APPOINTED Photo by Katarina Markovic, Belgrade 2016
U VAZDUHU · intervju

Povodom ovogodišnjeg Oktobarskog salona, neformalno nazvanog i Beogradsko bijenale, razgovaramo s dvoje umetnika koji će se svojim performansima predstaviti publici na Salonu, Martom Jovanović i Brankom Miliskovićem.

Umetnost performansa, najviše zahvaljujući ugledu Marine Abramović, u Beogradu ima posebno mesto. Oboje imate veoma uspešne međunarodne karijere, ali se ipak čini da ovde performans još ima auru neobičnosti. Kako doživljavate sopstveni rad u performans umetnosti u lokalnom kontekstu?

MJ: Nadam se da performans nikad neće izgubiti auru neobičnosti, njegova poenta je da izmesti, da natera na razmišljanje, iznad svega da provocira jake emocije. Nisam sigurna da postoji „lokalni“ kontekst kad je performans u pitanju, bar ne više, ne sada. Radovi mogu biti povezani s „lokalnim“ pitanjem, ali performans community je toliko povezan, redovno se srećemo, odlazimo na festivale, bijenala, organizujemo radionice, razni umetnici dolaze u Beograd u artist in residency program koji sam osnovala pre skoro tri godine u saradnji i uz neizmernu podršku hotela Radisson Collection Hotel, Old Mill Belgrade, gde su neki umetnici boravili mesecima. Takođe, preko edukativne platforme PerformanceHUB koju sam osnovala zajedno s kustoskinjom Milicom Pekić i Galerijom 12 HUB, redovno organizujemo susrete, predavanja, radionice, performanse, izložbe, i dolaze nam ne samo mentori već i učesnici iz celog sveta. Suština performansa je razmena na ljudskom nivou, bez obzira gde se nalazimo – povezani smo.

BM: Nikad nisam želeo da postanem i ostanem lokalni umetnik jer bi me to posle nekoliko godina u potpunosti potrošilo i verovatno se ne bih ni bavio performansom. Meni je od izuzetne važnosti da mogu da se krećem nesmetano kroz različite teritorije, narode i kulture, i da na taj način gradim svoja performativna tela odnosno konstrukte koje u zavisnosti od situacije koristim i transformišem. Ja jesam umetnik koji je rođen i trenutno živi u Srbiji, ali me nacionalna pripadnost i njeno isticanje slabo zanimaju. Koristim se iskustvima velikih socio-političkih struktura, kao što su komunizam, demokratija, socijalni nacionalizam, kapitalizam, i na taj način problematizujem njihov kontekst i istorijsku opravdanost. Kao što sam već napomenuo, u lokalnom kontekstu ne stvaram svoje radove, ali kad se ukaže adekvatna prilika, volim da ih izvedem, baš zbog toga što se performans kao umetnička forma veoma slabo proučava na akademijama umetnosti, a da budem iskren, nema ni ko da prenosi to znanje u obrazovnom sistemu.

Koji je trenutak odlučujući za vaše bavljenje performansom?

MJ: Završila sam slikarstvo, neprekidno se bavim skulpturom koju obožavam kao sredstvo izražavanja, bavila sam se plesom, moje telo je moje polje borbe. Mislim da je sad prošlo već skoro dvadeset godina od kada sam shvatila da mi je potrebna samo emocija da živim i da stvaram, a to nije više bilo moguće na platnu ili samo u skulpturi, bio mi je potreban direktan, telesni kontakt s publikom, i tada sam počela da se bavim performansom.

BM: Studirao sam arhitekturu, industrijski dizajn, skulpturu i proširene medije, i ni na jednom polju nisam uspevao da se u potpunosti izrazim i da me finalni rad u celokupnosti obuzme. Zato mi je bila potrebna neka fuzija svih navedenih oblasti, kao i iskustva iz nekih drugih za koje se nisam formalno školovao, kao što su opera, politika, retorika, film, a za koje sam smatrao da mogu da upotpune sliku koju gradim. Na taj način, u mom slučaju, nastajala su nova performativna dela koja su retko kada performans umetnost i body art u onom klasičnom smislu, već više, rekao bih, monooratorijumi u trajanju.

Šta izdvajate kao do sada najvažniji trenutak u svom bavljenju performansom?

MJ: Sve i ništa… Sledeći performans je najvažniji…

BM: Onaj trenutak kad sam nakon mnogo godina rada i frustracija konačno prepoznao svoju umetnost, estetiku i stil koji me izdvaja od ostalih umetnika.

Pisani intervju je nezahvalna forma predstavljanja umetnosti koja je zasnovana na neposrednom doživljaju. Ipak, da li možete kroz ključne reči da predstavite glavne teme svojih performansâ čitaocima City Magazina?

MJ: Jedna reč je dovoljna: LJUBAV.

BM: U svom radu posedujem tri generalna tela koje koristim: socijalno telo, militarno telo i političko telo. Ova tri tela imaju i mnoštvo svojih ogranaka, a često se ujedinjuju u neko supertelo, koje onda doživljava svoj maksimum na sceni. Mogao bih da u formi hash tagova navedem ključne reči koje definišu moj dosadašnji rad:

#rat #komunizam #demokratija #nacizam #intruder #libido #emocija #strast #ljubav #mantra #repeticija #konstrukti #manipulacija #predaja #desubjektivizacija #zanat #prostor #svetlo #glas

Kako, kao umetnici, vidite Oktobarski salon i njegovo mesto na mapi sličnih događaja u svetu umetnosti?

MJ: Oktobarski salon je od esencijalnog značaja da potvrdi mesto Beograda na internacionalnoj umetničkoj mapi. Ta mapa se stalno menja i važno je biti u koraku s njom da bi se razmenile sveže ideje, da bi se videlo ko šta i gde u svetu radi. Svi smo tom razmenom stimulisani: umetnici, kustosi, publika, organizatori. Poludim kad mi kažu: „Sedamdesetih godina je Beograd bio svetski centar performansa…“ Ljudi, sedamdesete godine su bile pre hiljadu svetlosnih godina! Šta sad radimo, gde smo sada? Dosta mi je kukanja za starom slavom, želim sad da radim i stvaram i razmenjujem ideje s kreativnim ljudima. Eto, prilika je sad Oktobarski salon! Nemojte ga propustiti!

BM: Oktobarski salon je izuzetno značajna manifestacija savremene umetnosti ne samo u Srbiji već i u regionu, ali se nažalost o njemu internacionalno malo zna. Imam osećaj da se daje sjajna prilika inostranim kustosima i umetnicima da dođu i predstave svoje radove, ali da na kraju sve ostane samo na artefaktima i da retko kada dođe do razmene kontakata, iskustava i mogućnosti da i naši umetnici dobiju sličan tretman u svetu. Zadovoljstvo mi je da imam priliku da konstruišem i produciram novi performans, novo telo, novi konstrukt APPOINTED.


bikovic Miloš Biković: Brutalna priča Petar Reić OmoType Petar Reić: Mobilna aplikacija namenjena deci koja pate od disleksije Jana Savić Rastovac #kaktus2018: Festivali su ogledala i ubrzani kursevi rasta Jessie Ware Jessie Ware za City Magazin: Jedva čekam da probam sprsku hranu · · ·