Mila Turajlic headshotcover
U VAZDUHU · intervju

Počelo je svetskom premijerom na prestižnom festivalu u Torontu, onda je usledilo i prvo prikazivanje u Njujorku, da bi ubrzo potom na festivalu IDFA u Amsterdamu, svakako najznačajnijem festivalu dokumentarnog filma na tlu Evrope, „Druga strana svega“, novi film rediteljke Mile Turajlić, dobio nagradu za najbolji dugometražni dokumentarni film. „Druga strana svega“ je beogradsku premijeru imala u okviru Festivala autorskog filma, a evo našeg razgovora s Milom Turajlić, donedavno najpoznatijom po njenom prethodnom dokumentarnom filmu, „Cinema Komunisto“.

Šta Drugoj strani svega konkretno donosi i omogućava tako značajna nagrada na festivalu IDFA u Amsterdamu?

Nagrada na IDFA je toliko neočekivana, i delovala je toliko nedostižno, da zapravo imam osećaj da je približila srpski dokumentarni film svetskoj sceni. To veče su se ljudi iščuđavali da je upravo dokumentarac iz Srbije uzeo glavnu nagradu, i počela sam da shvatam da će ona promeniti ne samo moju dalju karijeru, u smislu vidljivosti mog rada, nego i percepciju nivoa produkcije kod nas, jer je ovo prvi put da je film iz ovog regiona osvojio IDFA. Na ličnom planu, meni je ova nagrada donela potvrdu da sam uspela u želji da ličnu priču ispričam na način koji je univerzalan, gde će ona dirnuti gledaoce koji ne znaju ništa o nama i našim životima, ali da će prepoznati ono suštinsko što film tretira.

Kako i koliko dugo nastaje film poput ovog vašeg?

Ovakav film nastaje vrlo mučno i veoma sporo. Intenzivan rad na filmu trajao je poslednjih pet godina, a od prve ideje i prvih probnih snimaka prošlo je ukupno dvanaest godina. Ja sam kao autor veoma nesigurno išla napred, jer sam bila veoma ambivalentna spram toga da svoju porodicu pretvorim u aktere filma, i nije bilo lako prihvatiti da će biti neophodno da se i sama veoma otvorim i prikažem neke veoma intimne trenutke u filmu. Iako sam od starta znala da ću film smestiti u ograničem dramski okvir – s tim da priča nikad neće izaći iz našeg stana, i da će dešavanja na ulici koje snimam kroz prozor biti neka vrsta komentara na ono što se dešava u stanu – dugo sam tražila narativni tok.

Montaža filma je trajala godinu i po dana, sarađivala sam s dve montažerke, Silvi Gadmer iz Francuske i Aleksandrom Milovanović u Beogradu, i pred kraj smo uradili puno probnih projekcija s kolegama iz branše pokušavajući da procenimo na koji način priča za njih teče. Produkciono sam imala tu sreću da je moj prvi film Cinema Komunisto prošao veoma zapaženo, te su filmski fondovi i televizije koje su nam postale glavni partneri na filmu imali poverenje u mene da ću umeti da napravim film. Njihovo poverenje i podrška su me zapravo i izneli u celom projektu.

Centralni lik u filmu je vaša majka, Srbijanka Turajlić. Da li ste, radeći na filmu, opazili promenu u vašem odnosu, da li ste otkrili čak i neki novi mikro-aspekt njene ličnosti?

S obzirom na to da je film izgrađen oko mojih razgovora s majkom, prirodno je da nam je bilo potrebno dosta vremena da se uhodamo. Ja sam radila na tome da iz registra davanja intervjua, na šta je ona veoma navikla, pređemo u neki intimniji ton, da to zaista bude porodični dijalog. Ne bih rekla da se moj odnos s njom promenio radom na filmu, pre da je zbog toga što sam toliko dugo snimala film zabeležio promenu našeg odnosa koja je prosto došla s godinama. Što sam starija, to je manje posmatram kao ćerka, a sve više analiziram njen život iz vizure odrasle osobe, koja sebe preispituje oko svojih životnih odluka. Ona je pritom, svojim strpljenjem za sva moja pitanja, i sve sate snimanja, pokazala koliko je jedna majka u stanju da učini svom detetu, a ja sam to i te kako koristila.

Dokumentaristi obično ističu da je najzahtevnije raditi sa tzv. živom materijom. Šta je po tom pitanju bio najveći izazov za vas i ovaj film?

