Monja Jović
U VAZDUHU · intervju

I na planu radnje, i na polju priče o njegovom nastanku, „Isceljenje”, bračnog para Jović, koji je nedavno stigao i na redovan repertoar bioskopa u Beogradu i po Srbiji, priča je o pobedi duha. Naravno, ima tu još toga zanimljivog. Zato smo na divan o filmskim i širim temama pozvali Monju Jović, scenaristkinju ovog filma.

S današnje tačke gledišta, koji su to događaji bili najznačajnije tačke u koordinatnom sistemu nastanka Isceljenja u vidu u kome je stiglo pred bioskopsku publiku?

Od 2012. ista ekipa radi na velikom arhivsko-dokumentarnom projektu usmene istorije o stradanjima civila u NDH. To je zamoran i zahtevan posao, sa strogo postavljenom metodologijom rada, tokom kog je do sada prikupljeno više od 450 sati video-materijala svedočenja. Veliki psihološki izazov za filmsku ekipu. Negde na pola tog posla osetio se zamor. Tako mi dođemo na genijalnu ideju da se odmorimo radeći na igranom filmu. Tu se odmah pojavio izazov: kako s minimumom sredstava (logističkih, novčanih, ali i ekspresivnih) postići maksimum efekta. Kad sam počela da pišem scenario s tri lika, tešila sam se mišlju da je Hemingvej imao čoveka i ribu.

A ko su onda najvažniji akteri, saputnici, sateliti i (usputni) pomoćnici bez kojih Isceljenje ne bi ni postojalo?

Ekipa koja stoji iza Isceljenja je grupa ljudi izuzetnih u svojim poslovima, i ja se smatram srećnom što sam imala priliku da s njima radim. Kad radite na filmu, najvažnije je da imate reditelja koji ume da iz ljudi izvuče njihov umetnički i kreativni maksimum. To u principu znači da takva osoba treba znati da sluša ideje i motiviše ljude, ali takođe to znači i da ume da odredi trenutak u kome se donosi odluka nakon koje više nema premišljanja. Mislim da Ivan poseduje te kvalitetete i da zaista ume dobro da rasporedi igrače i izvuče iz njih najbolje. Jovo Maksić i Rade Miljanić izgarali su do kraja, iako su u pitanju uloge koje psihološki satiru. Prednost je što reditelj i direktor fotografije Pablo Ferro dele stav prema estetici i dobro se razumeju. Dalje, uslovi rada su bili takvi da su svi morali da rade sve. Mislim da nije bilo sira na zaječarskoj pijaci koji Rade nije probao jer smo on i ja nabavljali „provijant‟ za ekipu. Predivna Jelena Angelovski, asistentkinja reditelja, duša filma, osoba koja veruje u umetnost i radi taj posao po svaku cenu. Scenografkinja Ljilja Rivić vrhunski je umetnik vizantijskog mozaika koji radi na Hramu Svetog Save, i jedna od verovatno najsrčanijih osoba koje poznajem. Sale Perović, vrhunski profesionalac, čovek-uvo, koji je zajedno s Milanom Čekićem osvojio nagradu za najbolji zvuk na ovogodišnjem SOFEST-u. Stevan Lung, jedan od verovatno najkreativnijih i najotvorenijih montažera u ovoj zemlji. Organizaciju je radio Nemanja Stojanović, čovek od koga nikad nećete čuti da je nešto nemoguće. Acu Božića bismo verovatno mogli potpisati s pet različitih stvari koje je radio. Ali uslovi su bili takvi da se u planini, deset kilometara od prvog sela, kopa u zemlji rupa za agregat koji je previše bučan u noćnoj tišini. Dakle, tada svi koji imaju dve ruke kopaju.

Ključni deo kreativnog posla u vezi s Isceljenjem podelila si upravo s Ivanom, svojim suprugom, rediteljem ovog filma; kako je izgledao vaš bračni dvojac u tom izmenjenom kontekstu i da li ste nešto intrigantno otkrili jedno o drugom tokom rada na filmu?

Ivan i ja spadamo u onu retku kategoriju ljudi koji su imali sreće da pronađu srodnu dušu. Duševna srodnost u principu podrazumeva i potpunu međusobnu iskrenost, što znači da nikad ne štedimo jedno drugo. Dok se s drugim saradnicima trudimo da budemo uviđavni i blagi, kako nekog ne bismo demotivisali, međusobno smo veoma oštri. U principu, takvim stavom se dolazi do rezultata. Kad dođemo do nekog kreativnog rešenja, iznova se zaljubimo jedno u drugo.

