Mindhunter
KULTURA · film/TV

Davnih se dana (i godina!) još izlizao onaj hitri sud kojim se tvrdi da su serije postale ono što su nekad bili filmovi. Nije i ne treba da bude tako. Istina, kvalitetnih serija iz godine u godinu ima u izobilju ali, ako ćemo pošteno, nema mnogo televizijskih serija za koje u potpunosti, u svakom aspektu možemo da ustvrdimo da po kvalitetu pariraju filmovima… naravno, kada ovi valjaju. A, eto, Netflixova serija „Mindhunter“ svakako zaslužuje da bude uvrštena u taj malobrojan soj. Tim pre jer je u pitanju zapravo desetodelni film preraspodeljen u epizode.

O čemu je: Negde krajem sedamdestih godina prošlog veka karakterno posve različita i generacijski udaljena agenta FBI-ja šire opseg kriminalistike pokušavajući da prodru u psihe ubica i stupajući neprijatno blizu stvarnih monstruma i krvoloka.

Zašto: Isprva, jer je ovde sve kako treba, jer je reč o besprekornom radu bez ikakvih nedostatnosti i slabijih strana. Osim toga, Mindhunter, premda se čini da to autorima nije ni bila ključna namera, redefiniše potrošenu suštinu serija koje počivaju na forenzičkom zanosu i detaljizmu. Mindhunter, u produkciji, između ostalih, Charlize Theron i Davida Finchera, reditelj filmskih klasika Sedam i Borilački klub, naoko tipsku priču o dobrovoljnom silasku u pakao ljudskog zla i potonjim nadgornjavanjiima agenata sa okolnostima, autoritetima i vlastitim slabostima i demonima prevodi u društvenu panoramu zadivljujućeg i iznenađujućeg inteligentnog opsega. Ni trenutka ne napuštajući inicijalnu kotu komunikativnog izraza i pristupa, Mindhunter gledaoce uvodi  u (barem one) pragmatične rukavce biheviorističke psiholgije, kao integralnog dela iole savremenijeg doživaljaja kriminalistike, pri tom, ni jednog trenutka u značajnijoj meri ne izneveravajući polazno to žanrovsko ruho dramskog trilera, koji, kao takav, mnogo toga nužno duguje i napetosti u atmosferi i načinu predstavljanja događaja i zaokreta u radnji.

Ipak, uz sve komplimente za druge, počev od Davida Fichera, koji je i režirao četiri od ukupno deset epizoda ove prve sezone, a koji ovde, posle niza promašaja i/ili neubedljivih radova (Zodijak, Društvena mreža, Muškarci koji mrzi žene, Iščezla), napokon sija starim sjajem, Mindhunter je na prvom metu trijumf i dokaz pune gluzmačke zrelosti Jonathana Groffa, koji nakon bravure u seriji Looking, ovde pokazuje da je kadar i za ono veliko platno. Groff je savršeno savršen u ulozi rigidnog, slavoljubivog, borbenog, iznimno pronicljivog a suštinski ne preterano mudrog i nezaštićenog agenta Holdena Forda. A tu je i maestralna epizoda do ovog trenutka manje poznatog i primećenog Camerona Brittona, čija će krajnje specifična kreacija lika serijskog brbljivog ubice  Edmunda Kempera, zasigurno ostati dugo urezena u onom mitskom kolektivnom pamćenju gledalaca i poštovatelja ovog izvrsnog novog serijala. Sliku o dometima ove prve sezone možemo zaokružiti i isticanjem sveopšte produkcione artikulisanosti izraza (a što je uostalom konstanta u svim Fincherovim režijama ali i u projektima gde je doprinosio „samo“ u svojstvu producenta) i diskretnom i svakako uspelom diverzijom po kojoj gorenavedena era u pojavnom smislu biva tek nužno mapirana bez (pre)naglašavanja detalja na planu njene rekonstrukcije, čime je Mindhunter dobio i dimenziju relativne vanvremenosti.

Ali: Nema „ali“. Izuzemo li cepidlački žal što se produkcentkinja, ubava Charlize Theron barem na minut nije prošetala kroz par kadrova. Mogla je, a opet, nije ni morala.

pagecover 5 glumačkih zvezda koje su otpuštene tokom snimanja poznatih filmova Čudo „Čudo“ – film koji podržava one koji se bore protiv vršnjačkog nasilja Liga pravde Filmski prikaz: „Liga pravde“ 23172871_10155790525748498_4699735817419896427_ncover 23. Festival autorskog filma · ·