeri nisu jedini koji se pitaju kako bi umetnost trebalo da izgleda:

„Bali u jednom delu može da izgleda kao nepregledna džungla, u drugom kao selo u kom te svi pozdravljaju poput poznanika, a u trećem kao mondensko mesto prepuno turista. I sve se to izmenja u samo nekoliko minuta vožnje. Takvo bogatstvo ostavlja prostor da svako pronađe mesto koje mu odgovora. Mi smo ovde ohrabrivani da budemo pasivni posmatrači i da ne učestvujemo u kulturnom i političkom životu, dok je tamo situacija drugačija. Lokalne zajednice se sastaju i diskutuju o potrebama ljudi, što istovremeno predstavlja direktno učestvovanje u političkim procesima. Bali je mesto na kom je kultura sastavni deo sistema. Odnosno, mesto na kom je ljudima omogućeno da se izraze kroz učestvovanje u ceremonijama i stvaralaštvu koje je vidljivo svuda“.

AKTIVNOSTI U SRBIJI

Da bi poučen iskustvom pomogao mladim plesačima u našoj zemlji, Marko je zajedno s Igorom Korugom, Anom Dubljević i Jovanom Rakić osmislio treći nastavak projekta „Puzzle“, koji je namenjen obrazovanju nove generacije umetnika savremene plesne scene. S kolegama i koleginicama iz servisa za savremeni ples, Stanica priprema i festival Kondenz, koji bi sledeće godine trebalo da se održi po jedanaesti put.

„Umetnička scena u Srbiji je uzbudljiva i snažna. Zato mi najteže pada kad vidim da se stvari banalizuju da bi se prodale i kad primetim prihvatanje takvog stanja kao normalnog. Zašto bi se od umetnosti zahtevalo da izađe na tržište? Najveća vrednost je kad neko ne pokušava stalno nešto da ti proda. Moje kolege i ja prepoznali smo potencijal kod drugih i želimo da ga razvijemo pomoću projekta „Puzzle3“ i festivala Kondenz, da bi naši autori i autorke ostali ravnopravni učesnici umetničke scene i van naših granica.“

GOSTOVANJA U INOSTRANSTVU

Iako mnogi nemaju takav utisak, savremeni ples je veoma zahtevna forma izražavanja. Od umetnika se ne očekuje samo besprekorna fizička spremnost, već i snažna ličnost. Marko je, pored nagrade Udruženja baletskih umetnika, dobitnik još nekoliko priznanja, a talenat je pokazao na festivalima Impuls Tanz u Austriji, Tanz Im August u Nemačkoj, Perforacije u Hrvatskoj, FIDQU u Urugvaju, Gnarl u Velikoj Britaniji i mnogim drugim. Uprkos tome, njegova krilatica je: Što pre shvatim da nisam na ovom svetu da bih bio zadovoljan, biće mi bolje u životu. Ali, on nije ni depresivan ni ciničan. Kad izađe na pozornicu, publika je uvek na njegovoj strani, a ceo svet pod nogama.

Marko Vidojković Marko Vidojković: Spas nam je u domenu naučne fantastike DSCF7728cover Christophe Vasseur: Hleb je uvek dobra ideja fotografija 2_cover Ivan Janković: Neobična sudbina Kate Nesibe Marko Vignjević, foto: Igor Stojanović Marko Vignjević: Ja ne pišem o svom alter-egu, ja pišem svojim alter-egom ·