Mladen Kovacevic PHOTO2 1300x709
U VAZDUHU · intervju

Nakon uspešnih i zapaženih filmova „Anplagd“ i „Zid smrti, i tako to“ autor ovih dokumentarnih ostvarenja, Mladen Kovačević, na prestižnom festivalu Visions du Reel u Nionu predstavio je svoj novi film („4 godine u 10 minuta“) i projekat svog prvog narednog filma („Srećan Božić, Yiwu!“). Prvopomenuti je u programskoj selekciji dobio specijalno prizanje (special mention), a „Srećan Božić, YiWu“ je nagrađen kao najbolje predstavljen srpski projekat u selekciji „Focus Talk“. Eto nama hrpe povoda za razgovor koji upravo sledi.

Pošto je prva bila u prilici da ga pogleda, kako je publika u Nionu reagovala na tvoj novi film i govori li ti to išta o budućem životu filma?

Jako malo ljudi je videlo film pre projekcije u Nionu. U stvari, niko ga nije video. Nije bilo ni uobičajenih kontrolnih projekcija, ako zanemarimo tehnički test završene kopije filma. Film je urađen između drugih produkcijski zahtevnijih projekata kojima se intenzivno bavimo tokom poslednje godine, skoro usput, na brzinu, i ta neka prva radna verzija filma, manje-više neizmenjena, stigla je i u bioskop. Reakcije i publike, i kolega, festivalskih programera, pa i žirija, bile su dobre. Malo mi je neprijatno da sada prepričavam koliko dobre, ali ne postoji dilema da će ovaj film imati dug i bogat festivalski život. I pored eksperimentalne forme.

Kako inače reaguju posetioci na filmove na festivalima značaja i gabarita poput Niona?

Ako zanemarimo neke politički kontroverzne filmove, imam osećaj da publika reaguje poslovično pozitivno. Posebno na filmove u takmičarskim selekcijama. Festivalske projekcije se razlikuju najviše po broju gledalaca. Mi smo imali sreće da se o filmu pričalo dosta, pa je sala bila puna.

U čemu je ključna specifičnost 4 godine u 10 minuta u odnosu na Anplagd i Zid smrti…?

Nisam neki veliki fan filmova Anplagd i Zid smrti, i tako to. I jedan i drugi su bili izuzetno uspešni, prikazivani su na velikim festivalima, osvajali nagrade, ali nikada nisam uspeo da se pomirim sa kompromisima koje sam napravio. Posebno sa onim kompromisima koji mi nisu bili nametnuti procesom snimanja, a bilo je i njih, već onim koji su bili rezultat moje odluke. Nisam znao kakvu reakciju mogu da očekujem od publike, festivala, i u velikoj meri sam se trudio da napravim filmove, posebno u slučaju Anplagda, koji će zadovoljiti što veći broj ljudi. Ne mislim da je to neminovno pogrešno, ali je naporno, iscrpljuje. Kada bolje upoznate publiku, pa i festivale, moguće je postići sličan rezultat iskrenijim pristupom. Jednostavno, prestanete o tome da razmišljate. Upravo zbog toga, poslednjih godinu ili dve, vratila mi se strast prema filmu kakvu nisam dugo osetio. Film 4 godine u 10 minuta prvi je u nizu filmova napravljenih u takvom raspoloženju, i izuzetno mi je drag. Isti pristup imam i sa Merry Christmas, Yiwu i Beginnings koji su u toku realizacije. Svaki ima svoje formalne, stilske, pa i produkcijske specifičnosti, i izuzetno su zahtevni, ali konačno uživam u svakom trenutku procesa.

Koji su udarni izazovi i ograničenja kada se baviš filmom kojim dominira arhivska građa a ne tzv. živa materija?

