Marko Vignjević, foto: Igor Stojanović
U VAZDUHU · intervju

Hladniji i tmurniji danu, između ostalog, neke asociraju i na finiš trke za titulu NIN-ovog romana godine. U potrazi za dobrim, ambicioznijim i čitalački zahtevnijim novim romanima ovdašnje književnosti stigli smo do pisca Marka Vignjevića, kome je ove jeseni objavljen prvi roman na srpskom jeziku, „Očevo mleko“ (u izdanju kuće Areté). Evo našeg razgovora sa ovim autorom mlađe generacije.

Kako biste nekom (mitskom) dobronamernom, voljnom, a neupućenom čitaocu ukratko predočili Očevo mleko?

U načelu roman govori o otuđenju glavnog protagoniste Isava Karabasa od njegove žene Varvare i sina Toze. Ceo roman se može objasniti kao potraga glavnog junaka za sopstvenom Dulčinejom ako tu njegovu Dulčineju shvatimo kao metaforu za bolje društvo kako je u romanu junak prikazan kao jedini normalan dok ostatak aktera u

Očevom mleku juriša na te davno opevane vetrenjače divljih snova i neosnovanih očekivanja.

Ranije ste pisali (i objavljivali) na engleskom, a ovo je Vaš prvi objavljen roman na srpskom jeziku. Da li je tokom ovih sazrevala odluka da krenete da pišete i na našem jeziku i u cemu bi bila ključna razlika u izrazu i/ili pristupu?

Lično, ja smatram da pisac piše uvek, možda će zvučati čudno ali ja pišem da bih se setio. Drugo, ja ne pišem o svom alter-egu, ja pišem svojim alter-egom, drugim rečima svaki aspekt mojih knjiga potpada pod moje lično JA, čak i narativ, a sve s toga što smatram da zamisliti znači osmisliti umišljeno. Što se tiče mog pisanja na engleskom ono je počelo mojim prevodom i naknadnim objavljivanjem moje vinjete Pisanja paćenika i takvim uplivom u engleski jezik moj stil je bio znatno poboljšan bez obzira što sam uvek težio – a ovo se može videti u mojim knjigama pisanim na engleskom – povratku svom maternjem jeziku. Rekavši to, želeo bih da skrenem pažnju mladim piscima koji takođe pišu i na stranom jeziku da budu veoma oprezni kada su takozvane ponude za objavljivanje u inostranstvu u pitanju budući da postoji veliki broj najblaže rečeno nesavesnih izdavača.

Očevo mleko je pobednik prvog  knjižvnog konkursa kuće Areté, te kako je tekao rad na pripremama ovog izdanja i koja i kakva iskustva nosite iz te saradnje?

Sama priprema Očevog mleka bila je veoma profesionalna, a rad na rukopisu tekao je glatko zahvaljujući uređivačkom timu Aretéa Nini Gugleti i Ana Mariji Grbić. Ovaj rukopis se nije mogao naći u boljim rukama.

„Pomisli kako je možda stvar upravo u tome: oponašati krug u krug se, s vremenom pretvoriti.“ Ima li ovde (u simbolickom ali i u stvarnosnom smislu) zivota mimo kruga i mimo te dobrovoljne mimikrije?

Gete je rekao: „Ni jedan čovek nije veći rob od onog koji misli da je slobodan.“. Naime, vrtenje u krug jeste nešto što u Očevom mleku glavni junak doživljava u samom sebi pošto nema odnosno ne nalazi, ako hoćete, ventil putem kojeg bi se oslobodio pritisaka koji su ga nagnali da napusti porodicu. U stvarnosnom pogledu – a kako svoja osećanja ne deli ni sa kim – to mu se isto obija o glavu i on je osuđen da kroz ostatak romana prolazi isto tako neslavno kao što je prolazio u životu sa svojom porodicom. Nije na odmet ovde pomenuti i činjenicu da je Isav Karabas, kako je navedeno u romanu, sam nesvesno ušao u krug. Ne zaboravimo da je glavni junak Očevog mleka neko ko pripada onoj kohorti stanovništva koja je veći deo svog života provela u velikom gradu te se slabo snalazi van Beograda i kao takav – jednom izmešten iz svoje sredine i miljea na koje je navikao – pretvara se u krug što se može protumačiti i kao njegov odbrambeni mehanizam.

Prepoznajete li i gde vidite svoje mesto u srpskoj knjizevnosti danas?

Zaista nemam odgovor na to pitanje. Neka o tome sude drugi, , uz staro pravilo da u književnosti nema osvete.

Šta čitate? Sta biste nam preporučuli da pročitamo? Kako se snalazite i kako se uopšte snaći u ovom nepregledu starih čitalačkih izazova i novih izdanja?

Trenutno čitam Selindžerovu zbirku pripovedaka Za Esme. Za čitanje bih preporučio Marsela Prusta, Roberta Muzila, Džejmsa Džojsa i Franca Kafku. Po mom mišljenju, oni su utemeljivači moderne književnosti i oni su ti koji su, barem meni, utrli put ili, da budem manje dramatičan, pokazali smernice za sve ono što jedno delo beletristike može da bude.

Naslovna fotografija - foto: Aleksandar Jovković, obrada Vladimir Matić-Kuriljov Isidora Vlasak: Kosplej kao odmor od stvarnosti IMG_8890-OBRADA-001-intervcover Ekipa restorana Credo o svojoj novoj gastro priči Akademija Zoran Vujović: Ovo je energija života ulice, slika onih koji su bili njen identitet 16 prirodnija Marija Bergam: Dve velike uloge · ·