foto Ana Danilović (2)_cover
U VAZDUHU · intervju

„Higijena nesećanja“ je novi roman Marka Šelića Marčela u kome secira stvarnost u kojoj živimo kroz priču o ljudima čiji se vrednosni sistem urušava i koji napuštaju svoje principe da bi opstali, ovde i sad

Kakav je osećaj sada, kad je knjiga konačno tu?

Uvek je neobičan, bez obzira na to da li je reč o književnosti ili o muzici, taj trenutak kad ono na čemu ste radili mesecima zapravo počne da postoji u ovom banalnom, materijalnom obliku, ali nekako konkretnom. Uvek je čudno. Jer dok radite, izgleda da tome nikad nema kraja, naročito ako ste perfekcionista pa sve to prepravljate nebrojeno puta. Onda se još više čini da kraja nikad nema, a ovakvi vas dani uvere da kraja ima, za vas. Za ostale priča danas tek počinje. 

Da li je teško pustiti tekst od sebe?

Jeste, i čini mi se da je jedna od veština koje se stiču s godinama upravo veština da osetiš kad je delo završeno. Ne nužno sticanje nekih novih tehnika koliko razumevanje kad je dosta, kad je to to.

Kojim se sve temama bavite u romanu Higijena nesećanja? U romanu petoro glavnih junaka dobija primamljivu amoralnu ponudu. I, ako je prihvate, mogu da se izvuku iz beznađa u kome žive. 

Kod različitih ljudi moral funkcioniše različito, samim tim njihovi su moralni ambisi različite prirode. Pokušavam da pišem iz svoje generacije, to su ljudi kojima je sada više od trideset godina i koji, za razliku od onog trenutka kad im je dvadeset i nešto, nemaju više šta da čekaju. Ova budućnost koju su čekali izgleda ovako i ona nije baš sjajna. Projekcija sebe u neku još dalju, a lepšu budućnost, nije tako laka kao s 25. Njihov se sistem urušava njima na oči, a samim tim i sistem njihovih nadanja i svega u šta su verovali. Kao i u stvarnom životu, i ova priča ima elemente fantastike, ali je to u stvari ljuti realizam. Kao što znamo iz svakodnevice, ljudi moraju da napuste svoje principe, često čak i one notorne da bi opstali ovde i sad. Kroz sve to provlači se i jedna drugačija vrsta dileme, a to je pokušaj da se nasilne traume otvore. To već nema veze s društvenom situacijom, ima veze s individualnim sudbinama ovih junaka.

Knjiga i dalje traga, kao i prvi deo, za odgovorom – šta je odgovor na nasilje. Ako vratite istom merom, ne spavate mirno, ako ne vratite istom merom, ne spavate mirno. Šta je, dakle, način da se smisao ikad više posedne nakon što vam se desi nešto što je nasilno? Otud i naslov Higijena nesećanja. Glavni junak ima potisnutu traumu koje ne može da se seti. A na jednom širem društvenom planu ovaj naslov se odnosi na ono što smo svi zapazili, a to je kolektivno nesećanje. Odnosno nesposobnost da sećanje zadržimo na duže staze, nego nas to prebrzo prođe, za moj ukus. 

Zbog čega je to plitko pamćenje crta ovdašnjeg mentaliteta?

Ne znam, možda bi neki potpuniji odgovor dali sociolozi ili psiholozi. Mi koji se bavimo pisanjem pokušavamo da kroz priču objasnimo koji bi razlozi za to mogli biti. Ono što mi svakako prvo pada na pamet jeste da je tako lakše, odnosno da postoji privid da je tako lakše, iako na duže staze, naravno, pravite sebi problem. Ali u „trkama na sto metara‟ izgleda da je baš zgodno da se ponašate kao da se ništa nije desilo, i da ništa niste naučili iz onoga što se desilo. 

Kako i kada ste odlučili da pišete trilogiju? Koliko je to zahtevno za pisca?

To je plan od početka. Pokušavam da kod nas, na srpskom jeziku, izvedem nešto što nije tako redak slučaj u svetu, a to je književnost čije pripovedanje funkcioniše po uzoru na savremeno pripovedanje serija. Svi smo primetili da su serije ukrale primat filmu, da je sada i za režisere i za glumce izazov u stvari mali ekran, a ne veliko platno.

Pričati jednu serijalizovanu priču, priču koja ima svoj širi ram, ali ima i epizodične, samodovoljne i samozaključene radnje, i ostati s junacima dovoljno dugo da se jedna velika priča ispriča, jeste nešto što književnost i te kako može da radi. Ona se ne može trkati s vizuelnim medijima u onome što je vizuelno. Ona mora da se igra produbljivanja, i to je upravo ono što pokušavam da izvedem, i to jeste bila zamisao od početka. Jedino što se sad dešava ta čudna okolnost da će ovo biti trilogija u četiri knjige. Jer ovaj centralni deo se zbog svog obima pojavljuje u dva toma. 

