Picture 108 copy copy
U VAZDUHU · intervju

Minja Bogavac je na ovogodišnjem Sterijinom pozorju u Novom Sadu nagrađena za najbolji savremeni dramski tekst, a predstava Bitef teatra Jami distrikt osvojila je čak sedam nagrada. U maju je postavila i predstavu „Smrt fašizmu! O Ribarima i Slobodi“, za koju je radila tekst, koncept i režiju. U razgovoru za City govori o ovim predstavama, važnoj nagradi, i o mnogim drugim temama.

Foto: Ivan Božić

Kakav je bio osećaj na ovogodišnjem Sterijinom pozorju? Koliko ti znači Sterijina nagrada za najbolji dramski tekst? I to što je predstava dobila ukupno sedam nagrada na ovom festivalu?

Sterijina nagrada stigla mi je nakon osamnaest godina rada u profesionalnom pozorištu. Zato je doživljavam kao svojevrsno teatarsko punoletstvo. Drago mi je da je nisam dobila ranije, jer ne znam kako bi ovo priznanje uticalo na neku mlađu verziju mene. Iako mislim da bih opet sve radila isto, nisam sigurna da li bih na isti način posvećeno istraživala nove načine da pišem i pravim predstave, ali i nove načine da se moje predstave produciraju i izvode. Sterijina nagrada je vrhunsko priznanje, samim tim: ona je mejnstrim nagrada, a saznanje da pripadaš umetničkom mejnstrimu, za mladu osobu može da bude opasno. Uobraziš se, ušuškaš, pomisliš da si umetnička veličina… Počneš da praviš mejnstrim predstave, onakve kakve mejnstrim od tebe očekuje i tako se nađeš na putu umetničkog samoubistva. To je lep, širok i dobro osvetljen put… Prijatno je ići tuda, ali prijatnost nije osećanje iz kog se pravi dobro pozorište.

Sterijine nagrade za Jami distrikt znače mi upravo zato što nije u pitanju predstava nastala mejnstrim procedurama. U pozorišnom smislu, mi smo garažni bend. Premijeru smo imali kod Firčija u klubu, naše tri glumice – nakon predstave u kojoj se tuku u lokvi krvi, tuširale su se na betonu, iz plastičnih flaša s vodom… Ja sam tekst pisala na probama, u odnosu na njihove improvizacije, a poslednja verzija je ukoričena na sam dan premijere. Ovde ne želim da kažem da nam je proces bio haotičan: naprotiv, bio je veoma zanimljiv i vešto ga je vodio Kokan Mladenović, ali ni meni, ni njemu, niti ikome iz ekipe, nije padalo na pamet da pravimo predstavu za Sterijino pozorje.

A onda, godinu dana kasnije, igramo istu tu predstavu na sceni Srpskog narodnog pozorišta i žiri Sterijinog pozorja dodeljuje nam čak sedam nagrada! One su vredne, jer se nismo mi gurali u mejnstrim, već je mejnstrim, na neki način, došao po nas. I selektor i žiri ovde su doneli hrabre odluke, i to više nije pitanje koje se tiče samo nas, kao laureata. To je pitanje čitave pozorišne javnosti, koja više ne bi trebalo da poriče legitimnost procesno i kolektivno napisanih izvedbenih tekstova, niti umetničku relevantnost garažnih produkcija.

Predstava je u formi lažnog dokumentarca, i problematizuje pitanja nacije i nacionalnih država u 21. veku. Kako je izgledao rad na tekstu? I rad na samoj predstavi, saradnja s rediteljem Kokanom Mladenovićem i mladom glumačkom ekipom?

Jami distkrikt je predstava izrasla iz projekta „Nacija“. U pitanju je projekat Marka Grubića, na kome smo zajedno radili nekoliko meseci. Ideja nam je bila da napravimo neku vrstu koncerta, u kome ćemo kroz niz pesama objasniti šta je nacija i zašto je ovaj konstrukt u 21. veku – jedinstveno apsurdan. Ideja o naciji stara je samo dva veka, ali se ponaša kao da je tu oduvek. Taj „izum“ bitno je uticao na naše doživljavanje prošlosti, pa sve nacije tvrde da vuku korene iz praistorije; da smo potomci slavnih očeva naše nacije – pri čemu se sasvim zaboravlja da ti stari vladari nisu imali ama baš nikakvu nacionalnu svest. Prosto, ona u to vreme još nije bila izmišljena… U trenutku kad je nastala, a to je bilo u 19. veku, nacionalna svest imala je važnu, emancipatorsku ulogu. Bila je to čak i dobra ideja… kao parna mašina, na primer… ali, za razliku od parne mašine, koja se danas može videti samo u muzejima, pitanja nacije i danas su sveprisutna u našim životima. To su lažna pitanja, jer svi vrlo dobro znamo da svetom vladaju transnacionalne kompanije i krupni kapital koji ne poznaje granice. Ipak, nama se ta istina ne dopada i više volimo da smo pripadnici nečeg uzvišenog, svetog i mističnog, kao što je nacija.

