milicadrakulic
U VAZDUHU · intervju

Sve i da po strani ostavimo tri značajne nagrade koje je ovaj film osvojio na ovozimskom FEST-u, „Banditi u potrazi za mamom“ su privukli dosta pažnje i laskavih ocena. Reditelji nekako uvek brzo dospeju u sam centar pažnje, stoga smo ovog puta za razgovor ipak zamolili Milicu Drakulić, mladu direktorku fotografije u slučaju ovog zdravog, mladog a dovoljno zaokruženog filma.

Mimo nagrada na FEST-u i tamošnjih uspešnih projekcija, koja bi bila ovih dana tvoja prva asocijacija na Bandite u potrazi za mamom?

Neverovatna energija, lepota i divljaštvo naših „bandita“ i mi koji pokušavamo da ih ispratimo. Jureći za „banditima“ obreli smo se u jednom malom, zabačenom mestu Janjevu, na Kosovu, snimajući romsku svadbu. Taj magični događaj kao da je bio film sam za sebe. 

Koja je najzanimljivija pohvala koju si čula na račun svog doprinosa Banditima?

Svaka pohvala mi mnogo znači i drago mi je što ljudi prepoznaju moj rad. Ipak, možda najzanimljivija pohvala došla je od jednog starijeg kolege, koji mi je rekao da treba što više žena da bude u našem poslu. 

Kad smo već to pomenuli, u srpskom filmu, na planu celovečernjeg filma, u ovom trenutku delaju četiri direktorke fotografije, da li je to i dalje (pre)malo?

Naravno! Žene su već dokazale da se ne razlikuju po sposobnostima od muškaraca u svim oblastima filmske industrije, tako da ne vidim razlog zašto ih ne bi bilo više i u našem poslu. Bio muškarac ili žena, kao filmadžija ti moraš da osvajaš svoju slobodu i prostor za dalji razvoj, što ne možeš da uradiš bez podrške kolega, pa i celog društva. Ne samo što treba pružiti priliku ženama da se bave ovim poslom, već treba i više filmova da se snima, kako bi se svi zajedno razvijali i rasli kao jedan zanimljiv i raznolik skup filmskih profesionalaca. 

Što se samih Bandita tiče, kako su tekle snimateljske pripreme za film ovog gabarita, senzibiliteta i estetizacije?

Reditelj Kosta Ristić i ja smo otprilike dva meseca pre početka snimanja počeli zajedno da izviđamo lokacije, radimo na knjizi snimanja i družimo se s našim glavnim glumcima. Tih dana bili smo nerazdvojna družina. Za direktora fotografije pripreme su važan proces koliko i snimanje, u tom trenutku razvijamo odnos s rediteljem i pogled prema priči. Intenzivno sam sarađivala i sa scenografkinjama Emilijom Orlić i Tamarom Rakić, kao i kostimografkinjama Miljanom Ljubičić, Tijanom Topić i Marijom Marković Milojev. Snimateljski deo posla podrazumevao je i tehničke testove objektiva, kamere i gimbala.

Da li je film već u tim razgovorima tokom pretprodukcije imao u potpunosti zacrtan konačni vizuelni identitet?

Konačni vizuelni identitet u najvećoj meri odredili smo u pretprodukciji. Znali smo da ćemo naići na brojne nepredviđene situacije na snimanju, što zbog ograničenog budžeta, što zbog prirode našeg filma, ali to nas nije sprečilo da razvijemo konzistentnost tokom snimanja. U tome nam je pomogao plan snimanja, kao i knjiga snimanja, koja je za veliki broj scena bila ustanovljena. Nekada smo je se držali, nekada smo radili malo drugačije stvari, ali sve vreme imali smo svest o konačnoj formi. 

Imajući u vidu upravo pomenute budžetske uslovljenostI i srodne datosti, koliko si, kao direktorka fotografije, imala slobode, prostora i poriva za eksperiment?

Svaki film koji radim vidim kao delo koje zahteva eksperiment kao sastavni deo procesa u pretprodukciji tokom koga ću pronaći vizuelni pristup koji odgovara datoj priči. Koliko ću slobode imati u tom procesu pre svega određuje saradnja s rediteljem. Banditi su me samom svojom prirodom vukli u nepoznato, a imala sam Kostinu podršku, kao i prostora i vremena da se igram i da istražujem. Uslovi i ograničenja uvek postoje, na nama je da ih preokrenemo u sopstvenu korist, a naš prostor za manevar uopšte nije bio toliko skučen. Pored podrške fakulteta i produkcije Cinnamon, imala sam odlične saradnike, koji su svojim entuzijazmom, znanjem i požrtvovanim radom podigli film na viši nivo. 

Šta je ono što čini ključnu dimenziju tvoje saradnje s rediteljem?

Uzajamno poverenje, drugarski odnos i jaka volja da se napravi dobar film. Scenario, glumci i saradnja s rediteljem podstakli su me da se što više unesem u ovaj projekat. 

A šta radi filmska snimateljka u Srbiji kada ne snima filmove?

Volim da snimam razne vizuelne forme, tako da uživam i u snimanju muzičkih spotova, dokumentarnih filmova, promotivnih spotova i reklama. Pripremam jednu seriju fotografija u okviru mastera kamere na Fakultetu dramskih umetnosti. 

Šta bi bilo ono izvesno a filmsko u tvojoj radnoj biografiji u doglednoj budućnosti? Šta još spremaš, na čemu još radiš?

Ovih dana pripremam kratki igrani film s rediteljkom Ivanom Todorović, dramu o jednoj ženi i njenom suočavanju s traumom. Takođe sam u pripremama jedne zanimljive reklame, koja treba da odskoči po svojoj sirovoj filmičnosti. Tu su i projekti za tri kratka igrana filma, s kojima kolege izlaze na konkurs Filmskog centra Srbije, tako da im trenutno držim fige.

borka pavicevic 02 Borka Pavićević: 1968. godina – Pravo na pobunu Mladen Kovacevic PHOTO2 1300x709 Mladen Kovačević: Eksperimentalnost postupka ne umanjuje emotivnost priče Biljana Tutorov Biljana Tutorov: Film nije dovoljan da promeni svet Boris Mladenović Boris Mladenović: Spreman sam da to kažem vama