Da li već znate kako će izgledati završni deo trilogije?

Od početka postoji plan. To je malo i moja trauma autorima koji nisu imali plan, a ujedno i moje mahanje onim autorima koji jesu svojim čitaocima priredili taj utisak – kad sve kockice legnu na svoje mesto. Međutim, rekavši to, ne mislim, naravno, da do tančina znam radnju svakog poglavlja. Znam, naravno, kuda ovo vodi, i znam ono što su glavne tačke priče svih ovih junaka. A znati svaki dijalog i svaku reakciju ovih ljudi na bilo šta što se u priči dogodi, bilo bi oduzimanje zabave autoru. 

Kad se planira objavljivanje drugog toma Higijene nesećanja?

Tu je posredi mali postmodernistički trik. Sam glavni junak će u priči spomenuti dan kad se priča završava, priča koju nam pripoveda. Palo mi je na pamet da bi bio zanimljiv postmodernizam da se na taj dan priča završi u samoj stvarnosti, da na taj dan knjiga izađe. Recimo da je to jedan konkretan datum i da se nalazi u ovoj godini, a prepustimo čitaocima da ga sami pronađu.

Šta ste na studijama književnosti na Filološkom fakultetu saznali o samom pisanju?

Znate kako, a znate jer smo kolege, uprkos možda laičkoj zabludi da naš fakultet bilo koga osposobljava za pisanje, to naravno nije tačno, ili bar ne u onom smislu u kome sada govorimo. Vaše ocene iz književnosti govore o tome koliko ste dobar proučavalac, koliko ste dobro iščitali i razumeli nekog drugog, ne govore ništa o tome šta vi umete iz sebe da iznedrite. Ali činjenica je, iako stojim iza ovoga što sam sada kazao, da je ta vrsta, kompjuteraški rečeno, inputa, izuzetno, izuzetno dragocena. To nije isto čitanje kao rekreativno čitanje, to je čitanje pri kome ste vi „naterani‟ da čitate s olovkom u ruci, da se bavite kritikom i promišljanjima zbog čega je ono što je dobro – dobro, i zbog čega ono što nije dobro – nije dobro, i koje vas čini potkovanijim i možda za nijansu spremnijim da se bavite ovim poslom u odnosu na nekoga ko kroz to nije prošao. Ali toliko primera svedoči o tome da to zaista ne mora biti slučaj. Imate ljude koji nisu nikad pohađali ništa slično ovome, a postigli su, svojom kulturom čitanja (to je ono najvažnije da biste mogli da pišete) stilski kvalitet koji je to što jeste. 

Imate li književne uzore?

Bilo ih je mnogo. U svakom trenutku života to je bio neko drugi. Nisam siguran da li su uzori prava reč. Ja sam od malih nogu imao ljude koji me obaraju sa stolice, i koji čine da neko vreme ne mogu da radim. Svaki put kad se dohvatite Pekića imate upravo taj utisak – zašto bi se išta pisalo posle ovoga. Čitate neku najmanju Borhesovu minijaturu, i ona u sebi ima ideju koja je veća nego čitavi tomovi. I onda se naravno zapitate – šta sad ja ovde imam da kažem. Ili kad čitate pesmu Vaska Pope, vidite koliko jezgrovito to može biti. Ali jedna od vrlo važnih stvari jeste ta, gotovo dečja, sposobnost da se oduševite tuđim radom. Ja sam govorio o piscima iz prošlosti, ali i savremenike treba gledati isto tako. Sposobnost da vi pročitate NIN-ovu prošlogodišnju produkciju, povučete paralele da li se slažete sa žirijem, šta mislite o tome… To su lepe stvari. U suštini, postoje mnogi ljudi kojima se iskreno divim. Kad pređete tridesetu, oni se više ne nazivaju uzorima, ali divljenje jeste prava reč, i to jeste dečačko divljenje.

Šta bend sada radi? Imate li u planu neke koncerte ili novi album?

Bend uvek pauzira kad odem u svoje literarne avanture. Očigledno ne uspevam da radim obe stvari u isto vreme, tako da kad izađe drugi tom Higijene nesećanja, onda ćemo postati malo aktivniji što se tiče svirke.

Čini mi se da za sada još ne moram da biram između ove dve vrste pisanja, ove dve vrste energije. Gledaću da to potraje što duže. Čini mi se da će proza na kraju biti moj konačan izbor. I u okviru muzike ja zapravo pišem, nije da sam za nekim instrumentom, jasno je šta je tu ono čime se bavim. Ali, kažem – dok god do tog izbora ne mora da dođe, nek ne mora da dođe.

Rej Robertson: Spinoza ili Simpsonovi Rej Robertson: Spinoza ili Simpsonovi? Miloš Čolić Sa Milošem Čolićem pred premijeru njegovog diplomskog filma unnamed_cover Kroz oko Bojana Maksimovića Dusan Zaric - Campari Negroni Launch event (6)_cover Dušan Zarić: O koktelima i ljudima · ·