Marko Grubić i ja dugo smo istraživali ovu temu, nakon čega smo s grupom Vrooom i glumicom Aleksandrom Janković napravili muzičko-scensko delo koje razobličava ovaj konstrukt. Tada se u projekat uključio Kokan Mladenović, koji je tačno osetio koji nam element fali da bi naš performans postao prava predstava. Taj element bila je priča. Na internetu smo pronašli vest o skeletu pračoveka, otkrivenog u glečeru na granici Italije i Švajcarske, i sporu koji ove dve države vode, u pokušaju da dokažu čiji je. Odmah smo se zapitali šta bi se desilo da se ovakvo otkriće dogodi na Balkanu… Pošto smo izmislili pračoveka, u selu Jamena koje se nalazi na tromeđi Srbije, Hrvatske i Bosne – svi ostali društveni i dramaturški mehanizmi odvijali su se po principu verovatnoće. Tako je nastala naša priča o Jamenskom ratu. U njoj je izmišljen samo povod, sve ostalo je brutalno istinito. Uzrok tog rata je nacionalizam, kod sve tri strane, a igre kojima nas nacionalizam uvlači u rat, bile su nam – nažalost, dobro poznate.

Kokan je odličan reditelj. Fantastično maštovit i spretan da napravi atmosferu u kojoj svi imaju slobodu da se izraze, bez straha da će pogrešiti. Birali smo glumice koje nisu samo vešte u izvođačkom smislu, već dele naše poglede na društvo i pozorište. Nismo pogrešili, jer su tri mlade žene koje ovu predstavu igraju, bez svake sumnje, najposvećenije mlade umetnice koje sam ikada srela. „Ne mogu“, „Ne umem“ i „Neću“ reči su koje u procesu nisu postojale. Sve smo radili do kraja i koji metar preko, što se u glumačkom smislu najbolje vidi. Ova predstava je za glumice izuzetno zahtevna, a njih tri – u svakoj sekundi, pokazuju da su ovim zadacima dorasle.

U ovoj predstavi tri glumice igraju 330 likova. Naveli ste da se one i brzo smenjuju, boje jarkim bojama, predstavjaju pozorišne karikature, i da ih njihova glupost čini veoma zlim. Koliko je zlo pokretač? I ako proističe iz gluposti – kako se boriti protiv toga? I umanjiti posledice?

Što se tiče broja likova, nemojte me držati za reč. Nisam brojala koliko ih je tačno, ali je poenta u tome da tri žene na sceni predstavljaju tri nacije, i veoma mnogo različitih predstavnika tih nacija. Za njih je zajednička ta banalnost zla, bedastoća narcizma malih razlika, taj istovetni krik koji glasi „Nismo isto“. I nije zlo pokretač. Pokretač je glupost. Glupost izaziva zlo, a protiv gluposti se moramo boriti pameću i znanjem. Iako ovo deluje kao opšte mesto, u praksi to nije nimalo lak zadatak. Ako ste ikad pokušali da se raspravljate s budalama, svi znate šta vam se desilo: spustili su vas na svoj nivo, i onda pobedili, na iskustvo! Zato pametni ljudi zaziru od glupih tema i zato postaju ona ćutljiva većina, koja svaki oblik fašizma čini mogućim. Kad razmišljam o tome šta treba učiniti, izgleda mi kao da naš problem nisu nacionalisti. Naš problem smo mi, koji ih puštamo da vode glavnu reč. Moramo se boriti za svoju reč i za to da se ona što dalje čuje.

Kakav vam je opšti utisak o ovogodišnjem Sterijinom pozorju – o drugim predstavama, autorima, temama?

Selektor Boško Milin uradio je veliku stvar kad je Sterijino pozorje otvorio za mlade autore. Mislim da je publika, ove godine, bila u prilici da vidi „rane radove“ mnogih budućih laureata. Takođe, mislim da je selekcija bila hrabra zbog toga što je uključivala čak dve predstave čiji tekstovi ne bi mogli da se nazovu dramskim, u tradicionalnom smislu te reči, kao i jedan koji potpisuje više autora. Sterijino pozorje je festival ogromne tradicije, i nije lako, s tolikom istorijom, ostati mlad. Mislim da je Boško Milin pokušao da podmladi ovaj festival, zadržavajući poštovanje za njegov istorijat i tradiciju.

U maju je održana premijera vaše predstave Smrt fašizmu! O Ribarima i Slobodi. Zanima me kako je osmišljena, koncipirana ova predstava? Kako je izgledao rad na njoj?