Ovo je prvi film koji sam pravio od arhivskih snimaka, i moj je utisak da ovakav proces rasterećuje. Ne morate da se borite sa nesigurnošću, ili taštinom, kada se suočite sa svojim sirovim materijalom. Na kraju niste ništa više ograničeni, nego kada materijal snimite sami. Postupak je isti ako imate jasnu viziju konačne forme koja proizilazi iz samog materijala. Ako ne pokušavate da na silu pravite film koji ne postoji. Naravno, pretpostavljam da je mnogo teže kada počnete od scenarija za dokumentarni film i onda krenete u potragu za arhivama neophodnim da izgradite filmski narativ. U slučaju filma 4 godine u 10 minuta lični snimci i dnevnici Dragana Jaćimovića inspirisali su film. U tom smislu ovo je donekle parcipatorni film, gde je protagonista i autor filmskog materijala, iako je u ovom slučaju materijal nastao bez autorske namere.

Film je isprva bio najavljivan (i podržavan) kao eksperimentalni, da li je ovaj završni oblik ono što si imao na umu kada si krenuo sa radom?

Film koji je opisan u scenariju, i podržan na konkursu Filmskog Centra Srbije, jeste film koji ćete videti u bioskopu. To jeste eksperimentalni film u pristupu, što nikako ne znači da je hermetičan. Eksperimentalnost postupka ne umanjuje komunikativnost i emotivnost priče, upravo suprotno. Trudio sam se da osmislim formu koja će najdirektnije da prenese svu kompleksnost Draganovog iskustva. Međutim, kao i svaki film, i ovaj je svoj konačni oblik dobio u montaži, tu sve te napisane ideje ili ožive, ili ne. A kada je forma ideosinkretička, i nije unapred definisana zanatskim postulatima, film lako isklizne, i ta neka inicijalna vizija se ne ostvari. Zato je pravo uživanje saradnja sa Jelenom Maksimović, montažerkom filma, jer bez obzira da li u montaži provedete šest dana ili šest meseci, sigurni ste da ste postigli nekakvo subjektivno savršenstvo forme kojoj ste težili.

Šta se u ovom trenutku događa sa projektom filma Srećan Božić, YiWu i šta nagrada za najbolje predstavljanje srpskog projekta konkretno znači za taj film?

Sredinom maja idemo u Kinu i počinjemo snimanje. Svi uspesi koji su se dogodili u fazi razvoja imaju samo jednu funkciju – da nam omoguće da pokušamo da snimimo dobar film. Ovih dana borim se da prestanem da razmišljam o produkcijskoj zahtevnosti projekta, o velikim iščekivanjima, da taj aspekt u potpunosti prepustim producentici Ivi Plemić, i producentima iz Švedske i Francuske. To pojednostavljeno predstavljanje filma u fazi razvoja, i kompleksnost razmišljanja koje je neophodno da se film zaista realizuje, snimi, nisu kompatibilni. U tom smislu nagrade od ovog trenutka prestaju da budu bitne.

Vidiš li sebe u nekoj doglednoj budućnosti i u igranom (celovečernjem) filmu?

Razlika imeđu dokumentarnog i igranog filma nije mi bitna. Film je film. Paralelno sa dokumentarnim filmovima na kojim sada radim, koji stilski takođe nisu fundamentalno dokumentarni, pripremamo igrani Koryo inspirisan dnevnicima dve devojčice iz Jugoslavije koje su 1987. godine provele dva meseca zarobljene u hotelu u centru Pjongjanga, čekajući svog oca koji je radio u Severnoj Koreji. U tom smislu, i posle snimanja u Kini, ostajemo u Aziji, a ni formalno se ta dva filma neće mnogo razlikovati, iako jedan nazivamo dokumentarnim, a drugi igranim.

Biljana Tutorov Biljana Tutorov: Film nije dovoljan da promeni svet Boris Mladenović Boris Mladenović: Spreman sam da to kažem vama Maja Maja Cvetković: Nije rebus već obična životna priča juzna amerika-cover Filip Milosavljević: Nasmejano pleme iz džungle · ·