Sigurno je najteža bila činjenica što sam snimala kod sebe kući, kako za mene tako i za ukućane. Ja sam provela nekoliko godina u stanju pripravnosti, s kamerom koja je uvek bila pri ruci, u nekom stanju grozničave svesti, jer sve što se dešava, u bilo koje doba dana ili noći, može biti početak neke scene koja će mi biti potrebna za film. Što se tiče ljudi koji su dolazili kod nas na večeru ili kafu, njima sigurno nije bilo svejedno što se zateknu s kamerom uperenom u njih. Trebalo mi je bar dve godine snimanja tih njihovih okupljanja da bi se oni opustili u toj meri da se osetim kao da sam nevidljiva i da mogu da ih snimim onako kako sam želela.

Kako se postiže ono, što većina kritičara pa i žiri na festivalu u Amsterdamu, ističu kao udarni kvalitet – ravnoteža i spoj ličnog i istorijskog?

Teško, i samo zahvaljujući tome što smo imali vremena da montiramo koliko god je filmu to bilo potrebno. Međutim, već na nivou dramaturgije filma meni je bilo bitno da o prošlosti pričam kroz vizuru sećanja a ne istorije. Za razliku od istorijske istine koja je monolitna, sećanje je fragmentarno, falično, ciklično, dolazi u talasima, i upravo je taj pristup obeležio način na koji sam tretirala i razgovore s majkom i koristila arhivski materijal u filmu. Tražila sam način da zvanične slike naše prošlosti zapravo prenesem u domen subjektivnog sećanja, i zato sam se poslužila postupkom da oni uplivavaju u priču kao ilustracija njenih uspomena.

Da li i zaista stoji ona ocena da živimo u okruženju s očiglednim viškom istorije?

Pa mislim da već sam pogled s našeg prozora svedoči o tome. U toku pet godina snimila sam demonstracije, tuče, kordone, ljude koji čekaju u redu za vize… Posledica tako burne istorije je možda to da mi još nismo uspeli da je svarimo, a to se očitava u tome da se naša istoriografija nije pokazala sposobnom da tu istoriju ispriča. Čini mi se da u taj prostor ulaze dokumentaristi u svom pokušaju da kroz naš filmski jezik tretiramo ta pitanja.

Ove godine je na festivalu IDFA bila prisutna brojna reprezentacija srpskih dokumentarista, te, kako vam se čini srpski dokumentarni film danas?

Veoma sam ponosna što je upravo ova 30. IDFA, u trenutku kad je srpski film uzeo glavnu nagradu, tu bila prisutna, prvi put u istoriji tog festivala, zvanična delegacija iz Srbije, na čelu s predstavnicima Filmskog centra Srbije i Radio-televizije Srbije. Osetila sam se zaista kao predstavnik jedne zajednice koja je s bogatim katalogom filmova koji se trenutno rade skrenula pažnju i na svoje teme i na svoje autorske talente. U poslednje dve godine stvorena je DokSrbija – Udruženje dokumentarista Srbije, koje održava redovne radionice iz dokumentarnog filma. U tom periodu je i Filmski centar Srbije prilagodio svoje konkurse i uslove finansiranja onome što su potrebe bioskopskog autorskog dokumentarnog filma, a rezultati su postignuti odmah. To nam daje vetar u leđa, opravdava sve što je do sada uloženo u nas, i svakako podiže rejting u svetu.

Šta se u ovom trenutku zbiva s vašim narednim filmom, Dosije: Labudović?

Snimanje narednog filma je teklo paraleleno s radom na Drugoj strani svega poslednje tri godine, tako da ga upravo privodimo kraju. Ostalo je da se snimi još nekoliko scena u Alžiru i neki sagovornici u Indiji. Mi smo počeli pregled i odabir snimljenog materijala još letos, i upravo se spremam da se vratim u Pariz kako bih se posvetila montaži tog filma. Tim pre što mi se sada dodatno žuri da svet upoznam s neverovatnim životom i zaostavštinom Stevana Labudovića koji je, nažalost, nedavno preminuo.

Marko Milic (foto Aleksandra Solujić) Marko Milić: Majstor savremenog plesa Marko Vidojković Marko Vidojković: Spas nam je u domenu naučne fantastike DSCF7728cover Christophe Vasseur: Hleb je uvek dobra ideja fotografija 2_cover Ivan Janković: Neobična sudbina Kate Nesibe · · ·