Smrt fašizmu je predstava nastala kroz šestomesečni proces, koji nije bio samo pozorišni. Ono što smo radili najbliže bi se moglo opisati kao mala škola antifašizma. U radu smo, pored glumaca i umetničkog tima predstave, okupili veliki broj stručnjaka i stručnjakinja, razgovarali smo s njima, čitali literaturu koju su nam preporučivali, organizovali smo otvorena predavanja i projekcije dokumentarnih filmova. Na ovaj način želeli smo da istražimo temu, ali i da aktiviramo zajednicu, da sagledamo koliko saveznika i saveznica imamo danas, kad govorimo o antifašizmu. Pored ovog dela procesa, u kome smo se družili s istoričarima, istoričarkama, sociološkinjama, novinarima, politikolozima, piscima, pravnicima, umetnicima zainteresovanim za ovu tematiku, ali i prijateljima porodice Ribar, imali smo i interne radionice i probe.

U radu s Dragoljubom Đuričićem glumačka ekipa ovladala je dobošarenjem… U radu s Majom Maksimović napravili smo i dokumentovali sedam intimnih performansa u javnim prostorima. Učestvovali smo u pripremi programa povodom godišnjice od rođenja Koče Popovića, pripremili smo program za godišnjicu od rođenja Iva Lole Ribara, snimili mini-serijal s definicijama osnovnih antifašističkih pojmova, a sve smo ove faze u procesu i dokumentovali, tako da u novu sezonu ulazimo predstavljajući i film koji prati naš proces. Nekoliko dana proveli smo u izolaciji. Naši koproducenti iz Mokrin Hausa pozvali su nas da radimo u njihovom prostoru i to smo vreme iskoristili za intenzivne probe i rad na tekstu… Kad se osvrnem na ovaj proces, čini mi se da pozorište može da promeni svet, jer – nas je ovaj proces promenio. Puno smo naučili, ne samo o sudbinama herojske generacije kojoj su pripadali ljudi čije priče pričamo, već i o našoj generaciji i izazovima s kojima se suočavamo.

Pre dve godine objavili ste prvi roman Ljubav se nosi u tri, zanimljivu ljubavnu, generacijsku priču. Šta odlikuje ljubav danas? Šta ste podvukli u tom romanu?

Želela sam da napišem feministički ljubavni roman. Ljubavnu priču bez hepienda, bez koketerije s patrijarhalnim stereotipima, bez ulepšavanja i dodavanja šećera… Priču u kojoj se niko ne venča i niko ne živi srećno do kraja života. U njoj je lično – političko, pa ona postaje priča o infantilnosti jednog društva u kom je vrlo teško preuzeti uloge odraslih ljudi. Mi smo, dakle, infantilno društvo, s najstarijim stanovništvom u Evropi. U svojim tridesetim, prinuđeni smo da glumimo tinejdžere, jer i dalje živimo s roditeljima, nemamo sigurne poslove, ne zasnivamo svoje porodice, bežimo od odgovornosti, mada, da budem sasvim poštena: niko nam ih i ne nudi… Tako se i volimo. Kao tinejdžeri. I lažemo, kao tinejdžeri. Povređujemo se, umaramo, anesteziramo alkoholom i treznimo seksom… I tako decenijama, u krug. Nema odrastanja. Samo beskonačno kruženje po mladostima, novim ekipama za klabing i novim dejtovima za jedno veče. Izgledamo srećno i slobodno, ali iza svega stoji nemoć. Prava ljubav zahteva zrelost, a ona nikako da nam se desi.

Kakvi su bili komentari čitalaca? Da li se planira reizdanje, ili možda pozorišna adaptacija tog romana?

U romanu Ljubav se nosi u tri mnogo je toga žestokog i ličnog. Zato su mi najdraži bili komentari čitateljki koje ulaze u širi krug mojih poznanica, ali mi nisu i prijateljice. Nakon čitanja knjige, to su postale… pa mi se događa da me žene sretnu u gradu, priđu mi i ispričaju najbolnije delove svojih emotivnih života. Otkad je izašla knjiga često mi se desi da se s nekom devojkom sestrinski izgrlim, iako se vidimo drugi put u životu. To me, na izvesan način, oduševljava, jer mi se čini da je priča koju sam ispričala univerzalna i opšta. Svima nam se desilo slično. Što se tiče reizdanja, to je pitanje za mog izdavača, ali kad govorimo o pozorišnoj adaptaciji, moram da kažem da je ovaj roman nastao na pozorišnoj radionici. Plan za njega bio je da bude dramski tekst, ali se negde u procesu produžio i postao roman. Nije ga teško adaptirati za scenu, pa se nadam da bi mogao naći svoje mesto pod reflektorima.

21 jan 2018 08 Dušan i Dušan i njihova žvaka Jovana Sovilj (1) Jovana Sovilj: WTF Elixir? Angie Stone Angie Stone: Potrebne su vam iskrene emocije i šoljica dobre kafe Jennifer Ferrin and Garrett Hedlund Dženifer Ferin: Moja Petra je izgubljena na krajnje ličan način