Slika 2cover
U VAZDUHU · intervju

Između ostalog, boje srpskog glumišta na predstojećem izdanju Berlinskog filmskog festivala braniće mladi Milan Marić, i to u glavnom takmičarskom programu. Ovaj glumac tumači lik Sergeja Dovlatova, glasovitog ruskog pisca i u neku ruku i disidenta u istoimenom filmu u rusko-francusko-srpskoj koprodukciji.

Kako je došlo do glavne uloge u Dovlatovu reditelja Alekseja Germana, mlađeg?

Sve je počelo tako što je sa mnom kontaktirala Danijela Stojanović, naša glumica koja već godinama živi i radi u Rusiji. Prošao sam nekoliko krugova audicije za tu ulogu uključujući i odlazak u Petrograd i rad s rediteljem na scenama iz filma. Zanimljivo je bilo to što sam radio srpsko-ruski kasting, jer pre snimanja ovog filma reč ruskog nisam znao. 

Šta ste novo spoznali o filmskoj glumi u ovoj svojoj prvoj ulozi na filmu i u produkciji takvog gabarita?

Spoznao sam koliko zapravo volim svoj posao i dokazao sebi da mogu da radim pod velikim pritiskom. Video sam da mogu da snimam na stranom jeziku, da mogu da se ugojim 15 kilograma zbog uloge, da sam spreman da sebe izvučem iz zone komfora, onoliko koliko je to moguće u tom trenutku. I možda najvažnije, uspeo sam da pobedim sebe. 

U kojoj meri ti je Dovlatovljeva književnost pomogla u kreiranju filmskog lika?

Njegova književnost mi je pomogla da shvatim kako je on uobličavao stvari. Pretpostavljao sam da je ono što on napiše posledica onoga što on oseća, onoga kako on vidi stvari, onoga kako on svet doživljava. Njegove knjige su pune humora, ironije, ciničnog odnosa prema sebi i ostalima, a s druge strane pune nežnosti, tuge, sete. Na meni je bilo da sve to izvagam i pravilno poređam. 

I, koje bi bile osnovne odrednice, osobenosti, ključne uporišne tačke Sergeja Dovlatova?

Pokušavao sam da odgonetnem šta se krije iza tog njegovog cinizma, ironije, bezobrazluka, šta je iza tog štita. A onda sam shvatio da se iza toga nalazi nesigurnost, tuga, neko dete koje ne zna kako da se izbori sa zadatkom, a svi oko njega očekuju da to što pre reši. 

Germanov Dovlatov je rusko-francusko-srpska koprodukcija, na kojoj ste sarađivali i sa Danilom Kozlovskim, najvećom filmskom zvezdom mlađih generacija u Rusiji. Kako vam je prijao rad tamo i u ipak drugačijem, ruskom produkcionom kontekstu?

Nažalost, nisam imao previše vremena za druženje s ruskim kolegama, jer kad nisam snimao, uglavnom sam dolazio u Beograd da bih igrao predstave, ili bih iskoristio taj jedan slobodan dan da ga prespavam, slušam muziku, šetam po Peterburgu, ne bih li se malo opustio.

Zaista sam imao sreće da sam radio s ekipom možda najboljih ruskih glumaca: Danilom Kozlovskim, Svjetlanom Hodčenkovom, Elenom Ljadovom… Super je pozicija u kojoj možeš da posmatraš toliko velike zvezde kako rade, kako su nesigurni, kako se pripremaju za kadar. Meni su bili od velike pomoći, zaista. Svi oni znaju šta znači snimati na stranom jeziku, jer snimaju i van Rusije, i imali su potrebu da mi maksimalno pomognu.

U matičnom, Jugoslovenskom dramskom pozorištu, mahom glumite u klasičnim komadima ili komadima koji se tiču ranijih epoha, i na filmu i televiziiji (Branio sam Mladu Bosnu, Santa Maria della Sallute, Nemanjići…). Pribojavate li se barem povremeno upadanja u klopku tog retro faha i kalupa?

Da, nikad nisam pobrojao tako uloge. Ne, ne plašim se, jer to nisu tipski likovi. Jedino zajedničko im je što su istorijske ličnosti a ne fiktivni likovi. Nemam problem s tim, jer se trudim i da prihvatam različite uloge baš iz tog razloga.

Koja je od aktuelnih pozorišnih uloga u ovom trenutku najbliža vašem glumačkom senzibilitetu?

Još preispitujem sopstveni senzibilitet i volim da se bacam u ekstreme i da istražujem koliko i gde mogu da odem. Prijaju mi likovi koji nose sobom neku vrstu tajnovitosti, misterije, začudnosti. Inače me u glumi najviše zanimaju stvari koje se ne izgovore, tj. da pronađem odakle dolazi sve izgovoreno.

Gledaćemo vas i u Nemanjićima. Ova serija je nakon novogodišnje premijere prve epizode pobrala i podosta glasnih negativnih komentara. Kako gledate na taj projekat u celini i pomenuti nesporazum sa (dobrim) delom potencijalnog gledateljstva?

Nemam problem s kritikama, volim da čujem šta ljudi imaju da kažu o nečemu u čemu sam učestvovao, samo je bitno da razlikujemo kritiku i izduvni ventil za godinama nataložene frustracije. Emitovana je prva epizoda, i voleo bih da pogledam do kraja kako bih vam mogao reći nešto više o tome kako je ispalo. Kad prihvatim da radim na nekom projektu, onda taj projekat gledam kao svoj projekat u kome postoji i moj deo odgovornosti, ne mogu da zamislim situaciju u kojoj radim na nečemu i onda, u odnosu na reakciju javnosti, imam potrebu da se ogradim od toga, jer se to nekim ljudima ne sviđa. To je licemerje. Odmah se nameće pitanje „A zbog čega si onda to radio?“. Ono što mogu da kažem kao neko ko je bio na snimanju jeste da su tu uloženi ogromni trud i rad svih ljudi.

Na čemu trenutno radite, šta sleduje u bliskoj budućnosti i čemu se (u glumačkom smislu) nadate?

Trenutno igram predstave i spremam monodramu po tekstu Biljane Srbljanović a u režiji Andreja Nosova Da mi umre majka. Tekst je nastao iz razgovora i radionica sa LGBT osobama, i preispituje poziciju slobode, ljubavi i kompromisa koji se prave danas u ovako ustrojenom društvu. Već u februaru me očekuje premijera Dovlatova u Berlinu, Moskvi, Peterburgu, nadam se i u Beogradu. A za dalje ćemo videti.

Grad teatar - Julije Cezar Branislav Trifunović: Moja tajna mesta 25 Milorad Milinković o svom novom filmu „Patuljci sa naslovnih strana“ FB_IMG_1513623668956 Bojan Marjanović: Da li je sreća to što poznajemo jedni druge? Mila Turajlic headshotcover Mila Turajlić: Subjektivne slike naše prošlosti · ·