Ovdašnjim filmadžijama su obično puna usta apela za državnim parama, a opet, većina njih insistirá i na svojoj slobodarskoj i nezavisnoj poziciji; kako je Isceljenje i praktično nastalo (sve do samog kraja rada na njemu) mimo državne pomoći, kako izgleda rad na istinski nezavisnom filmu?

Isceljenje je snimljeno skromnim sredstvima, od našeg novca i uz pomoć Filmskog centra Srbije, koji se uključio u fazi postprodukcije. U osnovi, novčana sredstva mogu biti skromna, ali umetnička vizija ne. Mislim da je to, u najkraćem, formula.

Isceljenje je film s jasnom tezom, ali i ostvarenje koje otvoreno pledira na emocije gledalaca. Koja je u tvom doživljaju Isceljenja najvažnija emocija kad je o ovom filmu i priči i ideji na kojima on počiva reč?

Ne znam da li na gledaoce deluje emocija, ili ukupan estetski sklop koji po mom mišljenju u jednoj važnoj ravni uspeva da transcendira emociju. Mislim da je najvažnije to što Isceljenje nije samo psihološka, već i duhovna drama, koja govori o čovekovom odnosu prema Bogu i predstavlja život kao duhovnu borbu. Glavni junak se rve s nevidljivom, duhovnom silom koja je ščepala njegovu dušu. To se događa svim ljudima bez razlike. Neko je te borbe svestan, neko nije. Tomas Man je rekao: „Ko veruje u đavola, već mu pripada.” Borislav Pekić je bio u tom pogledu mudriji, pa je tu rečenicu parafrazirao: „Ko ne veruje u đavola, već mu pripada.‟ U osnovi, mislim da najveći problem ateizma nije odsustvo vere u Boga, već odsustvo vere u đavola. Kad shvatite da je zlo duhovnog porekla, onda dođete do toga da je i dobro duhovnog porekla.

Isceljenje je prešlo dug put od snimanja preko postprodukcionih muka, gostovanja po inostranim festivalima, domaće premijere na FEST-u, do početka redovne bioskopske distribucije. Šta si naučila o filmskom zanatu i srpskom filmu tokom tog dužeg međuvremena?

Baš sam pre nekog vremena rekla Ivanu da je Isceljenje signalna raketa ispaljena u mraku iznad nepoznatog terena. Imali smo malo vremana da uočimo konfiguraciju terena, neprijateljske položaje, raspored rovova i leševe na žicama. Moj je opšti utisak da srpski film pati od manjka zdrave ambicije, koja nema veze s novcem. Zdrava ambicija podrazumeva da se ne prave estetski, umetnički ustupci. Uz izuzetke, većina ljudi koji se ovde bave filmom nemaju razvijenu esnafsku svest, i to odsustvo solidarnosti šteti svima. Što bolje filmove generiše naša kinematografija – to bolje za sve koji se bave filmom: toga ljudi nisu svesni. Mislim da i zbog toga u inostranstvu srpski film ni izbliza nije dovoljno prepoznatljiv.

Neizostavno pitanje – nakon Isceljenja, šta to (u filmskom smislu) sledi u opusu dinamičnog dvojca Jović?

Postoje tri različita scenarija na kojima trenutno radimo, i tvrdoglavi kakvi smo, navalili smo na onaj koji se najteže piše. To znači da se za ručkom, u kolima, dok se briše prašina, šeta kuče ili s decom radi domaći – usput priča o sudbini belog uličnog klovna na jednom grčkom ostrvu, po kog je došla Smrt. To u osnovi znači da bismo, svakome ko sluša sa strane, mogli delovati kao dvoje potpunih ludaka.

Stefan Bošković Stefan Bošković: Pišem o ljudima koji plutaju između novog i starog sveta cover1 Giljermo Martines: O književnosti kao ogledalu ljudskog iskustva Who See Dejan Dedović (Who See): Mi nismo u rubrici „kultura“ već u rubrici „zabava“ cover1 Stiven Votson: Pišite ono što biste sami poželeli da pročitate